Mark Pejgl: Kako je jezik promenio čovečanstvo

Svako od vas poseduje najmoćniju, najopasniju i najsubverzivniju osobinu koju je prirodna selekcija ikada razvila. To je deo neuralne audio tehnologije za međusobno povezivanje misli drugih ljudi. Govorim o vašem jeziku, naravno, jer on omogućava da direktno usadite misao iz svog u um druge osobe, i drugi to isto mogu pokušati sa vama, bez potrebe za hirurškom intervencijom pri tom. Zapravo, dok govorite, koristite jedan oblik telemetrije ne toliko različit od daljinskog upravljača za vaš televizor. Samo je razlika u tome što, dok se taj uređaj oslanja na impulse infracrvenog svetla, vaš jezik se oslanja na impulse, diskretne impulse, zvuka.

I baš kao što koristite daljinski upravljač da podesite unutrašnje parametre televizora tako da vam odgovara, vi koristite jezik da podesite svojstva unutrašnjosti nečijeg mozga tako da odgovaraju vašim interesima. Jezici su geni koji govore, tako da sve bude po njihovom. I samo zamislite začuđenost bebe kada prvi put to otkrije, samo izgovaranjem zvuka, može pomerati objekte po sobi kao magijom, a možda ih čak uzeti i u svoja usta.

Subverzivna moć jezika je bila prepoznavana vekovima unazad preko cenzura, preko knjiga koje ne smete čitati, izraza koje ne smete upotrebljavati i reči koje ne možete izgovoriti. Zapravo, Vavilonska kula, priča iz Biblije upozorava na moć jezika. Prema toj priči, prvi ljudi su razvili uobrazilju da će, ukoliko zajednički budu radili koristeći svoj jezik, sagraditi kulu koja će ih odvesti direktno na nebo. Bog, razljućen ovim pokušajem da se uzurpira njegova moć, srušio je kulu, i kako bi se osigurao da se nikada ponovo neće izgraditi, razdvojio je ljude tako što im je dao različite jezike -- zbunio ih dajući im različite jezike. I ovo vodi ka zadivljujućoj ironiji da jezici postoje kako bi nam onemogućili komunikaciju. Čak i danas, znamo da postoje reči koje ne možemo koristiti, fraze koje ne možemo reći, jer ako to uradimo, mogli bismo biti zatvoreni, ili čak ubijeni. I sve to samo od daška vazduha koji izađe iz naših usta.

E sada, sva ova buka oko jedne od naših svojstava govori nam da je tu nešto vredno objašnjavanja. I to kako se ovo neverovatno svojstvo razvilo, i zašto se razvilo samo među našom vrstom? Malo je iznenađujuće to da bi dobili odgovor na ovo pitanje, moramo da upotrebimo sredstvo koje ćemo naći kod šimpanzi. Šimpanze upotrebljavaju oruđa, i to uzimamo kao znak njihove inteligencije. Ali ako su oni zaista inteligentni, zašto onda upotrebljavaju štap da izvade termite iz zemlje a ne ašov? I ako su zaista inteligentni, zašto razbijaju orah kamenom? Zašto jednostavno ne odu do prodavnice i kupe kesicu oraha koje je neko drugi već očistio za njih? Zašto ne? Pa mislim, to je ono što mi radimo.

Razlog zbog kog šimpanze to ne rade je u tome što psiholozi i antropolozi zovu socijalno učenje. Izgleda da im nedostaje sposobnost da uče od drugih kopiranjem ili imitacijom ili jednostavno gledanjem. Kao rezultat, oni ne mogu da napreduju upijajući tuđe ideje niti učiti na tuđim greškama -- niti se okoristiti o mudrost drugih. I tako oni rade jednu te istu stvar iznova i iznova. Zapravo, mogli bismo otići i vratiti se za milion godina i šimpanze bi i dalje radile istu stvar sa istim štapom za termite i sa istim kamenom za tucanje oraha.

E sad, ovo može zvučati arogantno, ili čak jako oholo. Kako mi to znamo? Jer to je upravo ono što je naš predak, Homo erektus, radio.© Ovi uspravni majmuni evoluirali su u Afričkoj savani pre oko dva miliona godina, i oni su napravili ove izuzetne ručne sekire koje savršeno odgovaraju vašim rukama. Ali ako pogledamo u fosilne zapise, vidimo da su oni pravili istu ručnu sekiru iznova i iznova tokom milion godina. Možete to pratiti pomoću fosilnih zapisa. Sad, ako pretpostavimo koliko dugo je Homo erektus živeo, koliki je bio životni vek generacija, to bi značilo da se kroz oko 40 000 generacija posmatralo i prenosilo sa roditelja na potomke i druge pojedince tokom kojih se ta ručna sekira nije menjala. Nije čak ni jasno da li je naš blizak srodnik, Neandertalac, posedovao sposobnost socijalnog učenja. Zasigurno, njegovo oruđe je bilo mnogo složenije od onih koje je koristio Homo erektus, ali je i on takođe pokazivao vrlo malo promena tokom tih 300 000 godina koliko je ta vrsta, Neandertalci, živela u Evroaziji.

Dobro, ono na šta nam ovo ukazuje jeste da, suprotno od one stare izreke, "što majmun vidi, majmun uradi", iznenađujuće je da sve ostale životinje ne mogu to da rade -- makar ne u većoj meri. Pa čak i ova slika deluje nekako sumnjivo namešteno -- nešto kao iz Barnum & Bejli cirkusa.

Ali zarad poređenja, mi možemo učiti. Mi možemo da učimo posmatrajući druge ljude kopiranjem i imitacijom onoga što oni rade. Potom možemo birati, između više opcija, onu najbolju. Možemo imati koristi od tuđih ideja. Možemo nadograđivati njihovu mudrost. I kao rezultat toga, naše ideje se akumuliraju, i naša tehnologija se razvija. Ova kumulativna kulturna adaptacija, kako je antropolozi nazivaju ova akumulacija ideja, odgovorna je za sve oko vas u vašim užurbanim svakodnevnicama. Mislim, svet se toliko drastično promenio od onoga što bismo prepoznali pre samo 1000 ili 2000 godina unazad. I sve to samo zbog kumulativne kulturalne adaptacije. Stolice na kojima sedite, svetla u ovom auditorijumu, moj mikrofon, iPads i iPods koje nosite svuda sa sobom su rezultat kumulativne kulturalne adaptacije.

E sada, za mnoge komentatore, kumulativna kultralna adaptacija, ili socijalno učenje, je završen posao, kraj priče. Naša vrsta može praviti stvari, stoga smo uznapredovali na način na koji ni jedna druga vrsta nije. Zapravo, možemo praviti "stvari za život" -- kao što sam već rekao, sve stvari oko nas. Ali, zapravo, ispostavlja se da je nekad pre oko 200 000 godina, kada je naša vrsta nastala i usvojila socijalno učenje, to bio početak priče, a ne kraj. Jer naše usvajanje socijalnog učenja će dovesti do socijalnih i evolucionih dilema, čije će razrešenje, može se reći, odrediti ne samo budući pravac psihologije, već budući pravac čitavog sveta. I što je najvažnije, reći će nam zašto imamo jezik.

A razlog zbog kojeg je nastala ta dilema jeste zapravo taj da socijalno učenje predstavlja vizuelnu krađu. Ukoliko ja mogu da učim posmatrajući te, ja mogu da ukradem tvoje najbolje ideje, i mogu prosperirati od tvojih napora, bez potrebe da uložim vreme i energiju koju si ti uložio da ih razviješ. Ako mogu da vidim kakav mamac si koristio da upecaš ribu, ili ako mogu da gledam kako obrađuješ svoju ručnu sekiru kako bi je poboljšao, ili ako bih te krišom pratio do tvog skladišta pečuraka, mogu imati koristi od tvog znanja i mudrosti i sposobnosti, možda čak i da upecam ribu pre tebe. Socijalno učenje je zaista vizuelna krađa. I ako bi ga neka vrsta usvojila, to bi vas nateralo da krijete vaše najbolje ideje, jer bi vam ih neko mogao ukrasti.

I tako se pre nekih 200 000 godina naša vrsta suočila sa ovom krizom. I mi zaista imamo samo dve opcije da se izborimo sa konfliktima koje bi vizuelna krađa donela. Jedna od tih opcija je bila da se povučemo u male porodične grupe. Jer u tom slučaju prednosti naših ideja i saznanja zadržale bi se samo u okviru naše zajednice Da smo izabrali tu opciju, nekada pre oko 200 000 godina, danas bismo verovatno i dalje živeli kao što su živeli Neandertalci kada smo prvi put došli u Evropu pre 40 000 godina. I to je zbog toga što u malim grupama postoji malo ideja, a samim tim i malo inovacija. A male grupe su sklonije nezgodama i lošoj karmi. I tako, da smo izabrali taj put, naš evolucioni put bi nas odveo u šumu -- i bio bi zbilja kratak.

Druga opcija koju smo mogli izabrati bila je ta da razvijemo sistem komunikacije koji bi nam omogućio da delimo ideje i da međusobno sarađujemo. Izbor ove opcije bi značio da bi mnogo veći fond akumuliranog znanja i mudrosti bio dostupan svakoj osobi nego što bi on ikada narastao u okvirima jedne porodice ili jedne osobe. Pa, izabrali smo drugu opciju, i rezultat toga je jezik.

Jezik se razvio da bi rešio krizu vizuelne krađe. Jezik je deo socijalne tehnologije za poboljšanje prednosti saradnje -- za postizanje dogovora i ugovaranje poslova i za koordinisanje aktivnosti. I možete videti da u društvu u razvoju koje je počelo da usvaja jezik, nemati ga bilo bi isto kao pticama bez krila. Baš kao što se krila otvaraju sferi vazduha pticama da istražuju, jezik se otvara sferi saradnje ljudima da istražuju. A mi to uzimamo zdravo za gotovo, jer smo mi kao vrsta potpuno odomaćeni sa jezikom.

Ali morate da shvatite da je čak i najmanji akt razmene u kom učestvujemo duboko zavisan od jezika. I da bismo videli kako, razmotrite dva scenarija iz naše najranije evolucije. Zamislimo da ste jako dobri u pravljenju vrhova strela, ali ste beznadežni u pravljenju drvenih delova sa prikačenim perima. Dva čoveka koje poznajete su veoma dobri u praveljnju tih drvenih delova strele, ali su beznadežni u pravljenju vrhova. I ono što vi radite je -- jedan od ljudi nije još usvojio jezik. I hajde da zamislimo da je drugi jako dobar u jezičkim sposobnostima.

I tako vi jednog dana uzmete gomilu vrhova strela, i odete do onog koji ne zna da priča baš dobro, i stavite tu gomilu ispred njega, nadajući se da će dobiti ideju da želite da razmenite svoje vrhove strela za završene drvene delove. Ali on gleda u tu gomilu, misleći da je to poklon, pokupi ih, nasmeje se i ode. Sada vi počnete da mu objašnjavate gestikulacijom. Nastaje kavga i vi bivate izbodeni jednom od svojih strela. Dobro, vratite sada scenu nazad, i zamislite da ste prišli onom ko zna jezik. Spustite vaše vrhove strela i kažete, "Želeo bih da razmenim ove vrhove strela za završene strele. Podelimo ih 50/50". On odgovori, "U redu. Dogovoreno. Tako ćemo." I posao je gotov.

Onog trenutka kada imamo jezik, možemo izneti svoje ideje i sarađivati kako bismo napredovali kako nikada ranije ne bismo uspeli. I to je razlog zašto je naša vrsta napredovala širom sveta dok ostale životinje čežnjivo čame iza rešetaka u zoološkim vrtovima, Zato smo uspeli da izgradimo rakete i katedrale dok ostatak sveta zabada štapove u zemlju da izvuče insekte. U redu, ako je ovaj pogled na jezik i njegovu vrednost u rešavanju problema vizuelne krađe ispravan, bilo koja vrsta da ga usvoji trebala bi da pokaže eksploziju kreativnosti i prosperiteta. To je upravo ono što arheološki nalazi pokazuju.

Ako pogledate naše pretke, Neandertalce i Homo erektus, naše neposredne pretke, oni su bili ograničeni na male oblasti sveta. Ali kada je naša vrsta nastala pre od prilike 200 000 godina, ubrzo nakon toga smo otišli iz Afrike i proširili se po čitavom svetu, okupirajući skoro svako stanište na Zemlji. Dok su druge vrste ograničene na mesta na kojima su se njihovi geni adaptirali, sa socijalnim učenjem i jezikom, mi smo mogli transformisati okruženje i prilagoditi ga našim potrebama. I tako smo prosperirali na način na koji nije ni jedna druga životinja. Jezik je zaista najmoćnije svojstvo koje je ikada razvijeno. To je najvrednija osobina koju imamo za preoblikovanje novih predela i resursa u još više ljudi i njihovih gena nego što je to prirodna selekcija ikad uspela.

Jezik je zaista glas naših gena. Ipak, sada kada imamo razvijen jezik uradili smo nešto čudno, čak bizarno. Kako smo se raširili po celom svetu, razvili smo na hiljade različitih jezika. Trenutno, postoji oko sedam ili osam hiljada različitih govornih jezika na Zemlji. Sada, možete reći, pa, to je prirodno. Kako se razdvajamo, prirodno je i da se naši jezici razlikuju. Ali prava zagonetka i ironija je da je najveća gustina različitih jezika na Zemlji pronađena tamo gde su ljudi najtešnje povezani.

Ako odemo na ostrvo Papua Nova Gvineja, možemo naći oko 800 do 1000 različitih jezika, različitih ljudskih jezika, koji se govore samo na tom ostrvu. Postoje mesta na ovom ostrvu gde možete naići na novi jezik nakon dve ili tri milje. Koliko god to neverovatno zvučalo, jednom sam sreo čoveka sa Papue, i pitao ga kako je moguće da je to tako. A on mi je rekao: "O ne. Oni su mnogo bliži od toga." I to je tačno; postoje mesta na tom ostrvu gde možete naići na nov jezik i na manje od jedne milje. A tako je i na nekim zabačenim okeanskim ostrvima.

I deluje da koristimo naš jezik, ne samo da sarađujemo, već i da povlačimo granice među našim kooperativnim grupama i da izgradimo identitete, i možda da zaštitimo naše znanje i mudrost i veštine od prisluškivanja sa strane. A to znamo jer, proučavajući različite grupe jezika i povezujući ih sa njihovim kulturama, vidimo da različiti jezici usporavaju tok ideja među grupama. Usporavaju tok tehnologija. Usporavaju čak i tok gena. Ne mogu govoriti u vaše ime, ali izgleda da da ne možemo imati ni seks sa osobama sa kojima ne možemo da pričamo. (Smeh) Morali bismo to uporediti sa dokazima koje smo čuli da smo možda imali neke prilično neukusne genetičke igre sa Neandertalcima i Sibirskim ljudima.

(Smeh)

Dobro, ta sklonost koju imamo, ova naizgled prirodna sklonost koju posedujemo, ka izoalciji, ka zadržavanju za sebe, direktno se kosi sa modernim svetom. Ova zadivljujuća slika nije mapa sveta. Zapravo, to je mapa veza prijateljstava na Fejsbuku. I kada se prikažu veze tih prijateljstava njihovom dužinom i širinom, to bukvalno ocrtava mapu sveta. Naš moderni svet komunicira međusobno više nego što je ikada u prošlosti. I ta komunikacija, ta povezanost širom sveta, ta globalizacija sada predstavlja teret. Jer različiti jezici stvaraju barijeru, kao što smo videli, prenosu dobara i ideja i tehnologija i mudrosti. I predstavljaju prepreku saradnji.

I nigde se to tako dobro ne vidi kao u Evropskoj Uniji, gde 27 zemalja članica ima 23 zvanična jezika. Evropska Unija trenutno troši preko milijardu evra godišnje prevodeći na svaki od svoja 23 jezika. To je nešto oko 1,45 milijardi američkih dolara samo na troškove prevođenja. Pomislite samo kako je to apsurdno. Ako 27 osoba iz 27 zemalja članica sede za stolom, i govore svoja 23 jezika, jednostavna matematika će vam reći da vam treba vojska od 253 prevodioca da bi pokrila sve moguće jezičke parove. Evropska Unija zapošljava oko 2 500 stalnih prevodilaca. A samo u 2007. -- a siguran sam da ima i novijih statistika -- nešto oko 1.3 miliona stranica je prevedeno samo na engleski jezik.

Pa ako je jezik zaista rešenje za krizu vizuelne krađe, ako je jezik zaista ključ za našu saradnju, tehnologija koju je naša vrsta proizvela da bi omogućila slobodan tok i razmenu ideja, u našem modernom svetu, suočavamo se sa pitanjem. A to pitanje je da li u ovom modernom, globalizovanom svetu možemo sebi priuštiti postojanje toliko različitih jezika.

Da postavimo ovako, priroda ne poznaje druge okolnosti u kojima koegzistiraju funkcionalno ekvivalentne sposobnosti. Jedna od njih uvek dovodi do istrebljenja drugih. I sve to vidimo u nezaustavljivom maršu ka standardizaciji. Postoje mnogi i mnogi načini merenja stvari -- merenje njihove težine, njihove dužine -- ali metrički sistem pobeđuje. Postoje mnogi načini merenja vremena, ali zaista bizaran način sa bazom 60 poznat kao sati i minuti i sekunde je skoro univerzalan u svetu. Postoji mnogo, mnogo načina snimanja CD-a ili DVD-a, ali oni su takođe standardizovani. I sigurno se možete prisetiti još mnogih primera iz vašeg svakodnevnog života.

I tako se naš moderni svet sada suočava sa dilemom. A to je dilema sa kojom se ovaj Kinez suočava, čiji jezik govori više ljudi na svetu nego ijedan drugi jezik, pa ipak on sedi ispred svoje table, prevodeći kineske fraze na engleski jezik. Rezultat toga je da nam povećava mogućnost da u svetu u kom želimo da podstičemo saradnju i razmenu, i u svetu koji više nego ikada zavisi od saradnje da održimo i povećamo nivo prosperiteta, njegova dela nam sugerišu da je možda neizbežno da se suočimo sa idejom da je naša sudbina da živimo u svetu sa jednim jezikom.

Hvala vam.

(Aplauz)

Met Ridli: Mark, jedno pitanje. Svante je otkrio da se FOXP2 gen, koji izgleda da je povezan sa jezikom, takođe nalazio u istom obliku kod Neandertalaca kao i kod nas. Da li imamo ikakvu ideju kako smo uspeli pobediti Neandertalce ako su oni takođe imali jezik?

Mark Pagel: To je veoma dobro pitanje. Mnogima od vas je poznata ideja da postoji gen nazvan FOXP2 koji izgleda da je upleten na više načina u finu motornu kontrolu povezanu sa jezikom. Razlog zbog kog ne verujem u to da su Neandertalci imali jezik je -- evo jednostavne analogije: Ferari su auta koja imaju motor. Moj auto ima motor, ali nije Ferari. Prost odgovor na to je da geni sami, samo od sebe, ne određuju ishode toliko komplikovanih stvari kao što je jezik. Ono što znamo o tom FOXP2 i Neandertalcima je da su oni možda imali finu motoriku u ustima -- ko zna. Ali to nam ne govori da su nužno imali jezik.

MR: Puno ti hvala.

(Aplauz)