Марко Темпест: Чаробна бајка (у измењеном окружењу)

Марко Темпест: Оно што желим да вам покажем данас је у неку руку једна врста експеримента. Данас га тестирамо. То је демонстрација аугментоване реалности. И графички део који ћете ускоро видети није снимљен накнадно. Слике иду уживо и реагују на мој знак у истом тренутку. По мени, ово је једна врста технолошке магије. Држимо палчеве. И пажљиво гледајте велики екран.

Аугментована реалност је мењање стварног света помоћу рачунарски генерисане графике. Изгледа као савршен алат за истраживање магије и питање је, зашто, у ери технологије, ми нисмо изгубили овај предиван осећај запањености. Магија је обмана, али обмана у којој уживамо. Да би уживала у улози превареног, публика прво мора да одбаци неверицу. Песник Семјуел Тејлор Колриџ је био први који је препознао ово рецептивно стање ума.

Семјуел Тејлор Колриџ: Покушах да дочарам делић истине у мом писању да снабдем ове сенке маште вољним одбацивањем неверице што, за трен, сачињава поетску веру.

МТ: Оваква вера у фиктивно је важна за било коју врсту позоришног искуства. Без тога, сценарио су суште речи. Аугментована реалност је међу најновијим технологијама. Мајсторија руку је само уметничка изведба спретности. Сви смо ми јако добри у скривању неверице. Чинимо то сваки дан. док читамо романе, гледамо телевизију или по одласку у биоскоп. Ми својевољно ступамо у фиктивне светове где можемо бодрити наше јунаке и плакати са пријатељима који то нису. Без ове способности нема магије.

Жан Робер-Худен, велики француски илузиониста, је први препознао улогу мађионичара као приповедача. Рекао је нешто што сам поставио на зид мог студија.

Жан Робер-Худен: Мађионичар није жонглер. Он је глумац у улози мађионичара.

МТ: То значи да је магија сценска и сваки трик је једна прича. Трикови у магији одговарају архетиповима у приповедању. Ту су приче о стварању и губитку, смрти и оживљењу, и препрекама које морамо савладати. Многе од ових прича су јако драматичне. Мађионичари се играју ватром и челиком, пркосе гневној тестери, усуђују се да ухвате метак или беже из ситуација опасних по живот. Али публика не долази да би видела смрт мађионичара, они долазе да виде како је преживео. Зато што најбоље приче увек имају срећан завршетак.

Мађионичарски трикови имају посебан елемент. То су приче са преокретом. Сад би Едвард Боно рекао да је мозак машина која ради по принципу образаца. Он каже да мађионичари намерно користе когнитивне навике њихове публике.

Едвард де Боно: Сценска магија се скоро сасвим темељи на утицају моментума (параметар у неуронској мрежи). Наводимо публику да даје објашњења и прави претпоставке које су оправдано рационалне, али у ствари немају ништа заједничко са оним што се изводи пред њима.

МТ: Имајући ово у виду, магични трикови су као шале. Шале су наши водичи ка очекиваном одредишту. Али када се исход какав смо замислили обрне у нешто сасвим неочекивано, ми се смејемо. Исто се догађа када људи гледају мађионичарксе трикове. Исход пркоси логици, даје нови угао сагледавања проблема, и публика изражава своје дивљење путем смеха. Забавно је бити обманут.

Један од главних састојака сваке приче је то што су смишљене да се преносе. Ми осећамо жељу да их испричамо. Када изведем трик на забави -- (Смех) та особа ће одмах позвати пријатеља овамо и замолити ме да то поновим. Они желе да поделе искуство. То чини мој посао тежим, јер, ако желим елемент изненађења, морам да започнем причу на исти начин, али завршим другачије -- трик са преокретом има преокрет. Тако имам пуне руке посла.

Стручњаци верују да су приче много више од пуког средства забављања. Наше мисли имају наративну структуру. Ми спајамо догађаје са емоцијама и по инстинкту их трансформишемо у редослед који се може лако разумети. То је нешто својствено људским бићима. Ми сви желимо да поделимо наше приче, био то трик који смо видели на забави, или лош дан на послу или предиван залазак који смо видели на одмору.

Данас, захваљујући технологији, ми можемо ширити те приче на нове начине, путем и-мејла, Фејсбука, блогова, твитова, на TED.com. Средства друштвених мрежа, то су дигиталне логорске ватре око којих се окупља публика да би чули нашу причу. Стварамо поређења и метафоре од чињеница, чак и фантастично. Ми полирамо грубе ивице у нашим животима и тако их оплемењујемо. Наше приче нас чине онаквима какви смо и, понекад, људима какви желимо постати. Оне нам дају наш идентитет и осећај заједништва. И ако је прича добра, може нас и насмејати.

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала.

(Аплауз)