Loreta Napoleoni: terorizam i njegovi zamršeni finansijski tokovi

Pokazaću vam kako terorizam zapravo utiče na naš svakodnevni život. Pre petnaest godina prijatelj me je pozvao telefonom. U to vreme se bavio pravima političkih zatvorenika u italijanskim zatvorima. Pitao me je da li želim da obavim razgovor sa Crvenim brigadama. Dakle, kao što se mnogi od vas sećaju, Crvene brigade su bile teroristička, marksistička organizacija koja je bila veoma aktivna u Italiji od šezdesetih do sredine osamdesetih godina dvadesetog veka. deo njihove strategije, bilo je da Crvene brigade nikada ne razgovaraju ni sa kim, čak ni sa sopstvenim advokatima. Na suđenjima bi sedeli bez reči, povremeno bi mahnuli članovima porodice ili prijateljima.

1993. su proglasili okončanje oružane borbe. I sastavili su listu ljudi sa kojima bi pristali da razgovaraju, i da ispričaju ono što žele. I ja sam bila jedna od tih ljudi. Kada sam prijatelja upitala zašto Crvene brigade žele da razgovarju sa mnom, odgovorio je da su me žene, članice organizacije zapravo podržale. Jedna me je od njih kandidovala. Bila je to moja prijateljica iz detinjstva. Ona se pridružila Crvenim brigadama i postala je jedna od vođa organizacije.

Naravno, ja o tome nisam ništa znala sve dok nije bila uhapšena. Zapravo, i to sam pročitala iz novina. U vreme kad su me pozvali upravo sam rodila dete i uspešno sam okončala preuzimanje kompanije sa kojom sam poslovala, i poslednje što sam želela bilo je da se vratim kući i da obilazim zatvore sa maksimalnim obezbeđenjem Ali sam upravo to uradila jer sam želela da otkrijem šta je to uticalo na moju prijateljicu i navelo je da postane terorista i zbog čega nikada nije pokušala da mene privoli da im se pridružim. (Smeh) (Aplauz)

I tako, upravo to sam i uradila. Odgovor sam, doduše, dobila vrlo brzo. U stvari nisam odgovarala psihološkom profilu teroriste. Centralni komitet Crvenih brigada procenio je da sam isuviše jasno orijentisana i da zbog svojih ubeđenja nikada ne bih bila dobar terorista. Moja je prijateljica, s druge strane, bila dobar terorista, jer je veoma uspešno sledila naređenja. A isto tako je rado prihvatila nasilje. Jer je poverovala da nema drugog načina, da se otkoči ono što se u to vreme zvalo zakočenom demokratijom. Italija, zemlja kojom je vladala ista partija već 35 godina bila je poprište oružane borbe.

Istovremeno, dok sam radila intervjue sa Crvenim brigadama, otkrila sam da njihovim životima ne upravlja ni politika ni ideologija, već da njima upravlja ekonomija. Neprestano im je nedostajalo gotovine. Neprestano su tragali za izvorima gotovine. Nasuprot onome što većina ljudi misli, terorizam je veoma skup poduhvat. Daću vam primer. Sedamdesetih godina, promet sredstava Crvenih brigada na godišnjem nivou bio je sedam miliona dolara. To je otprilike između 100 i 150 miliona danas.

I sada, ako živite u ilegali veoma je teško doći do tolikog novca. Ali istovremeno to objašnjava zašto su svi, i Crvene brigade, a kasnije i druge oružane organizacije uključujući i članove al-Zarkavijeve grupe na Bliskom Istoku veoma nerado govorili o ideologiji ili o politici. Jer nisu imali šta da kažu. Politički stav terorističke organizacije određuje njeno vođstvo, koje, po pravilu, čini tek pet do sedam ljudi. Ostali, jedino što rade iz dana u dan, jeste da traže novac.

Jednom prilikom, razgovarala sam sa jednim povremenim članom Crvenih brigada. On je bio psihijatar. Obožavao je jedrenje. Bio je strastveni moreplovac. I imao je prekrasan brod. I ispričao mi je da je najbolji period njegovog života bilo vreme kada je pripadao Crvenim brigadama jer je svakog leta jedrio do Libana i nazad gde bi preuzimao sovjetsko oružje od PLOa i prevozio bi ga do Sardinije gde bi drugi oružani pokreti Evrope dolazili i uzimali pripadajuće kontingente oružja. Za tu su uslugu Crvene brigade naplaćivale honorar, koji je odlazio u fond iz koga su se finansirale njihove aktivnosti.

Tako, budući da sam po struci ekonomista i stvari sagledavam iz tog ugla, u jednom trenutku sam pomislila da tu možda ima nečega. Možda postoji veza, kroz trgovinu, između ove organizacije i neke druge organizacije. Ali tek kada sam razgovarala sa Mariom Moretijem, liderom Crvenih brigada, čovekom koji je oteo i ubio Alda Mora, bivšeg italijanskog premijera, shvatila sam da je terorizam zapravo poslovni poduhvat. Sastali smo se u vreme ručka u zatvoru maksimalnog obezbeđenja u italiji. I dok smo ručali, imala sam osećaj da sam se opet našla u londonskom Sitiju, i da ručam sa kolegom bankarom ili ekonomistom. Ovaj je tip razmišljao na isti način kao ja.

Tada sam odlučila da želim da se upustim u istraživanje ekonomije terorizma. Naravno, moje istraživanje niko nije hteo da finansira. U stvari, mislim da su mnogi ljudi smatrali da sam malo šašava. Znate, žena koja obilazi razne fondacije i traži novac, razmišljajući o ekonomiji terorizma. I tako sam na kraju donela odluku koja mi je, kad pogledam unazad, promenila život. Prodala sam svoju kompaniju, i sama sam finansirala istraživanje.

I ono što sam otkrila jeste jedna paralelna stvarnost, alternativni ekonomski sistem, koji postoji paralelno sa ovim našim, koji su stvorili oružani pokreti po završetku II svetskog rata. A što je bilo još gore, taj je sistem u stopu pratio razvojne faze našeg ekonomskog sistema Zapadnog kapitalizma. I tu postoje tri glavna stadijuma. Prvi jeste terorizam pod patronatom države.

Drugi je privatizacija terorizma. I treći, naravno, jeste globalizacija terorizma. I tako je državni terorizam odlika perioda hladnog rata. U to vreme su se dve super-sile sukobljavale posredno u okršajima na linijama razdvajanja njihovih uticajnih sfera, gde su u potpunosti finansirale oružane pokrete. Služili su se i legalnim i ilegalnim aktivnostima. Pa je tako veza kriminala i terorizma uspostavljena već na samim počecima.

Evo najboljeg primera, pobunjeničke grupe u Nikaragvi, koje je stvorila CIA, legalno je finansirao američki Kongres, ilegalno je finansirala Reganova uprava tajnim operacijama, na primer, kroz aferu Iran-Kontra. Potom dolaze kasne sedamdesete i rane osamdesete, i neke grupe uspešno izvode privatizaciju terorizma. I tako, nisu više zavisni od svojih sponzora, i počinju sami da se finansiraju.

Tu se opet dešavaju i legalne i ilegalne aktivnosti. Arafat je uzimao procenat od šverca hašiša iz doline Beka, koja se nalazi između Libana i Sirije. IRA je kontrolisala privatni sistem prevoza putnika u Severnoj Irskoj i postupala je na isti način. Tako da je svaki put kada bi neko seo u taksi u Belfastu zapravo finansirao IRA a da toga nije bio svestan.

Ali došlo je do velikih promena, sa nastupanjem globalizacije i deregulacije. Tada su se militantne organizacije povezale, i finansijski. Ali, pre svega, započeli su ozbiljan biznis u svetu kriminala. I zajednički su prali novac stečen prljavim poslovima kroz iste kanale. Ovo je trenutak kada prisustvujemo rođenju transnacionalne militantne organizacije Al-Kaida. To je organizacija koja može da prikuplja novac bez obzira na granice. A takođe je u stanju da izvede napade u više od jedne zemlje.

Dakle, deregulacija je takođe vratila u igru ekonomiju odmetništva. Šta je ekonomija odmetništva? Ekonomija odmetništva je snaga koja neprestano kroz istoriju vreba negde iz drugog plana. Vraća se u vremenima velikih promena, a globalizacija jedna od tih promena. U takvim vremenima politika nema kontrolu nad ekonomijom, i ekonomija postaje odmetnuta sila koja radi protivno našem interesu. Nešto slično se događalo i ranije. Desilo se sa padom Rimskog carstva. Desilo se i sa nastupanjem industrijske revolucije. I opet se ponovilo sa padom berlinskog zida.

Izračunala sam koliko je veliki ovaj međunarodni ekonomski sistem koji stvara kriminal, teror i ilegalna ekonomija, pre 11. septembra. I došla do brojke od 1,5 biliona dolara. Radi se o bilionima ne milijardama (bilion je 1000 milijardi). To je otprilike dva puta više od bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije, a uskoro će biti još i više s obzirom na stanje u ovoj zemlji. (smeh)

Sve do 11. septembra, najveći deo ovog novca ulivao se u američku ekonomiju jer je najveći deo novca bio denominacije u američkim dolarima i pranje novca se dešavalo unutar Sjedinjenih Država. Mesto ulaska za najveću količinu ovog novca, naravno, bile su of-šor kompanije. Tako je to bila injekcija kapitala od vitalnog značaja za američku ekonomiju. Kad sam pregledala brojke koje se odnose na ukupna novčana sredstva Sjedinjenih Država to je ukupna suma novca u dolarima koju Savezne rezerve puštaju u opticaj svake godine da bi zadovoljili povećanu potražnju za dolarima, koja, naravno, odražava rast ekonomije.

Kada sam pogledala te brojke, primetila sam da je od kasnih šezdesetih sve veća količina tih dolara napuštala teritorije Sjedinjenih Država, i nikada se nije vraćala. To je novac koji je iznet u koferima i kontejnerima, u gotovini, naravno. To je novac koji su iznosili kriminalci i perači novca. To je novac koji je iznošen da bi finansirao porast terorizma, ilegalne i kriminalne ekonomije. Dakle, da li primećujete u kakvom su odnosu?

Sjedinjene Države su zapravo država koja predstavlja svetske državne rezerve. Šta to znači? To znači da one imaju privilegiju koju druge države nemaju. Količina novca koju mogu da pozajme računa se naspram ukupne količine dolara u opticaju u celom svetu. Ova se privilegija naziva monetarna zarada. Nijedna druga država to ne može. Sve druge države, na primer, Velika Britanija, mogu da pozajmljuju novac, samo spram iznosa koji je u opticaju unutar njihovih granica.

Ovde postoji implikacija da postoji odnos između sveta kriminala, terorizma, i ilegalne ekonomije i naše ekonomije. Sjedinjene Države su devedesetih godina pozajmljivale novac naspram rasta terorizma, ilegalne i kriminalne ekonomije. Toliko je sve blisko povezano u svetu. Situacija se dakako promenila posle 11. septembra, jer je Džordž Buš objavio rat protiv terorizma. Deo tog rata bilo je uvođenje niza zakona poznatih kao Patriotski akt. Mnogi od vas znaju da je Patriotski akt set zakona kojim se u velikoj meri redukuje sloboda Amerikanaca da bi ih se zaštitilo od terorizma.

Ali u Patriotskom aktu postoji odeljak koji se naročito odnosi na finansije. I zapravo i jeste zakonska regulativa protiv aktivnosti vezanih za pranje novca. Patriotski akt je omogućio da se američkim bankama kao i stranim bankama registrovanim na teritoriji Sjedinjenih Država zabrani da posluju sa of-šor kompanijama. Zatvorena su vrata između pranja novca u dolarima i američke ekonomije. Takođe je američkim monetarnim vlastima data mogućnost da prate sve transakcije u dolarima koje se odvijaju bilo gde u svetu.

Možete zamisliti reakciju međunarodnog finansijskog i bankarskog tržišta. Svi su bankari svojim klijentima savetovali "Oslobodite se dolara i idite da ulažete negde drugo." Euro je bila nova valuta koja je pružala izvanredne poslovne i, naravno, investicione, mogućnosti. I to su ljudi uradili. Niko nije želeo da američke monetarne vlasti proveravaju njihove odnose, da nadgledaju njihove odnose sa klijentelom. Ista se stvar ponovila, naravno, i u svetu kriminala i terorizma. Jednostavno su svoje aktivnosti u vezi sa pranjem novca premestili iz Sjedinjenih Država u Evropu.

Zašto se ovo dogodilo? Dogodilo se, jer je Patriotski akt bio unilateralni set zakona. Uveden je samo u Sjedinjenim Državama. I primenjivao se samo na američke dolare. U Evropi, neki takav set zakona nikada nije uveden. Tako je u roku od šest meseci Evropa postala epicentar pranja novca iz celog sveta. Do te mere su neverovatno povezani svet kriminala i svet terorizma i naši životi.

Zašto sam vam sve ovo ispričala? Ispričala sam vam, jer treba da razumete da postoji svet koji seže dalje od naslova u novinama i dotiče vaše lične odnose sa prijateljima i porodicom. Treba da preispitujete sve što vam je ikada rečeno, uključujući i ovo što sam vam rekla ja danas. (smeh) To je jedini način da pređete na mračnu stranu i da je pogledate. I verujte mi, biće veoma zastrašujuće. Biće strašno, ali će vas prosvetliti. I iznad svega, neće biti dosadno. (smeh) (aplauz)