Krista Tipet: Ponovno povezivanje sa saosećanjem

Ovde smo da slavimo saosećanje. Ali saosećanje, sa moje tačke gledišta, ima problem. Koliko god da je neizostavno u našim tradicijama, koliko god da je prisutno u nečijim životima, reč "saosećanje" je ofucana kroz našu kulturu, i uvek je pod lupom sumnje u novinarstvu. Na to se gleda kao na neku kumbaja stvar. Ili kao potencijalno depresivnu stvar. Karen Armstrong je ispričala, po mom mišljenju, jednu veoma simboličnu priču o držanju govora u Holandiji gde je reč "saosećanje" prevedena kao sažaljenje.

Kada se saosećanje pojavi u vestima prečesto je to u formi reportaža koje čine da se dobro osećate ili onih o herojima kakvi vi nikada ne biste mogli biti, ili srećnim završecima kao i primeri samožrtvovanja koji bi delovali previše dobro da bi bili istiniti, u većini slučajeva. Naša kulturološka zamisao saosećanja je umrtvljena idealističkim slikama. I ono što bih ja volela da uradim ovog jutra, tokom sledećih nekoliko minuta je da izvedem lingvističko vaskrsnuće. I nadam se da ćete se složiti sa mnom da reči jesu važne, da one oblikuju način na koji razumemo sebe, na koji interpretiramo svet kao i način na koji tretiramo druge.

Kada se ova zemlja prvi put suočila sa raznolikošću u šezdesetim godinama XX veka, usvojili smo toleranciju kao osnovnu građansku vrlinu na osnovu koje bismo delali. Sada, reč "tolerancija", ako pogledate u rečniku, sugeriše dopuštanje, udovoljavanje i podnošenje. Medicinsko značenje, odakle i potiče, podrazumeva testiranje granica napredovanja u nepovoljnim uslovima. Tolerancija nije baš stvarna vrlina, više je cerebralni uspon. I previše je cerebralni da bi animirao hrabrost i srce i ponašanje kada okolnosti nisu sjajne. A okolnosti nisu baš sjajne upravo sada. Mislim da možda bez sposobnosti imenovanja mi kolektivno osećamo da smo dostigli dokle smo mogli sa tolerancijom kao našom jedinom vrlinom vodiljom.

Saosećanje je dostojan sledbenik. Prirodno je, prisutno u našim religioznim, spiritualnim i etičkim tradicijama, a opet ih prevazilazi. Saosećanje je deo vokabulara koji bi mogao da nas promeni ako zaista dozvolimo da uplovi u standarde po kojim živimo, kojih se držimo i u svojim privatnim i civilnim prostorima. Da li to znači da je trodimenzionalno? Koji su njegovi srodni i sastavni delovi? Koje druge vrline ga čine? Počela bih jednostavno. Želim reći da je saosećanje ljubazno. Sada, ljubaznost može biti veoma blaga reč i sklona je svom klišeu. Ali ljubaznost je svakodnevni nusprodukt među svim velikim vrlinama. I to je najpoučnija forma trenutnog zadovoljenja.

Saosećanje je takođe radoznalo. Saosećanje neguje i vežba radoznalost. Jako volim frazu koja mi je ponuđena od strane dveju mladih žena koje su međuverski inovatori u Los Anđelesu, Aziza Hasan i Malka Fenivesi. One rade na stvaranju nove imaginacije o zajedničkom životu mladih Jevreja i Muslimana. I tokom svog rada one kultivišu, takozvanu "radoznalost bez pretpostavki". Pa, to će biti plodno tlo za saosećanje.

Saosećanje može biti sinonim empatiji. Može biti udruženo sa napornijim radom oprosta i pomirenja, ali može se i izraziti u jednostavnom aktu prisustva. Povezano je sa praktičnim vrlinama kao što su velikodušnost i gostoprimstvo i sa nečijim prisustvom kada nam je potrebno, samo kada je neko tu, uz nas. Mislim da je saosećanje ponekad u vezi sa lepotom i pod tim podrazumevam volju da vidimo lepotu u drugima, a ne samo ono što je potrebno popraviti. Jako mi se dopada što moji muslimanski partneri u razgovoru često govore o lepoti kao srži moralne vrednosti. I u tom svetlu, za religiozne, saosećanje nas takođe odvodi na teritoriju misterije ohrabruje nas da vidimo ne samo lepotu, nego možda da i potražimo lice Boga, u trenutku patnje, u licu stranca u licima naših saputnika u religiji.

Nisam sigurna da vam mogu pokazati kako izgleda tolerancija, ali vam mogu pokazati kako saosećanje izgleda - zato što je vidljivo. Kada naiđemo na saosećanje, mi ga prepoznamo i ono pormeni način na koji razmišljamo o tome šta se može učiniti, šta je moguće. Veoma je važno da, kada govorimo o velikim idejama, ali pogotovu velikim i spiritualnim, kao što je saosećanje, da ih ukorenimo dok ih predstavljamo drugima u prostoru i vremenu i krvi i mesu, u boji i složenosti života.

I saosećanje govori o fizikalnosti. Najvernije sam učila o ovome od Metjua Senforda. I mislim da ovo nećete shvatiti kada pogledate njegovu fotografiju, ali on je paraplegičar. Paralizovan je od struka na dole od svoje trinaeste godine posle saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio oca i sestru. Metjuove noge ne funkcionišu i on neće ponovo hodati i - i on zaista doživljava sve radije kao "i" nego kao "ali" - i on doživljava sebe kao celog i izlečenog. I kao instruktor joge, on omogućava drugima da dožive isto kroz spektar sposobnosti i nesposobnosti, zdravlja, bolesti i starenja. On kaže da je on samo na samom kraju spektra na kom smo svi mi. On sada radi nešto zadivljujuće sa veteranima iz Iraka i Avganistana. I Metju je zapazio nešto izuzetno, a to ću vam predstaviti i ostaviti da odstoji. Ne mogu to tačno da objasnim, a ne može ni on. Ali on kaže da još nije upoznao onoga ko je postao svesniji svog tela u svoj njegovoj krhkosti i gracioznosti, bez toga da je istovremeno zauzeo saosećajniji stav prema životu.

I tako izgleda saosećanje. Ovo je Žan Vanijer. Žan Vanijer je pomogao osnivanje L'Arche zajednica, kakve sada možeti pronaći po celom svetu, zajednice koje su fokusirane na život ljudi sa mentalnim poremećajima - uglavnom sa Daunovim sindromom. Zajednice koje je Žan Vanijer osnovao, kao i on sam, odišu nežnošću. "Nežan" je još jedna reč na čijem uskrsnuću bih posvetila neko vreme. Provodimo mnogo vremena u ovoj kulturi agresivni i brzopleti, pa i ja se tako ponekad ponašam. I saosećanje može imati te osobine, kao kvalitete. Ali opet i opet, proživljavanje saosećanja dovodi nas nazad na mudrost nežnosti. Žan Vanijer kaže da njegovo delo, kao i dela drugih ljudi, njegove velike, voljene, pokojne prijateljice Majke Tereze, nikad se ne zasniva na želji da promene svet, već na menjanju nas samih. On kaže da ono što rade sa L'Arche zajednicom nije rešenje, nego znak. Saosećanje je retko rešenje, ali je uvek znak dublje realnosti, većih ljudskih mogućnosti.

I saosećanje se oslobađa kroz šire i šire krugove pomoću znakova i priča, nikada putem statistika i strategija. Potrebne su nam i one, ali takođe nailazimo na njihova ograničenja. I u to isto vreme, mislim da ponovo otkrivamo moć priče, kao i da su nam, kao ljudskim bićima, potrebne priče da preživimo, da procvetamo, da se menjamo. Naše tradicije su ovo uvek znale i zbog toga su uvek uzgajane priče i prenošene s kolena na koleno. Postoji, naravno, priča iza ključne moralne čežnje i zapovesti Judaizma da svet treba popraviti - tikkun olam.

Nikada neću zaboraviti priču koju mi je ispričala dr Rejčel Naomi Remen, koja ju je čula od svog dede, a to je da se na početku Stvaranja nešto desilo i da se prvobitno svetlo univerzuma razbilo u nebrojivo mnogo delova. A delovi su se smestili unutar svakog aspekta Stvaranja. I da je najuzvišeniji ljudski poziv da traži ovo svetlo, da ga nađe, sakupi i na taj način popravi svet. Ovo možda deluje kao neka beznačajna pričica. Neke moje kolege bi je mogle tako interpretirati. Rejčel Naomi Remen kaže da je ovo važna i ohrabrujuća priča za naše vreme, jer insistira na tome da svako od nas koliko god mana da ima, koliko god da se neadekvatnim oseća, ima upravo to što je potrebno da doprinese boljitku sveta vidljivom i opipljivom.

Priče, poput ove, ovakvi znaci su praktično oruđe u svetu koji čezne za saosećanjem da bi napustio slike patnje koje ga u suprotnom mogu preplaviti. Rejčel Naomi Remen zapravo daje saosećanju njegovo pravo mesto pored nauke u svojoj sferi medicine tokom obučavanja novih doktora. I ovaj trend koji Rejčel Naomi Remen uvodi, kako ovakve vrline pronalaze mesto u medicinskom vokabularu - kroz rad Freda Luskina - mislim da je to jedno od najfascinantnijih razvoja XXI veka - da nauka, zapravo uzima vrlinu, kao što je saosećanje, iz carstva idealizma. Ovo će promeniti nauku, verujem i da će promeniti religiju.

Ali evo lica iz oblasti nauke XX veka čija bi vas pojava mogla iznenaditi u diskusiji o saosećanju. Svi znamo za Alberta Ajnštajna koji je pronašao, E = mc2. Ali ne čujemo često da je Ajnštajn pozvao afričkoameričku opersku pevačicu Marijanu Anderson da odsedne kod njega kada je došla da peva na Prinstonu zato što najbolji hotel tamo nije hteo da je primi. Ne čujemo o tome da je Ajnštajn koristio svoju slavu da podrži političke zatvorenike u Evropi ili Skotsboro dečake na američkom Jugu.

Ajnštajn je duboko verovao da bi nauka trebalo da prevaziđe nacionalne i etničke podele. Ali video je kako fizičari i hemičari postaju snadbevači oružja za masovnu destrukciju tokom početka XX veka. Jednom je rekao da je nauka njegove generacije postala kao oštrica u rukama trogodišnjeg deteta. I on je predvideo da nam je, kako se modernizujemo i tehnički unapređujemo, potrebno više, a ne manje, vrlina koje su naše generacije prenosile decenijama s kolena na koleno. Voleo je da govori o duhovnim vođama. Neki od njegovih omiljenih bili su Mojsije, Isus, Buda, Sveti Francis od Asisija, Gandi - on je obožavao svog savremenika, Gandija. I Ajnštajn je rekao i mislim da su ovo baš njegove reči, opet, to se ne smatra njegovim zaveštanjem, da su "takve vrste ljudi", geniji umetnosti življenja, važniji za dostojanstvo, sigurnost i sreću ljudske rase od pronalazača objektivnih znanja."

Pozivanje na Ajnštajna možda sada ne deluje kao najbolji način da se efikasno podseti na saosećanje i da se ono učini dostupnim svima nama, ali zapravo, jeste. Želim da vam pokažem ostatak ove fotografije zato što je ona analogna tome što radimo sa rečju saosećanje u našoj kulturi - mi je pročistimo i umanjimo njenu dubinu i temelje, njen značaj u životu. Tako, na ovoj fotografiji vidite um koji gleda kroz prozor u nešto što liči na katedralu, ali nije. Ovo je cela fotografija na kojoj vidite sredovečnog čoveka koji nosi kožnu jaknu i puši cigaretu. I po izgledu njegovog stomaka, on nije radio dovoljno joge. Stavili smo ove dve fotografije jednu pored druge na naš sajt i neko je rekao: "Kada pogledam u prvu fotografiju, zapitam se, o čemu li je razmišljao u tom trenutku. A kada pogledam u drugu, pomislim, kakva li je osoba bio. Kakav čovek je bio?"

Pa, bio je komplikovan. Neverovatno saosećajan sa nekim ljudima, dok je sa drugima bio prilično neadekvatan. A mnogo je teže, ponekad, biti saosećajan prema onima koji su nam najbliži što je još jedna stavka u univerzumu saosećanja, samo na onoj drugoj, tamnoj strani koja takođe zaslužuje našu punu pažnju i razmatranje. Gandi je takođe bio ljudsko biće sa puno mana. Kao i Martin Luter King mlađi. Kao i Doroti Dej. Kao i Majka Tereza. Kao i svi mi. I želim da kažem da je oslobađajuće kada spoznamo da ne postoji prepreka saosećanju, kao što je Fred Luskin rekao, da nas ove mane upravo i čine ljudima.

Naša kultura je opsednuta savršenstvom i sakrivanjem problema. Ali kako je oslobađajuće shvatiti da naši problemi, u stvari, predstavljaju naše najbogatije izvore za uzdizanje ka ovoj krajnjoj vrlini, saosećanju, prema pokazivanju saosećanja i onima koji pate i onima koji se raduju. Rejčel Naomi Remen je bolji doktor zbog svoje celoživotne borbe sa Kronovom bolešću. Ajnštajn je bio humanitarac, ne zahvaljujući svom velikom znanju o prostoru i vremenu i materiji, nego zbog toga što je bio Jevrejin u fašističkoj Nemačkoj. Mislim da bi se i Karen Armstrong složila sa tim da su je neka njena ranija iskustva iz religijskog života neka više, neka manje, vodila do Povelje o saosećanju. Saosećanje se ne može redukovati na svetački život, kao što se ne može poistovećivati sa žaljenjem.

Zato želim da predložim konačnu definiciju saosećanja - uzgred, ovo je Ajnštajn sa Polom Robensonom - i po njoj saosećanje je duhovna tehnologija. Sada naše tradicije sadrže neograničenu mudrost po ovom pitanju i nama je potrebno da se to stavi u stranu. Saosećanje je podjednako i kod kuće, u svetovnom, kao i u religioznom smislu.

Parafraziraću Ajnštajna i reći da je ljudskom rodu, kao i njegovoj budućnosti, ova tehnologija potrebna koliko i sve ostale koje nas povezuju i omogućavaju nam, iako zastrašujuće i čudesno, da zapravo postanemo ljudska rasa.

Hvala vam!

(Aplauz)