Kejt Hartman: Umetnost nosive komunikacije

Zovem se Kejt Hartman i volim praviti uređaje koji se poigravaju načinama kojima se mi vezujemo i komuniciramo. Posebno sam zainteresovana u to, kako se mi, kao ljudi, odnosimo međusobno i prema svetu oko nas. (Smeh) Da bi vam dala malo konteksta, kao što je Džun rekla, ja sam umetnica, tehnolog i edukator. Držim predavanja fizičkog programiranja i nosive elektronike. Puno toga čime se bavim je ili nosivo ili nekako povezano sa ljudskim oblikom.

I uvek, kada pričam o tome čime se bavim, volim da se na brzinu obrazložim zašto su tela važna. Zapravo je jednostavno. Svi imaju jedno telo -- svi vi. Mogu da garantujem, svako u ovoj prostoriji, svi vi tamo, ljudi u udobnim stolicama, ljudi gore sa laptopima -- svi mi imamo tela. Nemojte se sramiti. To je nešto što nam je zajedničko i ona se ponašaju kao osnovni suočnici sa svetom. I tako radeći kao dizajner interakcija, ili kao umetnik koji se bavi učestvovanjem -- praveći stvari koje žive na, u, ili oko ljudskog oblika -- to je zaista moćno mesto za rad.

Dakle, u okviru mog rada, koristim široki raspon materijala i alata. Tako, koristim sve od radio-odašiljača do levkova i plastičnih cevi. Da bih vam rekla nešto o stvarima koje pravim, najlakše je da krenem sa pričom o kapi. Tako je sve krenulo pre nekoliko godina, kada sam išla kući kasno jedne noći metroom i razmišljala. A sklona sam biti osoba koja previše razmišlja, a premalo priča. Razmišljala sam o tome kako bi bilo super kada bih mogla samo da uzmem svu ovu buku -- sve ove zvukove u mojim mislima -- kada bih mogla fizički da ih izdvojim i izvadim napolje u takvom obliku kako bih ih mogla podeliti sa drugima. Tako sam otišla kući i napravila prototip ove kape. Nazvala sam je Mrmljajuća kapa, zbog toga što emituje mrmljanje koje je na neki način privezano za vas, ali biste mogli da ih otkačite i podelite sa nekim.

(Smeh)

Takođe sam napravila i drugačije kape. Ova kapa se naziva Pričaj sa sobom kapa. (Smeh) Sasvim sebe objašnjava. Ona fizički izrezuje prostor za razgovor. I kada progovorite naglas, zvuk vašeg glasa se zapravo prenosi nazad do vaših ušiju. (Smeh) Tako, kada napravim ovakve stvari, zapravo ne radi se toliko o samom objektu, koliko o negativnom prostoru oko objekta. Šta se dešava kada osoba to obuče? Kakvo iskustvo ima? I kako se menjaju noseći ih?

Većina ovih uređaja je zapravo fokusiranje na načine na koje se odnosimo međusobno. Ovaj urađaj se zove Slušač Stomaka. To je alat koji, zapravo, omogućuje nekom da sluša svoje iznutrice. (Smeh) Tako su neke od ovih stvari zapravo usmerene ka izražavanju i komunikaciji. Srce na naduvavanje je spoljašnji organ koji nosilac može iskoristiti kako bi se izrazio. Tako da oni zapravo mogu da ga naduvaju ili izduvaju u skladu sa svojim emocijama. Mogu da izraze sve od divljenja i požude do anksioznosti i ljutnje. (Smeh) Dok su neki zapravo namenjeni da posreduju iskustva. Tako da je Diskomunikator alatka za argumente. (Smeh) I zapravo omogućuje žestoku emocionalnu razmenu, ali služi da bi upio specifičnost reči koje su dostavljene. (Smeh) I na kraju, neke od ovih stvari se samo ponašaju kao pozivnice. Tako, Savijač ušiju, bukvalno stavlja nešto u vazduh kako bi neko mogao uhvatiti vaše uši i rekao ono što ima da kaže.

Iako sam zapravo zainteresovana za odnose između ljudi, takođe razmatram i načine na koje se mi odnosimo na svet oko nas. Kada sam prvi put živela u Njujorku pre nekoliko godina, puno sam razmišljala o poznatim arhitektonskim oblicima koji su me okruživali i o tome kako bih htela da se bolje povežem sa njima. Pomislila sam, ''Hej! Možda kada želim da se bolje povežem sa zidovima, treba da budem i sama više nalik zidu.'' Tako sam napravila noseći zid koji sam mogla da nosim kao ranac. I tako bih ga stavila na sebe i na neki način fizički se transformisala tako da bih mogla ili da doprinesem prostoru koji me okružuje, ili da ga kritikujem.

(Smeh)

I da pređem na nešto drugo, razmišljajući izvan izgrađenog okruženja u prirodni svet, imam u toku ovaj projekat, Botanikals (Botanicalls), koji omogućuje kućnim biljkama da se uključe u ljudske protokole komunikacija. Kada je biljka žedna, ona može zapravo telefonirati ili postaviti poruku na mrežu kao Tviter. I to zaista pomera dinamiku ljudi i biljaka jer jedna kućna biljka može zapravo da izrazi svoje potrebe hiljadama ljudi istovremeno.

I tako, nekako razmišljajući o skali, moja najnovija opsesija je sa glečerima -- naravno. Glečeri su ova veličanstvena stvorenja i postoji gomila razloga za opsesiju njima, ali ono što mene posebno zanima su ljudsko-glečerski odnosi. (Smeh) Jer, čini se da postoji problem. Glečeri nas zapravo napuštaju. Oni se i skupljaju i povlače -- a neki od njih su i nestali.

Tako da sada živim u Kanadi, pa sam posećivala jedan od mojih lokalnih glečera. Ovaj je posebno zanimljiv zbog toga što od svih glečera u Severnoj Americi, on prima najveću godišnju zapreminu ljudskog saobraćaja. Oni imaju autobuse koji se voze do i preko bočne morene i ostavljaju ljude na površini glečera.

I to me je zaista navelo na razmišljanje o ovom iskustvu prvog susreta. Kada upoznam glečer po prvi put, šta da radim? Ne postoji nikakav društveni protokol za to. Ja zapravo, ne znam ni kako da kažem zdravo. Da li da urežem poruku u sneg? Ili možda mogu sastaviti poruku od tačkica i crtica ledenih kocki -- Morzeova azbuka pomoću ledenih kockica. Ili možda treba da sebi napravim alat za pričanje, kao ledeni megafon koji mogu iskoristiti da pojačam svoj glas kada se obratim ledu. Ali zaista najzadovoljnije iskustvo koje sam imala je čin slušanja, koji nam je potreban u bilo kojoj dobroj vezi.

Zaista sam bila pogođena time koliko je ovo uticalo na mene. Ovaj osnovni pomeraj u mojoj fizičkoj orijentaciji mi je pomogao da pomerim svoje perspektive u odnosu na glečer. I pošto koristimo uređaje da bismo shvatili kako da se povežemo sa svetom ovih dana, ja sam napravila uređaj nazvan Odelo za Grljenje Glečera. (Smeh) Ovo je napravljeno od materijala koji odbija toplotu i služi kao posrednik u razlici temperatura između ljudskog tela i leda glečera. I još jednom, ovaj izum traži od ljudi da legnu na glečer i zagrle ga.

Tako da, ovo je zapravo samo početak. Ovo su početna razmišljanja o ovom projektu. Pa kao i sa zidom, kako sam želala da budem više nalik zidu, sa ovim projektom, želala bih da idem glečerskim tempom. Tako da je moja namera da uzmem sledećih deset godina i odem na niz zajedničkih projekata, sarađujući sa ljudima iz različitih disciplina -- umetnicima, tehnolozima, naučnicima -- da radimo na ovom projektu kako bismo popravili ljudsko-glečerske odnose.

Tako da, na kraju, bih samo htela da kažem da smo u ovoj eri komunikacija i širenja uređaja i to je zaista ogromno, uzbudljivo i seksi, ali mislim da ono što je zapravo važno je razmišljati o tome kako bismo mogli istovremeno održavati odećaj divljenja i osećaj kritičnosti prema alatkama koje koristimo i načinima kojim se povezujemo sa svetom.

Hvala.

(Aplauz)