Malkolm Gledvel (Malcolm Gladwell): Čudna priča o Nordenovoj nišanskoj spravi

Hvala vam. Pravo je zadovoljstvo biti ovde. Posljednji put sam držao TED govor mislim, pre nekih sedam godina. Pričao sam o sosu za špagete. Pretpostavljam da mnogi gledaju te snimke. Ljudi mi od tada prilaze da bi me pitali o sosu za špagete, što je predivno, bar neko vreme (Smeh) ali se nije ispostavilo idilično tokom sedam godina. I tako sam pomislio da dođem da probam da se rešim tog sosa za špagete.

(Smeh)

Tema ovog jutra su "Stvari koje pravimo" pa sam mislio da ispričam priču o nekome ko je napravio jedan od najdragocenijih predmeta svog doba. Njegovo ime je Karl Norden. Karl Norden se rodio 1880. Bio je Švajcarac. I naravno, Švajcarce možemo podeliti u dve kategorije: na one koji prave male, izvanredne, skupe predmete i na one koji se bave novcem onih koji kupuju male, izvanredne, skupe predmete. Karl Norden, nesumnjivo, spada u prvu grupu. On je inženjer. On pohađa Federalni politehnički institut u Cirihu. Ustvari, jedan od njegovih kolega je mlad momak po imenu Lenjin koji će kasnije razbijati male, skupe, izvanredne predmete.

Karl je švajcarski inženjer. Mislim to u punom smislu reči. On nosi trodelna odela, i ima vrlo, vrlo mali, važni brk, i arogantan je i narcisoidan i motivisan i ima ogroman ego, i radi 16 sati dnevno, i ima vrlo izražen stav o naizmeničnoj struji, i misli da je preplanulost znak slabog morala, i pije mnogo kafe, i najbolje radi sedeći u majčinoj kuhinji u Cirihu, satima u potpunoj tišini koristeći samo šiber.

Uglavnom, Karl Norden emigrira u SAD taman pred Prvi svetski rat i bazira se u ulici Lafajet u centru Menhetna. I postaje opsednut pitanjem kako bacati bombe iz aviona. E sad, ako razmislite o tome, u doba pre GPS-a i radara, to je, očigledno, bio težak problem. To je komplikovan fizički problem. Imate avion na velikoj visini koji juri stotine kilometara na sat, i pokušavate da ispustite predmet, bombu, usmerenu ka statičnoj meti uprkos raznim vetrovima i oblačnosti i kojekakvim drugim smetnjama. I mnogi su, pred Prvi svetski i između ratova, pokušavali da reše ovaj problem, i malo ko je uspeo. Tadašnje nišanske sprave su bile veoma primitivne.

Ali Karl Norden je zapravo taj koji rešava zagonetku. On pravi veoma komplikovanu napravu. Tešku oko 25 kg. Zove se Norden Mark 15 nišanska sprava. I ima svakakve poluge i ležajeve i kuke i kvake. I on konstruiše tu komplikovanu stvar koja omogućava nišandžiji da odabere objekat, vizuelno izdvajajući metu, jer se nalazi u nosu bombardera koji je napravljen od pleksiglasa, i onda unosi visinu brzinu aviona i brzinu vetra i koordinate mete. I nišanska sprava će mu kazati kad da baci bombu. I kao što je Norden poznato izjavio, "Pre pronalaska nišanske sprave, bombe su uobičajeno promašivale metu za kilometar ili i više." Ali, reče on, sa Mark 15 Norden nišanom, moguće je ubaciti bombu u odžak sa 6000 metara.

E sad, ne mogu da vam predstavim kakvo oduševljenje je u američkoj vojsci izazvala vest o Nordenovoj nišanskoj spravi. Kao mana sa nebesa. Imamo jednu vojsku koja samo što je iskusila Prvi svetski rat, gde su se milioni vojnika međusobno borili po rovovima, zakucani u mestu, ne napredujući, i onda neko pronalazi napravu koja im omogućava da se vinu u nebo visoko iznad neprijateljske teritorije i da razore šta god žele neviđenom preciznošću.

I američka vojska troši 1,5 milijardi dolara -- milijarda dolara po kursu iz 1940. -- razvijajući Nordenovu nišansku spravu. I da stavimo stvari u perspektivu, ukupna cena projekta Menhetn je bila 3 milijarde dolara. Upola je potrošeno na Nordenov nišan od onoga što je potrošeno na najpoznatiji vojno-industrijski poduhvat savremenog doba. I bilo je ljudi, stratega, u američkoj vojsci koji su iskreno verovali da će baš ta naprava učiniti prevagu između poraza i pobede u borbi protiv nacista i protiv Japanaca.

I za Nordena je takođe, ova naprava imala neverovatnu moralnu težinu, jer Norden je bio posvećeni hrišćanin. U stvari, uvek bi se uzbudio kada su ljudi govorili o nišanu kao o njegovom izumu, jer u njegovim očima, samo bog je mogao da stvara. On je jednostavno bio instrument božije volje. A šta je to bog želeo? Pa božija volja beše da količina patnje u bilo kakvom ratu bude smanjena na najmanju moguću meru.

I šta je Nordenova nišanska sprava činila? Pa omogućavala vam je baš to. Omogućavala vam je da bombardujete samo ono što vam je bilo apsolutno nephodno i što ste želeli. I tako, u godinama pred Drugi svetski rat, američka vojska kupuje 90 hiljada tih Nordenovih nišana po ceni od 14 hiljada dolara svaki -- opet, po kursu iz 1940., to je mnogo para. I obučili su 50 hiljada nišandžija da ih koriste -- to su obimni, višemesečni treninzi -- jer to su u suštini analogni kompjuteri; nisu prosti za upotrebu. I svaki od tih nišandžija se zakleo, da u slučaju da bude zarobljen, neće neprijatelju odati ni najmanju sitnicu o toj spravi, jer imperativ je da se neprijatelj ne dokopa te apsolutno ključne tehnologije.

I kadgod je Nordenova nišanska sprava unošena u avion, praćena je odredima naoružane straže. Nošena je u kutiji prekrivenoj platnenim pokrovom. I kutija je bila lisicama vezana za jednog od stražara. Nikada nije dozvoljeno da se fotografiše. I postojala je mala zapaljiva naprava unutar nje, tako da se, ukoliko bi avion pao, uništi i ni u kom slučaju ne padne neprijatelju u ruke. Nordenov nišan je Sveti Gral.

I šta se dešava tokom Drugog svetskog rata? Pa, ispostavlja se da to i nije Sveti Gral. U praksi, Nordenov nišan može da ubaci bombu u odžak sa 6000 metara, ali samo u savršenim uslovima. I naravno, u ratu, uslovi nisu savršeni. Prvo, stvarno ga je teško koristiti -- stvarno teško. I nisu baš svi od tih 50 hiljada nišandžija talentovani da pravilno programiraju analogni kompjuter. Drugo, mnogo se kvari. Prepun je raznih žiroskopa i čekrka i tih kuka i kvaka, i ne funkcionišu baš tako dobro kao što bi trebale u žaru borbe.

Treće, kad je Norden pravio svoje proračune, predviđao je da će avion leteti relativno sporo i na maloj visini. Pa u ratu to ne možete, oboriće vas. I tako su počeli da lete jako visoko i jako brzo. A Nordenova nišanska sprava ne radi dobro u tim uslovima.

Ali najbitnije, Nordenova sprava je tražila od nišandžije da vizuelno locira metu. Ali naravno, šta se dešava u stvarnom životu? Tu su oblaci, da. Za stvarnu preciznost je potrebno vedro nebo. Pa koliko vedrog neba mislite da je bilo iznad centralne Evrope između 1940. i 1945.? Ne mnogo.

I da vam približim koliko je neprecizan bio Nordenov nišan, postoji poznat slučaj iz 1944. kada su saveznici bombardovali hemijsku fabriku u Lojnu u Nemačkoj. Ta fabrika je zauzimala 307 hektara. I tokom 22 bombarderske misije, saveznici su bacili 85 hiljada bombi na tih 307 hektara hemijske fabrike, koristeći Nordenovu nišansku spravu. Pa šta mislite koliki procenat tih bombi je stvarno pao u tih 300 fabričkih hektara? 10 posto. 10 procenata. I od tih 10 procenata koji su pogodili, 16 posto se nije aktiviralo, bili su ćorci. Fabrika u Lojni je, posle jednog od najvećih bombardovanja u istoriji rata, proradila u roku od nekoliko nedelja.

I usput, sva ona predostrožnost da Nordenov nišan ne dopadne nacistima? Ispostavilo se da je, Karl kao pravi Švajcarac, bio opčinjen nemačkim inženjerima. Pa je tako tokom 1930-ih, zaposlio gomilu, uključujući i Hermana Longa koji je 1938., predao komplet planova za Nordenov nišan nacistima. Tako da su i oni imali svoj Nordenov nišan kroz ceo rat-- koji takođe, usput, nije dobro radio.

(Smeh)

Pa zašto onda govorimo o Nordenovoj nišanskoj spravi? Zato što živimo u dobu sa mnogo, mnogo Nordenovih nišana. Živimo u vreme gde ima svih fela stvarno, stvarno pametnih ljudi koji jure, pričajući da su izumeli sprave koje će zauvek promeniti naš svet. Izmislili su veb strane koje će ljudima doneti oslobođenje. Izmislili su nešto ovakvo ili onakvo ili ovakvo što će učiniti naš svet zauvek boljim.

Ako se obratite vojsci, naći ćete takođe mnogo Karla Nordena. Ako se uputite u Pentagon, reći će vam, "Znate šta, sada stvarno možemo da ubacimo bombu kroz odžak sa 6000 metara." I da znate, tačno je; stvarno to sad mogu da urade. Ali mora da nam bude jasno koliko to malo znači.

U Iračkom ratu, na početku prvog rata, američka vojska, vazduhoplovstvo, je poslalo dve eskadrile F-15 bombardera u iračku pustinju opremljene kamerama od 5 miliona dolara koje su im omogućavale da vide celu pustinju. Njihova misija je bila da nađu i unište -- sećate se Skad raketa, onih zemlja-vazduh projektila što su Iračani lansirali na Izraelce? Misija te dve eskadrile je bila da se reše tih Skadovih lansera. I tako su leteli misije danonoćno, i bacili su hiljade bombi, i ispalili su hiljade raketa u pokušaju da se reše baš te određene napasti.

I posle rata, urađena je revizija -- kao što vojska uvek radi, vazduhoplovstvo uvek radi -- i postavili su pitanje: koliko smo Skadova stvarno uništili? Znate li šta je bio odgovor? Nula, baš ni jedan. A zašto to? Da li zato što su im oružja bila neprecizna? O ne, bila su briljantno precizna. Mogli su da unište ovu malu stvar ovde sa 7000 metara. Problem je u tome što nisu znali gde su Skadovi. Problem sa bombama i odžacima nije u ubacivanju bombe u odžak već u pronalaženju tog odžaka. To je uvek bio teži problem kad se ratuje.

Ili uzmimo bitku u Avganistanu. Koje je oružje simbol obaveštajnog rata u severozapadnom Pakistanu? To je bespilotna letelica. A šta je to? Pa to je unuk Norden Mark 15 nišanske sprave. To je oružje razorne tačnosti i preciznosti. I tokom poslednjih 6 godina u severozapadnom Pakistanu, CIA je koristila stotine bespilotnih letelica, i koristila ih je da ubije 2 hiljade sumnjivih pakistanskih i talibanskih boraca. I kakva je preciznost tih bespilotnih letelica? Izvanredna. Procenjujemo da smo sad na 95 posto tačnosti u napadima bespilotnim letelicama. 95 posto ljudi koje smo ubili, bilo je potrebno ubiti, da? To je jedan od najizvanrednijih rezultata u modernoj istoriji ratovanja.

Ali da li znate šta je presudno? U tom istom periodu dok smo koristili bespilotne letelice sa razornom preciznošću, broj napada, samoubilačkih i terorističkih napada, protiv američkih snaga u Avganistanu se udesetostručio. Dok smo mi postajali sve efikasniji u ubijanju njih, oni su postajali gnevniji i gnevniji i sve motivisaniji da ubiju nas. Nisam vam opisao priču o uspehu. Opisao sam vam suprotnost priče o uspehu.

I to je problem sa našom opčinjenošću stvarima koje proizvodimo. Mislimo da će nam stvari rešiti probleme, ali su naši problemi mnogo kompleksniji. U pitanju nije preciznost bombi koje imate pitanje je kako koristite te bombe, i još važnije, da li treba uopšte i da korisite bombe.

Postoji i post skriptum toj priči o Karlu Nordenu i njegovoj legendarnoj nišanskoj spravi. I to je, da je 6. avgusta 1945., bombarder B-29 poznat kao Enola Gej leteo iznad Japana i koristeći Nordenov nišan, ispustio veoma veliku termonuklearnu napravu na Hirošimu. I što je bilo tipično za Nordenov nišan, bomba je ustvari promašila metu za nekih 250 metara. Ali naravno, to nije bilo bitno. I to je najveća ironija od svega u priči o Nordenovom nišanu. Nišan ratnog vazduhoplovstva od 1,5 milijardi dolara iskorišćen je da se baci bomba od 3 milijarde dolara, za šta nišan uopšte nije ni bio potreban.

Za to vreme, u Njujorku, niko nije rekao Karlu Nordenu da je njegov nišan korišćen iznad Hirošime. On je bio posvećeni hrišćanin. Mislio je da je stvorio nešto što će smanjiti teret patnje u ratu. To bi mu slomilo srce.

(Aplauz)