Metju Čajlds prenosi devet životnih lekcija iz sportskog penjanja

Prilično je jednostavno. Ima devet pravila koja sam otkrio nakon 35 godina sportskog penjanja. Većina njih je prilično jednostavna.

Pravilo broj jedan: ne puštajte -- veoma pouzdan metod za uspeh. Ali zapravo -- često pomislite na puštanje čak i pre nego što vaše telo to pomisli. Tako da, držite se, i naići će neka čudna rešenja.

Broj dva: oklevanje je loše. Ovo je penjanje, gore u "Tuolomni Medous"-u, u okrugu "Josemiti". Penjanje uz trenje nema oštrih rubova. Penjete se uz mala ulegnuća i izbočine u steni. Trenje je najveće tek kada se prvi put uhvatite ili dodirnete nogom stenu. Od tog momenta praktično padate. Dakle, impuls je dobar. Nemojte stajati.

Pravilo broj tri: imajte plan. Ova stena se zove "Gola litica" u kanjonu je El Dorado, kod Buldera. Ovaj penjač je gotovo na vrhu. Baš tamo gde sam ja pao. Ispod njega je oko tri stotine metara vazduha. Sve kritične tačke su zapravo ispod njega. Često se desi da detaljno planirate, "Kako ću proći najtežu deonicu? Kako ću proći najtežu deonicu?" I šta se onda dogodi? Stignete do poslednje tačke. Lako je. I potpuno izgorite. Ne radite to. Morate unapred planirati da stignete do vrha.

Ali takođe ne možete zaboraviti na svaki pojedinačni pokret koji morate napraviti da biste stigli do kraja. Ovo je uspon "Dajk rut" na Pivdžek doumu, gore u Josemiti okrugu. Interesantna stvar u vezi sa ovim usponom je da nije težak. Ali ako ste lider na njemu na najtežem delu vidite pad od oko 30 metara, na stene pod uglom manjim od 90 stepeni. Morate se usredsrediti. Ne želite da stanete na pola. kao Koleridž Kubla Kan. Morate da nastavite.

Pravilo broj pet: znati odmoriti se. Neverovatno je. Najbolji penjači su oni koji u najekstremnijim situacijama mogu dovesti svoje telo u položaj u kom mogu da se odmore pregrupišu, smire, usredsrede i nastave. Postoji uspon u Nidlsu, opet u Kaliforniji.

Strah ne valja jer znači da niste udredsređeni na to što radite. Već se fokusirate na posledice mogućeg neuspeha, jer svaki sledeći pokret zahteva svu vašu koncentraciju i misaone procese kako biste završili sa uspehom.

Jedna od stvari kod penjanje je da većina ljudi gleda na to ravno. A onda sledi očigledno rešenje. Ovo je Đavolji toranj u Vajomingu, stene su nastale hlađenjem lave, većina vas to zna iz "Bliskih susreta". Ovde bi tipični penjači koji koriste pukotine uglavili svoje ruke i nožne prste i počeli se penjati. Pukotine su isuviše male za to pa je jedini način za penjanje korišćenje vrhova prstiju u pukotinama i korišćenje pritiska koji se suprotstavlja i teranje sebe na gore.

Pravilo osam: snaga ne znači uvek uspeh. 35 godina sam bio penjač - vodič i podučavao na zidovima u zatvorenom prostoru i tome slično. Najvažnija stvar koju sam naučio bila je da će momci uvek pokušati da se penju rukama, zgibovima. Početnici se tako popnu nekih pet metara oni mogu uraditi nekih 15 zgibova -- I onda jednostavno izgore. Žene su mnogo više balansirane jer nemaju tu ideju da su sposobne da urade 100 zgibova. Misle na to kako da prebace težinu sa nogu i to je prirodno - one vas nose celog dana. Tako da je ravnoteža veoma kritična, kao i držanje težine na stopalima koja su vaš najsnažniji mišić.

Tu je, naravno i pravilo devet. Smislio sam ovo pravilo jer ja zapravo nisam planirao da padnem, i da padam 12 metara i polomim rebro. Kada dođe momenat u kom shvatite da će se to desiti, morate da počnete da mislite kako ćete se pusiti. jer je to kritičan momenat u odbrani od povrede - kako ćete pasti na konopac ili ako se penjete bez konopca kako ćete pasti negde gde zapravo možete kontrolisati pad. Ne odustanite sve do gorkog kraja. Hvala puno. (Aplauz)