Џастин-Хол Типинг: ослобађање енергије из мреже

Зашто не можемо да решимо ове проблеме? Знамо који су. Нешто нас увек, наизглед, спречава. Зашто? Сећам се 15. марта 2000. Глечер Б15 се одломио од Росовог леденог брега. У новинама је писало, ”То је део нормалног процеса.” Нешто касније у чланку је писало, ”губитак за који би леденом брегу ”нормално” било потребно 50-100 година да надомести.” Та реч, ”нормално” је имала два различита, скоро супротна значења.

Ако бисмо наишли на глечер Б15 након данашњег предавања ударили бисмо у нешто висине 300 метара, дужине 122 километара, а ширине 35 километара, тешко 2 гигатоне. Извините, ништа поводом овога није нормално. Ипак, мислим да је наша, људска перспектива да гледамо на свет кроз објектив ”нормалног” једна од сила које нам не дозвољавају да развијемо права решења. Само 90 дана након овога, догодило се највеће откриће прошлог века. По први пут је секвенциран људски геном. Ово је код који се налази у свакој од наших 50 трилиона ћелија и који нас чини оним што јесмо. Ако узмете само једну ћелију овог кода и одвијете је, биће дугачка један метар, а дебела два нанометра. Два нанометра је дебљина 20 атома.

Питао сам се шта ако би одговор на неке од наших највећих проблема могао да се нађе на најмањим местима, где је разлика између онога што је вредно и безвредно само збир или разлика неколико атома? И шта ако бисмо могли да имамо изврсну контролу над самом суштином енергије - електроном? Почео сам да путујем светом и да проналазим најбоље и најпаметније научнике по факултетима чија су заједничка открића имала прилику да нас тамо одведу. Отворили смо компанију како бисмо развијали њихове невероватне идеје.

Након шест ипо година, сто осамдесет истраживача је имало нека невероватна окрића у лабораторији и данас ћу вам показати три таква. Њихов циљ је да престанемо да сагоревамо нашу планету и да, уместо тога, производимо сву енергију која нам је потребна управо ту где смо, на јефтин, сигуран и чист начин. Помислите само на простор који користимо. Огромна количина енергије допире до нас са Сунца. Свиђа нам се светло које допире до наше собе, али у сред лета у собу, коју покушавамо да расхладимо уђе сва та топлота. Зими се дешава супротно. Покушавамо да загрејемо простор у коме се налазимо, а сва та топлота покушава да оде кроз прозор.

Зар не би било сјајно да прозори могу да одбију топлоту назад у собу ако бисмо то хтели, или да је одбаце пре него што уђе у собу? Један од материјала који ово може да уради је изузетан материјал, угљеник, који је променио облик у овој прелепој реакцији. Ту графит обрушавамо воденом паром, а након тога, испарени угљеник се кондензује назад у други облик: у плетену ограду. Угљеник овог облика се зове угљеникова наноцев и сто хиљада пута је мањи од ширине једне од ваших власи косе. То је хиљаду пута бољи проводник од бакра. Како је то могуће? Једна од занимљивости рада на нано скалама је што ствари изгледају и понашају се другачије. Ви угљеник замишљате као црн. На нано скали он је заправо провидан и савитљив. А, када је у овом облику, ако га помешам са полимером и причврстим га за ваш прозор када је у боји, одбијаће топлоту и светлост. Међутим, када је избељен пропуштаће светлост и топлоту и било коју њихову комбинацију. Потребан је притисак јачине две волте, дуг две милисекунде да би се променило његово стање. А када сте га променили остаје исто док га опет не промените.

Док смо радили на овом невероватном открићу на Универзитету Флорида речено нам је да посетимо једног научника, низ ходник, који је радио на веома невероватној ствари. Замислите да не морамо да се ослањамо на вештачко осветљење да бисмо се кретали ноћу. Било би нам потребно да видимо по мраку, зар не? Ово вам то омогућава. То је наноматеријал, заправо два: детектор и пројектор слика. Његова укупна ширина је 600 пута мања од ширине децималног места. Узима све доступне инфрацрвене таласе ноћу и претвара их у електрон у простору величине два мала филма и омогућава вам да прикажете слику кроз коју можете да видите. По први пут ћу показати ово вама, љубитељима TED-а. Прво ћу вам показати провидност. То је кључ. То је филм кроз који можете да гледате. А, онда ћу угасити светла. Можете видети невероватно јасан мали филм.

Док смо радили на овоме синуло нам је: ово користи инфрацрвено исијавање, таласне дужине и претвара их у електроне. Шта би се десило ако бисмо то комбиновали? Одједном сте претворили енергију у електрон на пластичној површини коју можете да закачите на прозор. Али, пошто је савитљив може се закачити на било коју површину. Електрана будућности није заправо електрана. Говорили смо о производњи и потрошњи. Сада желимо да разговарамо о складиштењу енергије. На срећу, најбоља ствар коју имамо је развијена у Француској пре сто педесет година - оловни акумулатор. Капацитет складиштења у новчаном смислу је једноставно најбољи.

Знајући да нећемо одложити педесет оваквих акумулатора у подруме како бисмо складиштили нашу енергију, посетили смо групу на Универзитету Тексас, у Даласу и показали им ову скицу. Били смо у ресторану изван аеродрома Далас/Форт Ворт. Рекли смо, ”Да ли бисте могли да направите ово?” А, ови научници су нас, уместо да нам се смеју, погледали и рекли, ”Да”. Направили су ”eBox”. Он сада испробава нове нано материјале који би задржали електрон напољу, држали га тамо док вам не затреба, а онда могли да га отпусте и пренесу. Урадити нешто овако значи да могу да поризведем енергију на чист, ефикасан и јефтин начин, управо тамо где се налазим. То је моја енергија. А, ако ми није потребна, могу је вратити на прозор, претворити у енергију, светло и уперити њено осветљење као путоказ право до вас. За то ми није потребна електрична мрежа између вас и мене.

Сутрашњица ће бити без мреже, а енергија, чиста и ефикасна, ће једног дана бити слободна. Ако урадите ово, добијате последњу слагалицу, а то је вода. Сваком од нас је свакодневно потребно само осам чаша воде, јер смо људи. Када нам воде нестане, као што већ јесте у неким деловима света, а ускоро ће и у неким другим, мораћемо да је узимамо из мора, што ће захтевати да саградимо фабрике десалинације. То ће нас коштати 19 трилиона долара и захтеваће огромну количину енергије. У ствари, да бисмо покренули пумпе за произведњу воде, требаће нам двоструко више нафте свих светских залиха. То једноставно нећемо урадити. Али у свету где је енергија ослобођена и лако и јефтино преносива можемо да узмемо воду где год да смо и да је претворимо у шта год нам је потребно.

Драго ми је што радим са невероватно паметним и племенитим научницима, ништа мање племенитим од многих људи на свету, али они имају магичан поглед на свет. Драго ми је да видим њихова открића када прелазе из лабораторије у свет. За мене је то било дуго. Пре осамнаест година видео сам фотографију у новинама. Сликао је Кевин Картер који је отишао у Судан да документује њихову глад. Од тада са собом носим ову фотографију. То је слика мале девојчице која умире од жеђи. То је погрешно по свим мерилима. Једноставно је погрешно. Ми можемо боље. Ми би требало да можемо боље од тога.

И где год да одем свакоме ко ми каже: ”Знаш, радиш на претешким стварима. То се никада неће догодити. Немаш довољно новца. Немаш довољно времена. Постоји нешто много занимљивије од тога.” Ја одговарам: ”Кажи то њој.” То кажем у себи. А, њима само кажем, ”хвала ти” и пређем на неког другог. Због тога морамо да решимо проблеме и знам одговор на то како ћемо моћи да добијемо контролу над изградњом дела природе, супстанце живота: једноставног електрона.

Хвала вам.

(Аплауз)