Li Smolin: Kako je nauka nalik demokratiji

Pre otprilike tri godine sam bio u Londonu, i prišao mi je neki Hauard Burton i rekao, zastupam grupu ljudi, i mi želimo da osnujemo institut za teorijsku fiziku. Imamo oko USD 120 miliona i želimo da to radimo kako treba. Želimo da se bavimo najaktuelnijim oblastima, i želimo da to radimo drugačije. Želimo da prekinemo ovakav način rada u kome mladi ljudi imaju sve ideje, a stari ljudi imaju svu moć i odlučuju o tome šta će se raditi. Bilo mi je potrebno oko 25 sekundi da shvatim da je to dobra ideja.

Tri godine kasnije nastao je Perimeter Institut za teorijsku fiziku u Voterluu, Ontario. Ovo je najuzbudljiviji posao koji sam ikada imao. I prvi put imam posao sa koga me je strah da budem odsutan zbog svega što će se dogoditi u nedelji kada nisam tamo. (Smeh) Ali u svakom slučaju, ono što ću raditi za ovo kratko vreme, jeste da vas na brzinu provedem kroz neke od stvari o kojima razgovaramo i o kojima razmišljamo. Znači mnogo razmišljamo o tome kako nauka stvarno radi? Prva stvar koju svako ko zna nauku, i ko se bavio naukom, zna jeste da je stvar koja se uči u školi pod nazivom naučni metod pogrešna. Ne postoji metod. S druge strane, nekako uspevamo da razmišljamo zajedno, kao zajednica, iz nepotpunih dokaza, i da dođemo do zaključaka oko kojih se svi slažemo. A to je, usput, nešto što demokratsko društvo takođe mora da radi.

Kako to funkcioniše? Ja smatram da to radi jer su naučnici zajednica povezana etikom. A evo nekih od etičkih principa. Neću vam ih čitati sve jer trenutno nisam ovde kao nastavnik, već želim da vas zabavim i zapanjim. (Smeh)

Ali jedan od principa jeste da svi koji su deo zajednice imaju pravo da se bore i svađaju što više mogu za ono u šta veruju. Ali svi smo disciplinovani saznanjem da su jedini ljudi koji će odlučiti, znate, bilo da sam ja u pravu ili je neko drugi u pravu, su ljudi iz naše zajednice iz sledeće generacije, za 30 ili 50 godina. Znači to je kombinacija poštovanja tradicije i zajednice čiji smo član, i pobune koju zajednica zahteva da bi bilo šta postigla, koja čini da nauka napreduje. A biti u ovom procesu u zajednici koja rezonuje na osnovu zajedničkih dokaza donoseći zaključke, verujem da nas uči o demokratiji. Ne samo da postoji odnos između etike nauke i etike građana u demokratiji, već postoji, istorijski, odnos između toga kako ljudi razmišljaju o prostoru i vremenu i o tome šta je kosmos, i o tome kako ljudi razmišljaju o društvu u kome žive.

I želim da govorim o tri stupnja u toj evoluciji. Prva nauka o kosmologiji koja je bila nešto nalik nauci, je bila aristotelovska nauka, a ona je bila hijerarhijska. Zemlja je bila u sedištu, a onda su postojale kristalne sfere, sunce, mesec, planete i konačno nebeska sfera, gde su se nalazile zvezde. I sve u ovom univerzumu ima mesto. A Aristotelov zakon kretanja je navodio da sve ide na svoje prirodno mesto, što je naravno, bio zakon društva u kome je živeo Aristotel, i još važnije, srednjevekovnog društva koje je kroz hrišćanstvo, prihvatilo Aristotela i blagoslovilo ga. Ideja je bila da je sve definisano. Mesto gde se nešto nalazi, je definisano u odnosu na ovu poslednju sferu, nebesku sferu, van koje je ovaj večni, savršeni svet, gde živi Bog, koji je krajnji sudija svega.

I to je i Aristotelova kosmologija, i u izvesnom smislu, srednjevekovno društvo. Sada, u 17. veku došlo je do revolucije u razmišljanju o prostoru i vremenu i kretanju, i tako dalje, od strane Njutna. A u isto vreme došlo je do revolucije u društvenom razmišljanju Džona Loka i njegovih saradnika. I oni su bili veoma blisko povezani. Zapravo, Njutn i Lok su bili prijatelji. Njihov način razmišljanja o prostoru i vremenu i kretanju s jedne strane, i društvu s druge strane, bio je blisko povezan.

A evo da vam pokažem. U Njutnovom univerzumu, ne postoji središte - hvala. Postoje čestice i one se kreću okolo u odnosu na fiksni, apsolutni okvir prostora i vremena. Ima smisla reći apsolutno gde je nešto u prostoru, jer ga to definiše, ne u odnosu na to gde su druge stvari, već u odnosu na ovu apsolutnu ideju prostora, koja je za Njutna bio Bog.

Slično, u Lokovom društvu postoje neki pojedinci koji imaju izvesna prava, osobine u formalnom smislu, a one su definisane u odnosu na neke apsolutne, apstraktne ideje prava i pravde, i tako dalje, koje su nezavisne od ostalog što se događa u društvu. Od koga god je takođe tu, od istorije i tako dalje. Takođe postoji sveznajući posmatrač koji sve zna, koji je Bog, koji je u izvesnom smislu van univerzuma, jer nema ulogu u bilo čemu što se događa, ali je u izvesnom smislu svugde, jer je svemir samo način na koji Bog zna gde se sve nalazi, prema Njutnu, OK?

Znači ovo je osnova onoga što se naziva, tradicionalno, liberalna politička teorija i Njutnova fizika. Sada, u 20. veku imali smo revoluciju koja je započeta početkom 20. veka, i koja i dalje traje. Počela je otkrićem teorije relativiteta i kvantne teorije. A njihovo spajanje u konačnu kvantnu teoriju prostora i vremena i gravitacije, jeste vrhunac toga, što se upravo sada događa. A u ovom univerzumu ništa nije fiksno i apsolutno. Ništica, OK. Univerzum je opisan kao mreža relacija.

Prostor je samo jedan aspekt pa zato nema smisla reći apsolutno gde se nešto nalazi. Postoji samo gde je nešto u odnosu na sve ostalo što postoji. A ova mreža odnosa se stalno razvija. Pa zato ovo nazivamo univerzumom relacija. Sve osobine stvari su vezane za ovu vrstu odnosa. Takođe, ako ste ugrađeni u takvu mrežu relacija, vaše viđenje sveta se zasniva na onim informacijama do kojih dolazite preko mreže relacija. I ne postoji mesto za sveznajućeg posmatrača ili inteligenciju sa strane koja sve zna i sve stvara. Znači to je opšta relativnost, to je kvantna teorija. Ali to je takođe, ako razgovarate sa pravnim stručnjacima, osnova novih ideja u pravnim razmišljanjima. Oni razmišljaju o istim stvarima. I ne samo to, oni prave analogiju često sa teorijom relativnosti i kosmologijom. Znači tu se odvija zanimljiva rasprava. Ovo poslednje viđenje kosmologije se naziva relacionim stanovištem.

Znači glavni slogan jeste da ne postoji ništa van univerzuma, što znači da nema mesta za objašnjenje da postoji nešto spolja. Znači u takvom relacionom univerzumu, ako naiđete na nešto što je uređeno i strukturisano, poput ovog uređaja ovde, ili onog uređaja tamo, ili na nešto lepo, kao što su sve žive stvari, svi vi momci ovde u ovoj sobi -- ''momci'' u fizici, generčki je izraz; označava i muškarce i žene. (Smeh)

Onda želite da znate, vi ste osoba, želite da znate kako to nastaje. A u relacionom univerzumu jedino moguće objašnjenje jeste, da je to nekako samo sebe napravilo. Mora da postoje mehanizami samoorganizacije unutar univerzuma koji prave stvari. Jer nema mesta da se postavi stvaratelj vani, kao u Aristotelovom i Njutnovom univerzumu. Znači u relacionom univerzumu moramo imati procese samoorganizacije.

Sada, Darvin nas je naučio da postoje procesi samoorganizacije, koji su dovoljni da objasne sve nas i sve što vidimo. Znači to radi. Ali ne samo to, ako razmislite o tome kako deluje prirodna selekcija, onda ispada da bi prirodna selekcija imala smisla samo u takvom relacionom univerzumu. Tj. prirodna selekcija deluje na osnovu osobina, poput spremnosti, koje se tiču relacija nekih vrsta prema nekim drugim vrstama. Darvin ne bi imao smisla u Aristotelovskom univerzumu, i ne bi imao smisla u Njutnovskom univerzumu.

Znači teorija biologije na osnovu prirodne selekcije zahteva relacionu ideju osobina koje čine biološke sisteme. I ako idete tako do kraja, zapravo, to ima najviše smisla u relacionom univerzumu u kome su sve osobine relacione. I ne samo to, već nas je Ajnštajn naučio da je gravitacija posledica toga što je svet relacioni. Da ne postoji gravitacija, ne bi bilo života, jer gravitacija tera zvezde da se formiraju i da žive jako dugo, držeći delove sveta, kao što je površina Zemlje, van toplotne ravnoteže milijardama godina tako da život može da se razvije.

U 20. veku, videli smo nezavisan razvoj dve velike teorije u nauci. U biološkim naukama, one su ispitivale implikacije ideje da uređenost i složenost i struktura nastaju na samoorganizovani način. To je bio triumf Neodarvinista i tako dalje. I polako, ta ideja prodire u kognitivne nauke, društvene nauke, ekonomiju, itd. U isto vreme, mi fizičari pokušavamo da shvatimo i nadgrađujemo i integrišemo otkrića kvantne teorije i relativiteta.

I ono što smo razradili jesu implikacije, zapravo, ideje da je univerzum sastavljen od relacija. Nauka u 21. veku biće vođena integracijom ove dve ideje: pobedom relacijskog načina razmišljanja o svetu, s jedne strane, i samoorganizacijom ili Darvinovim načinom razmišljanja o svetu, o svetu, s druge strane. Takođe, u 21. veku i naše razmišljanje o prostoru i vremenu i kosmologiji, i naše razmišljanje o društvu će takođe nastaviti da se razvija. A ono ka čemu se razvijaju jeste sjedinjavanje ove dve velike ideje, Darvinizma i relacionizma.

Sada, ako razmišljate o demokratiji iz ove perspektive, nova pluralistička ideja demokratije bi bila ona koja prepoznaje da postoje mnogi različiti interesi, mnogi različiti prioriteti, mnogi različiti pojedinci, mnoge različite tačke gledanja. Svaka je nepotpuna, jer ste ugrađeni u mrežu ili relacije. Svaki učesnik u demokratiji je ugrađen u mrežu odnosa. I razumete neke od ovih stvari bolje od drugih stvari, i zbog toga postoji stalno gurkanje i kompromisi, što čini politiku. A politika je, u idealnom smislu, način na koji se stalno bavimo našom mrežom relacija kako bi stvorili bolji život i bolje društvo.

I takođe mislim da nauka nikada neće nestati i -- I time završavam. (Smeh) Zapravo, završio sam. Nauka nikada neće nestati.