Karen Tompson Voker (Karen Thompson Walker): Šta možemo da naučimo iz straha

Jednog dana 1819. godine, 5 000 kilometara od obale Čilea, u jednom od najudaljenijih regiona Pacifika, 20 američikih mornara gledalo je kako njihov brod preplavljuje voda. Naleteli su na ulješuru, koja je napravila strašan procep na trupu njihovog broda. Kako je njihov brod počeo da tone ispod talasa, ljudi su se zbili u tri mala čamca. Ovi ljudi su bili 15 000 kilometara udaljeni od kuće i više od 1 500 kilometara od najbližeg kopna. U svojim malim čamcima, imali su samo zastarelu navigacionu opremu i ograničene zalihe hrane i vode. Bila je to posada kitolovca Eseks, čija priča će kasnije poslužiti kao insipiracija za delove ‚‚Mobi Dika".

Čak i u današnje vreme, njihova situacija bila bi vrlo kobna, zamislite koliko je to tada bilo teže. Niko na kopnu nije znao da je bilo šta krenulo po zlu. Nijedna spasilačka ekipa nije krenula u potragu za ovim ljudima. Mnogi od nas nikada nisu iskusili toliko strašnu nesreću kao tu koja je snašla ove mornare, ali svi znamo kako izgleda bojati se. Znamo kako je kada osećamo strah, ali nisam sigurna da razmišljamo dovoljno vremena o značenju naših strahova.

Kako odrastamo, često nas ohrabruju da strah doživljavamo kao slabost, još jedna sitnica iz detinjstva koju treba odbaciti kao mlečne zube ili rolšue. Mislim da nije slučajno što ovako razmišljamo. Neurolozi su zapravo dokazali da su ljudska bića urođeni optimisti. Možda je to razlog što strah ponekad doživljavamo kao opasnost samu po sebi. ‚‚Ne brini", volimo da kažemo drugima. ‚‚Ne paniči." U engleskom jeziku, strah je nešto čime ovladavamo. Ono protiv čega se borimo. Ono što prevazilazimo. Šta ako pogledamo na strah na novi način? Šta ako zamislimo strah kao jedan neverovatan oblik mašte, nešto što može biti toliko duboko i pronicljivo kao i samo pripovedanje?

Ovu vezu između straha i mašte je najlakše videti kod male dece, čiji su strahovi često nesvakidašnje živopisni. Kad sam bila dete, živela sam u Kaliforniji, što je, kao što znate, uglavnom vrlo prijatno mesto za život, ali za mene, kao dete, Kalifornija je bila i pomalo strašna. Sećam se koliko je bilo strašno videti luster, koji visi iznad trpezarijskog stola, kako se ljulja napred nazad za vreme svakog manjeg potresa, ponekad nisam mogla da zaspim, uplašena da nas možda ‚‚Veliki" ne zadesi dok spavamo. Za decu koja imaju takve strahove kažemo da imaju bujnu maštu. Ali u određenom trenutku, monogi od nas nauče da ovakve maštarije ostave iza sebe i da odrastu. Shvatimo da ne postoje čudovišta koja se kriju ispod kreveta i da ne može svaki zemljotres da sruši zgradu. Možda nije slučajnost da neki naši najkreativniji umovi nisu uspeli da ostave ovakve strahove iza sebe kada su odrasli. Ista ta neverovatna mašta koja je stvorila ‚‚O poreklu vrsta", ‚‚Džejn Ejr" i ‚‚Potragu za izgubljenim vremenom", proizvela je i snažne brige koje su progonile doba zrelosti Čarlsa Darvina, Šarlote Bronte i Marsela Prusta. Pitanje je, šta mi ostali možemo da naučimo o strahu od vizionara i male dece?

Hajde da se na trenutak vratimo u 1819. godinu i okolnosti sa kojima se suočila posada kitolovca Eseks. Hajde da pogledamo strahove koje je njihova mašta izrodila dok su plutali nasred Pacifika. Prošlo je dvadeset četiri časa od prevrtanja njihovog broda. Došlo je vreme da članovi posade naprave plan, ali imali su vrlo malo mogućnosti. U svom fascinantnom pomenu ove katastrofe, Natanijel Filbrik je napisao da su se ovi ljudi našli na mestu najudaljenijem od kopna na čitavoj planeti Zemlji. Znali su da su im najbliža ostrva bila ostrva Markiz, udaljena 2 000 kilometara. Ali su čuli neke zastrašujuće glasine. Rekli su im da su ova ostrva i nekoliko njih u blizini, naseljavali ljudožderi. Ljudi su zamišljali kako dolaze na kopno samo da bi ih ubili i pojeli za večeru. Drugo moguće odredište su bili Havaji, ali zbog godišnjeg doba, kapetan se bojao da će ih sustići žestoke oluje. Poslednja opcija je bila najduža i najteža: plovidba 2 400 kilometara na jug sa nadom da će naići na neki niz vetrova koji bi ih najzad mogao odgurnuti prema obali Južne Amerike. Ali su znali da zbog same dužine ovog putovanja neće imati dovoljno zaliha hrane i vode. Da li da ih pojedu ljudožderi, da ih izmuči oluja ili da izgladne do smrti pre nego stignu do kopna? Ovakvi strahovi su bujali u mašti ovih unesrećenih ljudi, a na kraju, strah koji su izabrali da poslušaju vodiće ih do života ili do smrti.

Ove strahove vrlo lako možemo nazvati i drugim imenom. Šta bi bilo kada bismo rekli da to nisu strahovi već priče? Jer strah je u stvari baš to, ako malo razmislite. To je nekakav nenameran način pripovedanja koji umemo da koristimo od rođenja. Strahovi i pripovedanje su sastavljeni od istih delova. Imaju istu strukturu. Kao sve priče, strahovi imaju likove. U našim strahovima, mi smo likovi. Strahovi imaju i zaplet. Imaju početak, sredinu i kraj. Ukrcate se u avion. Avion poleti. Motor se pokvari. Naši strahovi sadrže slike koje mogu biti živopisne koliko i slike na stranicama u romanu. Zamislite ljudoždera, ljudske zube kako zaranjaju u ljudsku kožu, ljudsko meso koje se peče na vatri. Strahovi su puni napetosti. Ako sam dobro obavila posao pripovedača danas, trebalo bi da se pitate šta se dogodilo ljudima sa kitolovca Eseks. Naši strahovi izazivaju vrlo sličan oblik napetosti. Baš kao i sve sjajne priče, naši strahovi nam privlače pažnju na pitanje koje je važno u životu kao i u književnosti: šta će se sledeće dogoditi? Drugim rečima, naši strahovi nas navode da mislimo o budućnosti. Ljudi su, uzgred, jedina bića sposobna da razmišljaju o budućnosti na ovaj način, da zamislimo sebe u budućnosti, a to mentalno putovanje kroz vreme je samo još jedna stvar koja je zajednička strahovima i pripovedanju.

Kao pisac, mogu vam reći da je dobar deo pisanja fikcije učenje da predvidite kako će jedan događaj u priči da utiče na ostale događaje, a strah deluje isto tako. U strahu, kao i u fikciji, jedna stvar uvek vodi drugoj. Dok sam pisala svoj roman, ‚‚Vreme čuda", provela sam mesece trudeći se da shvatim šta bi se dogodilo ako bi brzina kojom se Zemlja okreće počela da opada. Šta bi se desilo našim danima? Šta bi se desilo našim prinosima? Šta bi se desilo našim umovima? A tek kasnije sam shvatila koliko ova pitanja liče na ona koja sam nekad postavljala sebi kao upašeno dete u noći. Ako večeras bude zemljotres, pitala sam se, šta će se desiti našoj kući? Šta će se desiti mojoj porodici? A odgovori na ta pitanja su uvek uzimali oblik priče. Ako doživimo naše strahove kao nešto više od strahova, kao priče, videli bismo sebe kao autore tih priča. Podjednako je važno da vidimo sebe i kao čitaoca svojih strahova, a kako odlučimo da čitamo svoje strahove može imati snažan uticaj na naše živote.

Neki od nas po prirodi bolje čitaju svoje strahove od ostalih. Nedavno sam pročitala istraživanje o uspešnim preduzetnicima, pisac je zaključio da svi ovi ljudi imaju istu naviku koju je nazvao ‚‚produktivna paranoja", što znači da ovi ljudi, umesto da odbace svoje strahove oni ih pažljivo čitaju, proučavaju ih i onda te strahove pretvore u pripreme i dela. Na taj način, ako bi im se ostvarili najgori strahovi, njihov posao bi bio spreman.

Ponekad se, naravno, naši najgori strahovi ostvaruju. To je stvar koja je vrlo neobična u strahu. Ponekad, naši strahovi mogu predvideti budućnost. Ali ne možemo uvek da se pripremimo za sve strahove koje naša mašta može da smisli. Kako možemo razlikovati strahove vredne slušanja od onih drugih? Mislim da nam kraj priče o kitolovcu Eseks nudi poučan, mada tragičan, primer. Nakon puno razmatranja, muškarci su konačno odlučili. U strahu od ljudoždera, odlučili su da odustanu od najbližih ostrva i umesto toga krenu na duži i mnogo teži put do Južne Amerike. Posle više od dva meseca na pučini, ponestalo im je hrane kao što su i očekivali, a još uvek su bili prilično daleko od kopna. Kada su poslednje preživele konačno spasila dva broda u prolazu, manje od polovine ljudi je bilo živo, a neki od njih su pribegli sopstvenom obliku kanibalizma. Herman Melvil, koji je istraživao ovu priču za roman ‚‚Mobi Dik", je godinama kasnije, na čvrstom tlu napisao: ‚‚Sve patnje ovih unesrećenih ljudi sa Eseksa mogle su se izbeći da su oni, napustivši olupinu krenuli pravo ka Tahitiju. Ali", kako Melvil kaže, ‚‚bojali su se ljudoždera." Pitanje je, zašto su se ovi ljudi bojali ljudoždera više nego gotovo sigurne smrti od gladi? Zašto je jedna priča imala jači uticaj od druge? Sa druge strane gledano, njihova priča postaje priča o čitanju. Književnik Vladimir Nabokov kaže da najbolji čitalac ima kombinaciju dva različita temperamenta, umetnički i naučni. Dobar čitalac ima strast jednog umetnika, spremnost da se unese u priču, ali isto tako važno, čitaoci bi trebalo da imaju bistrinu rasuđivanja jednog naučnika, koja ublažava i komplikuje intuitivnu reakciju čitaoca na priču. Videli smo da ljudi sa Eseksa nisu imali problema sa umetničkom stranom. Zamislili su mnoštvo jezivih scenarija. Problem je što su poslušali pogrešnu priču. Od svih priča koje su napisali njihovi strahovi, odgovorili su samo na najmračnije, najživopisnije na one koje je njihova mašta najlakše predstavila: na ljudoždere. Da su možda mogli da čitaju svoje strahove kao naučnici, sa bistrim umom poslušali bi manje nasilnu ali realniju priču, priču o izgladnjivanju i krenuli ka Tahiiju, kako Melvil žalosno objašnjava.

Možda, ako bismo svi pokušali da čitamo svoje strahove, ređe bi nas pokolebali najstrašniji od njih. Možda bismo onda provodili manje vremena u strahu od serijskih ubica i avionskih nesreća, a više brinuli o suptilnijim i sporijim katastrofama koje susrećemo: nečujnom nagomilavanju naslaga u arterijama, sporim promenama naše klime. Baš kao što su u književnosti priče sa najviše nijansi najbogatije tako i naši najsuptilniji strahovi postaju najverniji. Ako ih pročitamo na pravi način, strahovi su neverovatan poklon mašte, vrsta svakodnevne vidovitosti, način da se osvrnemo na ono što donosi budućnost dok još ima dovoljno vremena da utičemo na događaje u budućnosti. Ako ih ispravno čitamo, strahovi mogu da ponude nešto dragoceno kao naša omiljena književna dela: malo mudrosti, nekakav uvid i verziju te neuhvatljive stvari - istine. Hvala. (Aplauz)