Matiju Rikard o navikama sreće

Pa, pretpostavljam da je rezultat globalizacije to što možete naći limenku "Koka Kole" na vrhu Mont Everesta i budističkog monaha u Monetreju. (Smeh) Došao sam pre par dana sa Himalaja na vaš ljubazni poziv. Pa bih želeo da i ja vas pozovem na kratku posetu Himalajima. Da vam pokažem mesto gde su meditanti, kao ja, koji sam počeo kao molekularni biolog u Institutu Paster, pronašli svoj put do planina.

Ovo su fotografije mesta koje sam imao sreću da posetim i fotografišem. Planina Kailash u istočnom Tibetu - divan predeo. Ovo je iz zemlje Malbora. (Smeh) Tirkizno jezero. Meditant. 1. avgust, najtopliji dan negde u istočnom Tibetu. Noć pre toga smo kampovali i moji tibetanski prijatelji su rekli: ''Spavaćemo napolju''. ''Zašto?'', pitao sam, ''u šatoru ima dovoljno mesta za sve''. Odgovorili su mi: ''Da, ali sada je leto''. (Smeh)

Dakle, sada ćemo da pričamo o sreći. Kao Francuz, moram da kažem da ima dosta francuskih intelektualaca koji smatraju da sreća nije nimalo zanimljiva tema. (Smeh) Upravo sam završio pisanje eseja o sreći koje je pokrenulo mnogo polemike. Neko je napisao članak u kome mi poručuje da ne im namećem neumesne radove o sreći. (Smeh) ''Nas ne zanima da budemo srećni. Nama je potrebno da živimo sa strašću. Sviđaju nam se usponi i padovi kao deo života. Nama se dopada patnja jer, kada na kratko prestane, osećamo se dobro." (Smeh)

Ovo je pogled sa balkona moje sobe na Himalajima. Soba je dva metra sa tri i dobrodošli ste kada god poželite. (Smeh)

No, hajde da se vratimo na temu sreće ili blagostanja. Da kažemo, najpre, da bez obzira na to šta francuski intelektualci tvrde niko se ujutro ne budi sa željom: ''Kad bih mogao da patim ceo dan!'' (Smeh) To samo znači da nekako - svesno ili ne, direktno ili indirektno, na kratke ili na duge staze šta god da radimo, čemu god da se nadamo, o čemu god da sanjamo - nekako, sve to je povezano sa dubokom, uzvišenom potrebom za blagostanjem ili srećom. Kao što je Paskal rekao, čak i onaj koji izvrši samoubistvo, traži način da prekine patnju - ali nije našao nijedan drugi način. Ako se osvrnemo na književnost, istočnu ili zapadnu, videćemo da se sreća definiše na veoma različite načine. Neki kažu da veruju samo u sećanje na prošlost i u zamišljanje budućnosti, a da nikada ne polažu veru u sadašnjost. Drugi tvrde da je sreća u sadašnjem trenutku; u samom doživljaju svežine sadašnjeg trenutka. I, to je navelo Anri Bergsona, francuskog filozofa, da kaže kako su ''svi veliki humanistički mislioci ostavili sreću nerazjašnjenom kako bi je svako od njih mogao definisati po sopstvenom ličnom nahođenju''.

Pa, to bi bilo sasvim prihvatljivo kada bismo govorili o nekoj nevažnoj životnoj obavezi. Ali, ipak, ako govorimo o nečemu što određuje kvalitet svakog trenutka naših života, bolje bi nam bilo da znamo šta je to, da imamo jasniju ideju o čemu govorimo. I nije nemoguće da baš zato što ne znamo šta je to sreća, mi joj tako često okrećemo leđa, iako zapravo sve vreme tragamo za njom. Iako želimo da izbegnemo patnju, čini se kao da joj nekako hrlimo u susret. A to takođe može proizilaziti iz raznih zabuna.

Najčešća je ona koja se tiče sreće i zadovoljstva. Ali, ako razmislite o karakteristikama ove dve kategorije, videćete da je zadovoljstvo zavisno od vremena, mesta i od objekta zadovoljstva. To je nešto što je po svojoj prirodi promenljivo. Slasna čokoladna torta: prvo parče je izvrsno, i drugo je, ali ne toliko, a sledeće nam se već gadi. (Smeh) Takva je priroda stvari: vremenom nas zamore. Nekada sam bio obožavalac Baha. Svirao sam njegove kompozicije na gitari, znate. Mogao sam da ga slušam dva, tri, pet puta. A da sam morao da ga slušam 24 sata, non-stop, to bi bilo veoma iscrpljujuće. Kada vam je hladno, vi se pribliđite vatri, i to tako prija. Onda, posle par trenutaka, malo se udaljite i na kraju gorite. Kao da se zadovoljstvo samim doživljajem troši. Takođe, s druge strane, ono može - znate, ono je nešto što - zadovoljstvo nije nešto što se širi okolo. Na primer, možete osećati jako zadovoljstvo, a da ipak ljudi oko vas pate u velikoj meri.

Šta bi onda bila sreća? ''Sreća'' je ipak tako nejasna reč, hajde da je kažemo ''blagostanje''. Dakle, mislim da bi najbolja definicija bila, prema budističkom pogledu, ona koja kaže da blagostanje nije samo ugodan oset ili senzacija. Blagostanje je duboko ukorenjen osećaj mirnoće i ispunjenosti, stanje koje preovlađuje nad svim drugim emocionalnim stanjima i predstavlja njihovo ishodište ishodište svih radosti i tuga koje tokom života susrećemo. Možda vas ovo iznenađuje. Da li možemo imati stanje dobrobiti ukoliko smo tužni? A zašto ne bismo? Jer, radi se o drugačijim kategorijama.

Pogledajte talase kako se primiču obali. Kada ste na dnu talasa, potonućete na dno. Udarićete u tvrdu stenu. Kada surfujete na vrhu talasa, osećate se moćno i uzvišeno. Dakle, krećete se od ushićenja do depresije, ne postoji dubina. Sad, ako pogledate ka pučini, možete videti prelepi okean, miran kao ogledalo. Ili ćete videti oluje, ali dubina okeana je uvek tu nepromenljiva. Kako to? To je razlika između postojanja i prolazne emocije, senzacije. Zadovoljstvo može biti vesnik sreće. Ali, postoje i naopaka zadovoljstva, možete uživati u nečijoj patnji.

Dakle, kako da nastavimo našu potragu za srećom? Često za njom tragamo u spoljašnjem svetu. Mislimo da ako bismo posedovali ovo ili ono, ako bi se stekli svi uslovi, često kažemo, ''Bili bismo srećni kad bismo imali sve što je potrebno da bismo bili srećni''. I sama ta rečenica već otkriva uzrok propasti sreće. Imati sve. Ako nešto nedostaje, sve propada. Isto tako, kada nešto krene naopako, mi se tako trudimo da popravimo ono što je spolja, ne shvatajući da je naša kontrola nad spoljašnjim svetom ograničena i, često, varljiva. Hajde da pogledamo na unutrašnje uslove. Nisu li oni snažniji? Zar nije um taj koji prevodi spoljašnje uslove u kategorije sreće ili patnje? I zar nije on moćniji? Iz iskustva znamo da možemo živeti, kako se to kaže, ''kao bubreg u loju'', pa da ipak budemo potpuno nesrećni iznutra.

Dalaj Lama je jednom bio u Portugalu, a tamo se gradilo na sve strane. Jedne večeri je rekao, ''Pogledajte, sav taj trud da izgradite toliko toga, ali, zar nije podjednako bitno da i sebe izgradite?'' A onda je nastavio, ''Jer - možda ćete dobiti najluksuzniji stan na 100. spratu super-moderne i udobne zgrade, ali, ako ste duboko u sebi nesrećni, jedino što će vas interesovati jeste prozor sa koga biste mogli skočiti.'' S druge strane, svi znamo ljude koji žive u veoma teškim okolnostima a ipak uspevaju da očuvaju mirnoću, unutarnju snagu, slobodu, poverenje. Dakle, ako su unutrašni uslovi jači - naravno, spoljašnji uslovi nisu bez uticaja, i divno je živeti duže, zdravije, imati pristup informacijama, obrazovanju, putovati, biti slobodan, sve je to vrlo poželjno. Ipak, sve to nije i dovoljno; to su sve samo pomagala. Sam doživljaj nalazi se u nama samima, u našoj svesti. Dakle, pitamo se kako da negujemo stanje sreće, unutrašnje uslove i šta je to što podriva sreću. Odgovor zahteva lično iskustvo.

I sami znamo da postoje određena stanja svesti koja su zaslužna za poletnost, blagostanje, za ono što su antički Grci nazivali eudajmonizam, nadahnutost. Postoje i stanja suprotna blagostanju. Ako pogledamo iz sopstvenog iskustva - bes, mržnja, zavist, sujeta, opsesivna požuda, snažna pohlepa - kada iskusimo ta osećanja, ne osećamo se dobro. Isto tako, ta osećanja ugrožavaju sreću drugih. Možemo zaključiti da ukoliko takva osećanja preovlađuju u nama, utoliko više ćemo se, posledično, osećati jadno i izmučeno. Nasuprot tome, svako duboko u sebi zna da čin nesebične velikodušnosti, učinjen izdaleka, tako da niko ne zna za njega, može spasiti dečiji život ili učiniti nekoga srećnim. Nije nam potrebno priznanje. Nije nam potrebna zahvalnost. Sama činjenica da smo tako nešto uradili ispunjava nas osećajem povezanosti sa našim iskonskim bićem. I želeli bismo da se uvek tako osećamo.

Dakle, da li je moguće promeniti način postojanja, transformisati nečiji um? Zar nisu i negativne emocije ili destruktivne emocije svojstvene samom umu? Da li je moguće promeniti naša osećanja, naše osobine, naša raspoloženja? Da bismo na ovo odgovorili, moramo se zapitati: kakva je priroda uma? Ako pogledamo sa stanovištva iskustva, osnovna osobina uma je svesnost, pri tome mislimo na činjenicu da um spoznaje, zapaža. Svest je kao ogledalo koje dopušta svim odrazima da se na njemu pojave. Mogu se videti ružna lica i lepa lica. Ogledalo to omogućuje, ali nije oštećeno, nije promenjeno, na njega ne utiču sami odrazi. Na isti način, iza svake misli postoji jednostavna svest, čisto zapažanje. To je priroda. Ona suštinski ne može biti obojena mržnjom ili ljubomorom zato što jer, kada bi mogla - poput farbe koja oboji tkaninu - pronalazili bi je uvek negde, bez izuzetka. Znamo da nismo uvek besni, uvek ljubomorni, uvek velikodušni.

Zato što je osnovni materijal svesti sastavljen od čistog zapažanja, koji je čini različitom od stene, postoji mogućnost za promenu, zato što su sve emocije prolazne. Ovo je polazište za vežbanje uma. Vežbanje uma se zasniva na ideji da 2 suprotna mentalna faktora ne mogu delovati u isto vreme. Možete prvo voleti, a onda mrzeti. Ali, ne mozete u isto vreme, prema istom objektu, prema istoj osobi, osećati i želju da povredite i želju da učinite dobro. Ne možete jednim pokretom ruke pružiti ruku i udariti šamar. Znači, postoje prirodni protivotrovi za sve emocije koje deluju negativno na naše unutrašnje blagostanje. Dakle, to je put koji bi trebalo slediti. Radovati se umesto da zavidimo. Osećaj unutrašnje slobode nasuprot jakoj pohlepi i opsesiji. Dobrodušnost i ljubaznost nasuprot mržnji. Naravno, svaka emocija bi morala imati poseban protivotrov.

Drugi način je da pokušamo da pronađemo univerzalni protivotrov za sve emocije, i to tako što ćemo posmatrati samu prirodu stvari. Obično, kada nas nešto iritira, izaziva mržnju, uznemirava, ili kada smo opsednuti nečim, naše misli se stalno vraćaju na to. I svaki put kada pomislimo na taj objekat, on još više jača opsednutost i još više nas uznemirava. Dakle, to je proces koji sam sebe pokreće i osnažuje. A ono što bi trebalo da posmatramo nije izvan, već u nama. Posmatrajte sam bes; on izgleda veoma preteće, kao naduti oblak monsuna ili oluja sa gromovima. Čini nam se da možemo sedeti na tom oblaku, ali ako probamo, videćemo da je to samo magla. Isto tako, ako pogledamo na samu misao o besu, nestaće kao mraz na jutarnjem suncu. Ako to činimo iznova i iznova, sam instinkt, sklonost ka besu da se ponovo javi biće sve slabiji i slabiji svaki put kada ga se na ovaj način oslobodimo. Dok na kraju, ako se i pojavi, samo će proći kroz našu svest kao što ptica proleti nebom ne ostavljajući nikakav trag. Znači, ovo je princip vežbanja uma.

Naravno, za to je potrebno vreme, zato što - bilo je potrebno vreme da se razviju sve greške u našoj svesti i sve sklonosti, pa će tako biti potrebno vreme i da ih ispravimo. Ali, to je jedini način. Transformacija uma, to je suštinsko značenje meditacije. To znači upoznavanje sa novim načinom postojanja, novim načinom spoznaje stvari, što je više nego usaglašavanje sa realnošću, sa međuzavisnošću, sa tokom stvari i konstantnim menjanjem što i jeste naše postojanje i naša svest.

Dakle: veza sa kognitivnom naukom, pošto moramo zaključiti s tim, što je valjda i bila tema ovog - imamo vrlo malo vremena da se pozabavimo - plastičnošću mozga. Smatralo se da je mozak manje ili više nepromenljiv. Sve do poslednjih 20 godina, smatralo se da su sve nominalne povezanosti, u brojkama i veličinama, manje ili više nepromenljive kada dostignemo zrelo doba. Relativno skoro, utvrđeno je da se one mogu promeniti i to u znatnoj meri. Kao što smo čuli, violinista koji je imao više od 10.000 sati sviranja na violini, delovi njegovog mozga koji kontrolišu pokrete prstima se dosta menjaju, uvećavajući na taj način snagu sinaptičkih veza. Možemo li to isto primeniti i na ljudske osobine? Sa toplinom,, strpljenjem, otvorenosti?

To je ono čime se veliki meditanti bave. Neki od njih koji su došli u istraživačke laboratorije u Medisonu, Viskonsinu ili u Berkliju, meditirali su između 20 i 40 hiljada sati. Oni zaista, tokom trogodišnjeg osamljivanja, meditiraju 12 sati dnevno. Nakon toga oni će do kraja života nastaviti da meditiraju 3 ili 4 sata dnevno. Oni su pravi olimpijski šampioni vežbanja uma. (Smeh) Ovo je prostor za meditaciju - vidite kako je inspirativno. A ovde isto to - sa 256 elektroda. (Smeh)

I, šta su zapazili? Naravno, istu stvar. Naučni embargo - ako ikada bude poslat naučnom žurnalu "Nature", nadamo se da će biti prihvaćen. Tiče se stanja samilosti, bezuslovnog saosećanja. Zamolili smo meditante, koji su se time bavili tokom mnogih godina, da dovedu svoj um u stanje gde ne postoji ništa drugo osim ljubavi i dobrote - da se u potpunosti otvore osećajnom biću. Naravno, dok vežbamo mi zamišljamo određene objekte. Mislimo na ljude koji pate, na ljude koje volimo, ali nakon nekog vremena, dolazimo do stanja koje je sveprožimajuće. Ovo je preliminarni rezultati koji mogu pokazati jer je već objavljen. Kriva pokazuje 150 kontrola, a ono što se posmatra jeste razlika između desnog i levog dela frontalnog režnja. Ukratko, ljudi čija je desna strana čeonog korteksa aktivnija jesu depresivniji, povučeniji - oni nemaju puno pozitivnih emocija. Na levoj strani je suprotno: više sklonosti ka altruizmu, sreći, izražavanju, radoznalosti i tako dalje. Dakle, postoji osnovna kriva za sve ljude. I ona se može promeniti. Ako pogledate komediju, pomerate se ka levoj strani. Ako ste srećni zbog nečega, još više se pomerate ka levoj strani. Ako vas uhvati depresija, idete ka desnoj strani. Vidite ovde, -0,5 je standardna devijacija čoveka koji meditira o saosećanju. Ta vrednost je potpuno van standardne krive moždane aktivnosti.

Nažalost, nemam vremena da se bavim svim rezultatima naučnih istraživanja. Nadam se da će ih biti još više. Ali, to su pronašli - ovo je nakon 3 i po sata funkcionalne magnetne rezonance, kao da ste izašli iz svemirskog broda. Dakle, i u drugim laboratorijama je pronađeno - kao, na primer, u laboratoriji Pola Ekmana u Berkliju - da su neki meditanti u stanju da kontrolišu svoju emocionalnu reakciju u većoj meri nego što se to do tada smatralo mogućim. Kao, na primer, u eksperimentima iznenađenja. Osoba sedi na stolici sa kompletnom opremom koja meri fiziološke reakcije, i iznenada eksplodira zamišljena bomba, reakcija ljudi je do te mere instinktivna da, u poslednjih 20 godina nije postojala osoba koja nije skočila sa stolice. Neki meditanti, bez ikakvog nastojanja da zaustave instinktivnu reakciju, već samo time što su bili potpuno otvoreni, što su zamišljali da će prasak biti neznatan, kao zvezda padalica, uspevali su da ostanu potpuno mirni.

Poenta ovih eksperimenata nije da se napravi neka vrsta cirkusa u kom prikazujemo neverovatna bića koja čine čudne stvari, ili tako nešto. Poenta je pokazati da je vežbanje uma bitno. To nije stvar luksuza. To nije dopunski vitamin za dušu; to je nešto što će odrediti kvalitet svakog trenutka naših života. Spremni smo da uložimo 15 godina u obrazovanje. Volimo da trčimo, da se bavimo fitnesom. Radimo svašta da bismo ostali lepi. Ipak, ulažemo iznenađujuće malo vremena negujući ono što je najbitnije: način na koji naš um funkcioniše. Što je, opet, suštinska odrednica kvaliteta našeg iskustva.

Trebalo bi aktivirati naše saosećanje. To je ono šta mi radimo na različitim mestima. Samo ovaj jedan primer je vredan truda. Ovo je žena smrtno obolela od tuberkuloze kostiju, ostavljena sama u šatoru sa svojom jedinom ćerkom. Evo je posle godinu dana. Radili smo u raznim školama i klinikama na Tibetu.

Ostaviću vas sa lepotom ovih prizora koje govore o sreći mnogo više nego što bih ja ikada mogao. I, skokovi monaha sa Tibeta. (Smeh) Leteći monasi. Hvala vam najlepše.