Кетрин Шулц (Kathryn Schulz): Немојте се кајати због кајања

Ово је, наравно, Џони Деп. А ово је његово раме. А то је његова чувена тетоважа на рамену. Неки од вас можда знају да се 1990. Деп верио са Виноном Рајдер и на свом десном рамену истетовирао је "Винона заувек". А онда су, три године касније - што, да будемо искрени и јесте вечност по холивудским стандардима раскинули, а Џони је урадио малу преправку. И сад му на рамену пише "Wino forever" ("заувек пијандура").

(смех)

Као и Џони Деп и 25 процената Американаца између 16 и 50 година старости, и ја имам тетоважу. Почела сам да размишљам о њој у двадесетим, али намерно сам дуго чекала. Јер сви знамо људе који су се тетовирали са 17 или 19 или 23 и зажалили због тога док су напунили тридесет. Мени се то није десило. Тетовирала сам се са 29 и зажалила сам истог тренутка. Под тиме мислим да сам изашла из салона за тетовирање - то је само неколико километара одавде, на Источној страни Менхетна- и доживела велики емоционални слом усред дана на углу Источног Бродвеја и улице Канал. (смех) То је одлично место, јер нико не обраћа пажњу. (смех) Те вечери сам код куће имала још већи емоцинални слом, о ком ћу више рећи ускоро.

То је све било шокантно за мене, јер до тог момента поносила сам се тиме што се не кајем ни због чега. Наравно, много сам грешила и доносила глупе одлуке. То радим из сата у сат. Али увек сам мислила, видите, донела сам најбољи избор у складу са својом личношћу и информацијама које сам имала. Из тога сам научила лекцију. То ме је некако довело до места где сам сада. И ок, не бих то мењала. Другим речима, попила сам културолошку лимунаду против кајања, која узима да је размишљање о догађајима из прошлости потпуно губљење времена,и по којој би требало увек да гледамо унапред, а не уназад, и да је једна од најелегатнијих и најбољих ствари тежња ка животу без кајања.

Та идеја је лепо срочена у овом цитату: "Нико на оно чему лека нема не обазире се: шта је било - било". Ово испрва делује као филозофија вредна дивљења, нешто што бисмо сви прихватили... док вам не кажем ко је то изговорио. Ово је леди Магбет, која говори свом мужу да престане да буде шоња јер се осећа лоше зато што убија људе. Шекспир је овде био на трагу нечега, као што је углавном увек и био. Јер неспособност осећања кајања је једна од дијагностичких особина социопата. Такође је и карактеристика неких можданих оштећења. Дакле, изгледа да особе са оштећењима на чеоном режњу мозга не могу да осећају кајање суочени чак и са најлошијим одлукама. Уствари, ако желите да живите без кајања, постоји опција за вас. Зове се лоботомија. Али ако желите у потпуности да функционишете као људско биће, да будете хумани, мислим да морате да научите да живите са кајањем, а не без њега.

Почнимо објашњавањем неких израза. Шта је кајање? То је осећање које доживљавамо када мислимо да би наша тренутна ситуација могла бити боља или срећнија да смо у прошлости нешто урадили другачије. Другим речима, кајање захтева две ствари: прво,способност - прво је требало да донесемо одлуку. А друго, захтева машту. Јер прво морамо да замислимо да нешто чинимо другачије, а онда да ту замисао пренесемо у садашњост и замислимо како би се ствари одвијале. Заправо, што имамо више ових ствари - више способности и маште у односу на одређено кајање, то ће оно бити интензивније.

На пример, рецимо да сте на путу на венчање најбољег пријатеља и покушавајући да стигнете на аеродром заглавите се у саобраћају и коначно стижете на терминал али пропустили сте лет. У тој ситуацији ћете се више кајати ако сте пропустили лет за 3 минута, него да сте га пропустили за 20. Зашто? Па, ако пропустите лет за 3 минута болно је лако замислити да сте могли да донесете другачије одлуке које би довеле до бољег исхода. "Требало је да идем преко моста,а не кроз тунел, требало је да прођем кроз оно жуто светло." Ово су класични услови за стварање кајања. Кајемо се кад мислимо да смо одговорни за одлуку која је испала лоша, али замало да је била добра.

У таквом оквиру, кајање можемо искусити због много различитих ствари. Ова данашња сесија је о бихејвиоралној економији. Већина онога што знамо о кајању долази нам из тог домена. Имамо веома опширну литературу о потрошачким и финансијским одлукама и кајањима у вези с њима - кајање купца. Коначно је неким истраживачима пало на памет да размисле шта је то због чега се у животу највише кајемо. Ево како тај одговор изгледа.

У самом врху шест ствари због којих се највише кајемо: на првом месту, убедљиво води образовање. 33% свих наших кајања односе се на одлуке које смо донели у вези с образовањем. Хтели бисмо да смо образованији. Волели бисмо да је оно које имамо боље искоришћено. Жалимо што нисмо студирали нешто друго. Други разлози који се налазе високо на листи кајања су каријера, љубав, родитељство, различите одлуке и избори у вези са собом и начином на који проводимо слободно време - или да будем прецизнија, како не користимо добро слободно време. Остали разлози односе се на следеће: новац, друге породичне ствари поред љубави и родитељства, здравље, пријатељи, духовност и заједница.

Другим речима, највише о кајању знамо из студија о финансијама. Али кад погледате генерално за чим људи жале, финансијске одлуке се чак и не налазе на листи. Оне обухватају мање од 3% наших укупних кајања. Ако размишљате о компанијама које имају велики или мали удео на тржишту или о компанији А наспрам компаније Б или да ли да купите Субару или Пријус, знате шта - опустите се. Велика је шанса да за пет година нећете марити.

Али какво је искуство кајања у вези са стварима до којих нам је заиста стало и због којих осећамо дубоко кајање? Сви знамо кратки одговор. Осећај је ужасан. Кајање је грозно. Кајање изазива грозан осећај на четири специфична и доследна начина. Прва стална компонента кајања је порицање. Када сам те вечери после тетовирања отишла кући, остала сам будна целе ноћи. Првих неколико сати у мојој глави је била само једна мисао. А та мисао је била "Нека нестане!" Ово је невероватно примитиван емоционални одговор. Налази се на истом нивоу са "Хоћу моју маму!" Не покушавамо да решимо проблем. Не покушавамо да разумемо како је он настао. Само желимо да он нестане.

Друга карактеристика кајања је осећај збуњености. Друга ствар о којој сам те ноћи у соби размишљала била је "Како сам могла то да урадим? О чему сам размишљала?" То је осећај отуђености од дела себе који је донео одлуку због које се кајемо. Не можемо да се поистоветимо с тим делом. Не разумемо га. А поготово немамо саосећања за тај део - што објашњава трећу карактеристику кајања, а то је интензивна жеља да сами себе казнимо. Због тога, суочени са кајањем, упорно говоримо "Требало је да лупим шамар сам/а себи“ Четврта карактеристика кајања је да има, како психолози кажу, особину персеверације. Персеверација значи опсесивно и понављано фокусирање на једну исту ствар. Ефекат персеверације је практично бесконачно понављање ове прве три компоненте. Дакле нисам само седела те ноћи у соби мислећи: "Нека нестане!" Него сам седела тамо и мислила: "Нека нестане! Нека нестане! Нека нестане! Нека нестане!" Ако погледате психолошку литературу, видећете да су ово четири дефинишуће компоненте кајања.

Али желим да предложим да постоји и пета. О њој мислим као о егзистенцијалном будилнику. Те ноћи у стану, пошто сам се довољно казнила, дуго сам лежала у кревету и размишљала о трансплантацији коже. И онда сам помислила како, као што путно осигурање не покрива божија дела, вероватно ни моје здравствено не покрива чин глупости. Уствари, никакво осигурање то не покрива. Читава поента глупих дела јесте да вас остављају потпуно неосигураним; остављају вас изложенима свету и сопственој крхкости и погрешивости, пред, искрено речено, прилично равнодушним светом.

Ово је очигледно веома болно искуство. Нарочито је болно за нас у западњачкој култури, која је захваћена оним што називам "CTRL-Z" културом - "CTRL-Z" као компјутерска команда која значи "поништи". Невероватно смо навикнути да не морамо да се суочавамо са суровом реалношћу. Мислимо да проблем можемо решити новцем или технологијом - можемо да поништимо и избришемо пријатеље и да престанемо да пратимо. Проблем је у томе што се у животу десе неке ствари које очајнички желимо да променимо, а не можемо. Понекад, уместо опције "поништи", поништене су нам опције. За нас који смо перфекционисти и манијаци контроле - а знам зашто то кажем - ово је веома тешко, јер све желимо да урадимо сами и онако како треба.

Можемо расправљати о томе да контрол-манијаци и перфекционисти не би требало да се тетовирају, а на то ћу се вратити за неколико минута. Прво желим да кажем да интензитет и упорност с којима доживљавамо ове емоционалне компоненте кајања очигледно могу да варирају у зависности од повода кајања. На пример, ево једног од мени омиљених аутоматских генератора кајања у модерном свету. (смех) Текст: Одговори свима. Невероватна ствар у вези са овом стварно подмуклом технолошком иновацијом је што чак и само с том једном стварчицом можемо доживети читав спектар кајања. Можете случајно стиснути "одговори свима" у имејлу и уништити неки однос брзином светлости. Или доживети ужасно сраман дан на послу. Или доживети последњи дан на послу.

А ово чак није ни близу заиста дубоких животних кајања. Јер понекад, наравно, доносимо одлуке које имају бесповратне и ужасне последице, било по наше или здравље, срећу и посао других, а у најгорем случају чак и по њихове животе. Очито, таква кајања су ужасно болна и дуготрајна. Мислим, чак и глупа кајања због "одговори свима" могу нас држати у изједајућој агонији данима.

Како би требало да живимо с овим? Желим да предложим постојање три ствари које нам помажу да се помиримо са кајањем. Прва је утеха у универзалности кајања. Ако гуглате "кајање" и "тетоважа" добићете 11,5 милиона резултата. (смех) Америчка Комисија за храну и лекове процењује да од свих Американаца који су се тетовирали, 17% их се каје због тога. То смо Џони Деп и ја и наших седам милиона пријатеља. А то је само кајање због тетоважа. Сви смо у томе заједно.

Други начин да се помиримо с кајањем је да се смејемо себи. У мом случају то заиста није био проблем, јер је веома једноставно смејати се себи кад имате 29 година и треба вам мама јер вам се не допада нова тетоважа. Али можда то изгледа као груб и површан предлог кад се ради о дубљим кајањима. Мада ја не мислим да је тако. Сви који смо искусили кајање које садржи истински бол и тугу, разумемо да хумор, чак и црни хумор игра важну улогу у помагању да преживимо. Поново спаја полове наших живота, позитивни и негативни, шаље мало животне струје назад у нас.

Трећи начин на који се можемо помирити с кајањем је пролазак времена, које, као што знамо, лечи све ране - осим тетоважа, које су трајне. Прошло је неколико година од како сам се тетовирала. Да ли желите да је видите? У реду. Уствари, морам да вас упозорим да ћете се разочарати. Јер заправо није толико ужасна. Нисам истетовирала лице Мерилина Менсона на неки индискретни део свог тела. Када други виде моју тетоважу, већином им се допада како изгледа. Али мени се не допада како изгледа. А као што сам раније рекла, ја сам перфекциониста. Али свеједно ћу вам је показати.

Ово је моја тетоважа. Могу да погодим шта неки од вас мисле. Разуверићу вас. Нека од ваших кајања такође нису тако ружна као што мислите. Ово сам истетовирала јер сам своје двадесете године провела ван земље, путујући. И кад сам се после тога настанила у Њујорку бринула сам да ћу заборавити неке од најважнијих лекција које сам тада научила. Нарочито две ствари које сам о себи научила и које никако нисам желела да заборавим: колико је важно стално истраживати и у исто време, колико је важно држати свој сопствени курс. А оно што волим код овог компаса је то што је обухватио обе ове идеје у једној јединој слици. Мислила сам да ће послужити као трајна справа за памћење.

И јесте. Али испоставило се да ме не подсећа на оно што сам мислила; уместо тога, подсећа ме на нешто друго. Подсећа ме на најважнију лекцију коју кајање може да нас научи, која је и најважнија лекција којом нас живот учи. Иронично, мислим да је то најважнија ствар коју сам могла да истетовирам на свом телу - делом као писац, али и као људско биће. Ради се о томе да ако имамо циљеве и снове и желимо да дамо најбоље од себе и ако волимо људе и не желимо да их повредимо или изгубимо, требало би да осећамо бол када нешто није у реду. Поента није живети без кајања. Поента је да не мрзимо себе зато што се кајемо.

Лекција коју сам на крају научила од своје тетоваже и са којом желим да вас данас оставим је следећа: Морамо да научимо да волимо погрешне, несавршене ствари које чинимо и да опростимо себи због тога. Кајање нас не подсећа на оно што смо урадили лоше. Подсећа нас да знамо да можемо боље.

Хвала вам.

(аплауз)