Маурицио Серацини (Maurizio Seracini): Тајни животи слика

У Фиренци, 1975. године, нашао сам се са професором Карлом Педретијем, мојим бившим професором историје уметности, а данас светски познатим изучаваоцем Леонарда да Винчија. Питао ме је да ли бих могао да нађем неки технолошки начин да разрешим мистерију стару пет векова, а у вези са изгубљеним ремек-делом Леонарда да Винчија, "Битка за Ангхиари" за коју се сматра да се налази у градској већници Палацо Векио, у Фиренци, која је бројала 500 чланова. Па, средином '70-их, није било већих прилика за биоинжењера као што сам ја, нарочито у Италији, па сам одлучио да, са неким истраживачима из САД-а и са Универзитета у Фиренци, почнем са анализом мурала који је украсио Вазари на дугим зидовима градске већнице трагајући за изгубљеним Леонардовим делом.

Нажалост, у то време нисмо знали да то није баш право место на ком би требало да тражимо јер смо морали да идемо дубље, па је истраживање обустављено све до 2000. године када је, захваљујући интересовању и ентузијазму породице Гинис, настављено. Па, овог пута смо се посветили томе да реконструишемо како је градска већница изгледала пре преуређења и такозвана Сала Гранде која је направљена 1494. и да нађемо оригинална врата, прозоре, а да бисмо то урадили, прво смо направили 3Д модел. Затим смо, уз помоћ термографије, открили скривене прозоре. То су оригинални прозори дворане Сала Гранде. Такође смо сазнали и висину плафона и тако смо успели да реконструишемо комплетан распоред оригиналне дворане пре Вазаријевог доласка и реконструисали смо цео простор, укључујући и степениште које је било веома битно за прецизно одређивање положаја "Битке за Ангхиари" на конкретном делу једног од ова два зида.

Такође смо увидели да је Вазари, којег је унајмио, да преуреди градску већницу између 1560. и 1574., велики војвода Козим I из породице Медичи, оставио најмање два примера како је сачувао ремек-дела, посебно стављањем цигле у зид испред самог дела, остављајући мали ваздушни процеп. Један који ми видимо овде, Масаћо, црква Свете Марије Новеле у Фиренци. Само смо констатовали да је Визари можда урадио нешто такво и у случају Леонардовог великог уметничког дела јер је и сам био велики обожавалац Леонарда да Винчија.

Тако смо исконструисали врло софистициране радио антене како бисмо истражили оба зида у потрази за ваздушним процепом. Нашли смо их много на десном паноу источног зида, ваздушни процеп, а веровали смо да је то место где би "Битка за Ангхиари", или бар део за који смо знали да је насликан, који се зове "Борба за барјак", требало да се налази.

Одатле, нажалост, 2004. године, пројекат је дошао до тачке застоја. Због бројних политичких разлога. Одлучио сам да се вратим свом матичном универзитету, Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, и предложио сам да се отвори истраживачки центар техничких наука у служби културног наслеђа. А 2007. године, основали смо истраживачки центар ЦИНA3 за културно наслеђе, конкретно за уметност, архитектуру и археологију. Студенти су почели да долазе, почели смо да развијамо технологију јер то је у суштини оно што нам је требало како бисмо напредовали и коначно отишли да се бавимо радом на терену.

У градску већницу смо се вратили 2011. и у то време, са великом групом студената и мојим колегом, професором Фалком Кустером, који је сада директор ЦИНA3, вратили смо се јер смо већ знали где да тражимо и видимо да ли је још нешто преостало. Морам да кажем да нисмо имали потпуну слободу, боље речено, ограничили су нас из више разлога који нису вредни помена, само на ендоскопију од много других опција које смо имали, и са прикаченом 4-милиметарском камером успели смо да документујемо и узмемо неке фрагменте за које се испоставило да су црвенкасте боје, црне боје, а било је и нешто фрагмената беж боје које смо касније детаљније испитали путем флуоресцентне спектроскопије, рендгенске дифракције и резултати су до сада били врло задовољавајући. Показало се да смо заиста нашли неке пигменте, а како засигурно знамо да ниједан други уметник није сликао на том зиду пре него што је Вазари дошао 60 година касније, стога су ти пигменти били у тесној вези са муралом, највероватније Леонардовим.

У потрази смо за највећим и најцењенијим уметничким делом које је човечанство изродило. Заправо, ово је најважнија наруџбина коју је Леонардо икада имао, а за израду овог ремек-дела, именован је за најутицајнијег уметника оног времена.

У последњих 37 година, имао сам ту привилегију да радим на неколико ремек-дела, као што можете да видите иза мене, али да радим - шта? Па, на пример, да проценим ниво очуваности. Овде видите лице Мадоне дела Седие испод ког се, кад пређете УВ зрацима преко њега, одједном види друго лице које припада другој дами, старијој дами, рекао бих. Види се да још увек има доста глазуре, нешто ретуширања и места на којима је слика претерано очишћена. Постаје очигледно.

Исто тако, технологија нам је помогла да испишемо нове странице наше историје или да их бар ажурирамо. На пример, "Дама са једнорогом", још једна Рафаелова слика, па видите једнорога. Много је речено и написано о једнорогу али, ако урадите рендгенски снимак једнорога, он постаје кученце. И - (Смех) - нема проблема, али, нажалост, у наставку научног испитивања ове слике, испоставило се да Рафаело није насликао једнорога, није насликао кученце, заправо је оставио слику недовршеном, па сви текстови о егзотичном симболу једнорога - (Смех) - нажалост, нису баш поуздани. (Смех)

Такође, аутентичност. Замислите на тренутак да наука заиста може да продре у поље аутентичности уметничких дела. У најмању руку, дошло би до културолошке револуције, али исто тако, рекао бих, и до тржишне револуције, дозволите да додам. Узмимо овај пример: Ото Марсеус, лепа слика, зове се "Мртва природа" и налази се у галерији Пити, погледајте слику кроз инфрацрвену камеру, на срећу историчара уметности, потврђено је да тамо стоји потпис Отоа Марсеуса. Чак каже када и где је направљена. Дакле, то је био добар резултат. Понекад резултат није тако добар и опет, аутентичност и наука би могле да се удруже и промене начин, не у приписивању, већ бар у постављању темеља једном објективнијем или боље речено, мање субјективном приписивању као што се то данас ради.

Ипак, рекао бих да је откриће које је заиста заголицало моју машту, моје дивљење, заправо невероватно јасан цртеж испод овог слоја, смеђег слоја на слици "Обожавање магије". Овде видите ручно подешен 3Д скенер са инфрацрвеном камером на њему, а само провиривањем кроз овај смеђи слој овог ремек-дела, откривате ша би могло да буде испод. Па, изгледа да је ово најважнија слика Леонарда да Винчија коју имамо у Италији и погледајте предивне слике лица која нико није видео протеклих пет векова. Погледајте ове портрете. Величанствени су. Видите Леонарда на делу. Видите генијалност његовог стваралаштва, право на основном слоју паноа и видите ову супер ствар, проналазак боље речено, слона. (Смех) Због овог слона, испливало је још 70 нових слика које вековима нису виђене. Ово је било откровење. Закључили смо и доказали да смеђи премаз који данас видимо није нанео Леонардо да Винчи, што нам оставља само онај други цртеж који нисмо могли да видимо пет векова, а сада јесмо једино захваљујући технологији.

Па, таблет. Помислили смо, ако сви имамо ово задовољство, ову привилегију да видимо све ово, да дођемо до оваквих открића, шта је са свима осталима? Досетили смо се једне апликације проширене стварности за употребу на таблету. Дозволите ми да вам покажем шта бисмо могли да радимо, шта би свако од нас могао да ради у музејском окружењу. Претпоставимо да идемо у музеј са таблетом, у реду? Усмеримо камеру таблета ка слици која нас интересује, овако. Видите? Сад само кликнемо, паузирамо, а сад се враћам вама, дакле у тренутку када је слика, или, боље речено камера, замрзла слику, тада се слика коју сте управо видели тамо на цртежу учитава. И тако, видите. Можемо, као што сам рекао, да зумирамо. Затим да померамо. У реду? Хајде да нађемо слона. Све што нам треба је један прст. Само обришите и видимо слона. (Аплауз) (Аплауз) У реду? А сада, ако хоћемо можемо да наставимо да померамо слику да нађемо, на пример, на степеништу, цела иконографија ће да се промени. Видимо много радника како реконструишу стари храм и праве од њега нови, појављује се много нових ликова. Видите?

Ово није само радозналост јер се мења не само иконографија коју видимо већ и иконологија, значење слике, а ми верујемо да је ово супер начин, лак начин, где свако може да приступи, да постане протагониста сопственог открића, а не само пасивни посматрач, што јесмо када обилазимо бескрајне просторије музеја. (Аплауз)

Још један концепт је дигитални клинички графикон, што звучи врло очигледно ако причамо о правим пацијентима, али када говоримо о уметничким делима, нажалост, никоме таква идеја није пала на памет. Па, ми опет верујемо да би ово требало да буде почетак, први корак ка правој конзервацији, дозвољавајући нам да заиста истражимо и разумемо све у вези са ситуацијом у којој је наша конзервација, техника, материјали и такође, да ли, када и зашто би требало да обновимо или још боље, да интервенишемо у средини која окружује слику.

Па, наша визија је да поново откријемо ренесансни дух, да створимо нову дисциплину у којој ће инжењеринг за културно наслеђе бити симбол уједињења науке и уметности. Засигурно нам треба нова врста инжењера који су вољни да раде овај посао и да нам поново открију ове вредности, ове културолошке вредности које су нам тако потребне, нарочито данас.

А ако желите, да сумирамо све у једној јединој речи, шта је то што ми покушавамо да урадимо. Ми покушавамо да нашој прошлости пружимо будућност како бисмо имали будућност. Докле год смо радознали и страствени, Леонардо ће бити у сваком од нас. Хвала вам. (Аплауз) (Аплауз)