Džuli Burstajn (Julie Burstein): 4 lekcije iz kreativnosti

Na svom stolu u kancelariji držim malu glinenu posudu koju sam napravila na koledžu. Radi se o rakuu, vrsti grnčarije nastaloj u Japanu pre mnogo vekova kao način pravljenja činija za obred japanskog čaja. Ova je stara više od 400 godina. Svaka je oblikovana ili izvajana od komada gline i ljudi su cenili male nesavršenosti.

Ćupovima kao što je ovaj, treba od 8 do 10 sati da se ispeku. Ovaj sam izvadila prošle nedelje iz peći, a samoj peći treba još dan ili dva da se ohladi, dok je raku zaista brz. Sve ovo radite napolju i zagrejete peć. Za 15 minuta temperatura poraste do 1500 stepeni i čim vidite da se glazura istopila iznutra, možete da vidite bledunjavi sjaj i tada isključite peć. Tada uđete ovim dugačkim, metalnim kleštima, zgrabite ćup i u Japanu ovaj crveni, vreo ćup bi odmah bio uronjen u rastvor zelenog čaja i možete da zamislite kako bi para mirisala. Ali u SAD-u, zakuvamo malo stvar, spustimo ćupove u piljevinu, koja počne da gori, onda uzmete kofu za smeće, stavite je na vrh i tada dim počne da izlazi. Dolazila sam kući sa odećom koja se osećala na paljevinu.

Volim raku jer mi dozvoljava da se poigravam sa elementima. Mogu da oblikujem ćup od gline i da odaberem glazuru, ali onda moram da ga prepustim vatri i dimu, a najdivnija su iznenađenja, kao što je ova naprsla šara, jer ćupovi trpe mnogo stresa. Temperatura se menja od 1500 stepeni do sobne temperature za samo jedan minut.

Raku je divna metafora za proces kreativnosti. Smatram da se tenzija između onoga što mogu i ne mogu da kontrolišem dešava stalno, bilo da pravim novi radio program ili raspravljam kod kuće sa svojim sinovima tinejdžerima.

Kada sam sela da napišem knjigu o kreativnosti, shvatila sam da su koraci bili obrnuti. Morala sam se odreći nekih stvari na samom početku i morala sam da se udubim u priče stotina umetnika i pisaca i muzičara i režisera i dok sam slušala ove priče, shvatila sam da kreativnost raste iz svakodnevnih iskustava, češće nego što možete da zamislite, uključujući i prepuštanje. Trebalo je da se polomi, ali nema veze. (Smeh) To je deo procesa puštanja, nekada se dogodi, a nekada se ne dogodi. Sama kreativnost raste iz polomljenih mesta.

Najbolji način učenja o bilo čemu je kroz priče, tako da želim da vam ispričam priču o poslu i igri i o četiri aspekta života, koje moramo da prihvatimo da bi naša kreativnost bujala. Prvo prihvatanje je nešto što mislimo: "Ovo je veoma lako", ali zapravo postaje teže, a to je obraćanje pažnje na svet oko nas. Mnogo umetnika govori o tome da je potrebno biti otvoren, da se prihvati iskustvo, a to je teško uraditi kada imate u džepu nešto što vam oduzima svu pažnju.

Režiser Mira Nair govori o odrastanju u malom gradu u Indiji. Zove se Bubanesvar, a evo i slike jednog hrama u njenom gradu.

Mira Nair: U ovom malom gradu, bilo je oko 2 000 hramova. Igrali smo kriket stalno. Odrastali smo donekle na šljunku. Najveća stvar koja me je inspirisala, koja me je vodila na ovom putu, ono zbog čega sam postala režiser, bilo je putujuće pozorište, koje je dolazilo u gradić i ja bih odlazila i gledala te sjajne bitke dobra i zla dvoje ljudi na školskom terenu bez rekvizita, ali sa mnogo strasti i hašiša. BIlo je sjajno. Narodne priče Mahabharata i Ramajana, dve svete knjige, epovi iz kojih sve proizlazi iz Indije, barem tako kažu. Nakon što sam videla Džatru, narodno pozorište, znala sam da želim da se popnem na binu i nastupam.

Džuli Burstajn: Zar ovo nije predivna priča? Možete videti prekid u kolotečini svakodnevice. Na poljima su u školi, ali u isto vreme je dobro i zlo i strast i hašiš. Mira Nair je bila mlada devojka sa hiljadama drugih ljudi koji gledaju ovaj nastup, ali ona je bila spremna. Bila je spremna da se otvori za varnice u njoj i to ju je vodilo, kao sto je i ona rekla, ovim putem da postane nagrađeni režiser. Prva stvar koju treba da prihvatimo je da treba da budemo otvoreni za to iskustvo koje bi moglo da nas promeni.

Umetnici takođe govore o tome kako neki od njihovih najsnažnijih radova proizlaze iz delova života koji su bili najteži. Romanopisac Ričard Ford govori o izazovu iz detinjstva sa kojim se uporno bori čak i sada. Ima ozbiljnu disleksiju.

Ričard Ford: Sporo sam učio da čitam, prošao sam kroz celo školovanje minimalno čitajući Čak ni danas ne mogu da čitam u sebi mnogo brže nego što čitam naglas, ali postojalo je mnogo pogodnosti za mene sa disleksijom jer kada sam se konačno pomirio sa tim koliko ću sporo morati da čitam, počeo sam da cenim sve one vrline jezika i rečenica koje nisu samo kognitivni aspekti jezika: sinkopacija, zvuci reči, kako reči izgledaju, de se pasusi završavaju, gde se redovi završavaju. Nisam bio toliko dislektičan da nisam mogao uopšte da čitam. Samo sam morao da čitam veoma sporo. I dok sam otezao sa rečenicama, počeo sam ceniti ostale kvalitete jezika, što mi je pomoglo da pišem rečenice.

DžB: Ovo je toliko snažno. Ričard Ford, koji je osvojio Pulicerovu nagradu, kaže da mu je disleksija pomogla da piše rečenice. Morao je da prihvati ovaj izazov i namerno koristim ovu reč. Nije morao da pobedi disleksiju. Morao je da od nje uči. Morao je da uči da čuje muziku u jeziku.

Umetnici takođe govore kako im prevazilaženje sopstvenih mogućnosti, ponekad izvan svojih granica, pomaže da se usredsrede na pronalazak sopstvenog glasa. Skulptor Ričard Sera govori o tome kako je, kao mladi umetnik, mislio da je slikar. Živeo je u Firenci nakon studija. Dok je bio tamo, otputovao je u Madrid, gde je otišao u Prado da vidi ovu sliku španskog slikara Diega Velaskeza. Slika je iz 1656. i zove se "Las Meninas". Radi se o slici male princeze i njenih dvorskih dama i ako pogledate preko ramena te male, plave princeze, videćete ogledalo i u njemu su odrazi njenih roditelja, kralja i kraljice Španije, koji možda stoje gde vi stojite da gledate u sliku. Kao što je obično činio, Velaskez je i sebe stavio u sliku. Stoji sa leve strane sa četkicom u jednoj ruci i paletom u drugoj.

Ričard Sara: Stajao sam tamo i gledao u nju, kada sam shvatio da Velaskez gleda u mene i tada sam pomislio: "Ja sam subjekat slike." Pomislio sam: "Neću moći da naslikam tu sliku." Došlo je do toga da sam koristio štopericu, slikao nasumično kvadrate i nisam ništa postizao. Vratio sam se i bacio sam sve svoje slike u Arno i došao na ideju da jednostavno počnem da se igram.

DžB: Ričard Sara kaže to tako nonšalantno, možda ste propustili nešto. Otišao je da vidi ovu sliku čoveka, koji je mrtav već 300 godina i shvatio: "Ne mogu ja ovo", tako da se Ričard Sera vratio u svoj studio u Firenci, pokupio sav svoj rad do tog trenutka i sve bacio u reku. Ričard Sera je u tom trenutku odustao od slikarstva, ali nije odustao od umetnosti. Preselio se u Njujork, gde je sastavio listu glagola - prevrtati, nabrati, saviti - više od stotinu glagola i kako je rekao, počeo je da se igra sa njima. Radio je ovo svim materijalima. Uzeo bi ogromnu tablu olova i uvio bi ga i odvio. Isto bi uradio sa gumom i kada je došao do uputstva "podići", napravio je ovo, što se nalazi u Muzeju moderne umetnosti. Ričard Sera je morao da odustane od slikarstva da bi se ukrcao na ovo veselo istraživanje, koje ga je dovelo do dela po kome je danas poznat: ogrome krive čelika, koje zahtevaju naše vreme i kretanje da bi se iskusile. Ričard Sera je u stanju da uradi sa skulpturom ono što nije mogao u slikarstvu. On nas čini subjektima svoje umetnosti. Iskustvo i izazov i ograničenja su sve što treba da prihvatimo da bi naša kreativnost procvetala.

Postoji četvrta stvar koju treba da prihvatimo i najteža je. Prihvatanje gubitka, najstarije i najpostojanije ljudsko iskustvo. Da bismo stvarali, moramo da stojimo u tom prostoru između onoga što vidimo u svetu i onoga čemu se nadamo i da jasno posmatramo odbijanje, slamanje srca, rat, smrt. Vrlo je teško stajati u tom prostoru. Nastavnik Parker Palmer to naziva "tragičnom provalijom", tragičnom ne zato što je tužna, već zato što je neizbežna, a moj prijatelj Dik Nodel voli da kaže: "Možeš da održavaš tu tenziju kao žicu violine i da napraviš nešto prelepo."

Ta tenzija rezonira u radu fotografa Džoela Majerovica, koji je na početku svoje karijere bio poznat po uličnoj fotografiji, po hvatanju trenutka na ulici, a isto tako i po prelepim fotografijama pejzaža - Toskane, Kejp Koda, svetlosti. Džoel je Njujorčanin i njegov studio se godinama nalazio u Čelsiju, sa pogledom pravo na centar grada, na Svetski trgovinski centar i fotografisao je te zgrade pod svakim mogućim svetlom. Znate u kom se pravcu ova priča kreće. 9.11. Džoel nije bio u Njujorku. Bio je van grada, ali je požurio nazad u grad i požurio je do lokacije uništenja.

Džoel Mejerovic: Kao i ostali prolaznici, stajao sam izvan ograde od lanaca na uglu ulica Čejmbers i Grinič i mogao sam da vidim samo dim i malo šljunka. Podigao sam kameru da provirim, samo da vidim da li je bilo ičega, kada me je neka policajka udarila po ramenu i rekla: "Hej! Nema fotografisanja!" Bio je to tako jak udarac, da me je probudio, pretpostavljam da je bilo suđeno da se to tako desi. Kada sam je pitao zašto nema fotografisanja, rekla je: "Ovo je mesto zločina. Fotografisanje nije dozvoljeno." Tada sam je pitao: "Šta bi se desilo da sam član novinara?" Rekla mi je: "Pogledaj tamo", iza se nalazila grupa novinara, zatvorena u malom ograničenom prostoru i rekao sam: "Kada oni ulaze?", odgovorila je: "Verovatno nikada." Dok sam se udaljavao, jasno sam shvatio, verovatno od udarca jer to je na neki način bila uvreda. Pomislio sam: "Ako nema fotografisanja, onda neće biti ni zabeleške. Potrebna nam je zabeleška." Pomislio sam: "Ja ću to zabeležiti. Naći ću način da uđem jer ne želim da vidim kako istorija nestaje."

DžB: To je i uradio. Potegao je sve veze koje je mogao i nabavio propusnicu za lokaciju Svetskog trgovinskog centra, gde je devet meseci fotografisao skoro svaki dan. Dok gledam ove fotografije danas, vraća mi se miris dima koji je bio svuda po mojoj odeći kada sam uveče odlazila kući porodici. Moja kancelarija je bila samo nekoliko ulica udaljena. Međutim, neke od ovih fotografija su prelepe i zapitali smo se, da li je bilo teško Džoelu Mejerovicu da napravi takvu lepotu od takvog razaranja?

DžM: Znate, ružno, mislim, moćno i tragično i strašno i sve, ali je u isto vreme, kao u prirodi, ogroman događaj koji je pretvoren nakon tog čina u ovaj ostatak. Kao i mnoge druge ruševine - odete do ruševina Koloseuma ili do ruševina neke katedrale - i one dobiju novo značenje kada posmatrate vreme. Bilo je poslepodneva kada sam bio tamo i kada bi svetlo postalo roze, kada bi bilo magle u vazduhu i stajao bih na šutu i tada sam shvatao da prepoznajem urođenu lepotu prirode i činjenicu da priroda, kao i vreme, briše ovu ranu. Vreme se ne može zaustaviti i ono transformiše događaj. Dok dan prolazi, svetlost i godišnja doba smiruju sve ovo na neki način. Nije da sam romantičar, zapravo sam vrlo realističan. Realnost je da je Vulvort zgrada u velu dima sa ruševina, samo što je sada kao vrisak koji se razleže preko pozorišta i pretvara se u roze, niže dole gumena creva prskaju, noćna svetla su se pojavila i voda postaje zelena jer su se upalile sodijumske lampe. Tada sam pomislio: "O moj bože! Ko je mogao ovo i da zamisli?" Međutim, činjenica je da sam tamo, izgleda tako da morate da slikate.

DžB: Morate da slikate. Osećaj nužde, potrebe da počnete da radite, toliko je moćna u Džoelovoj priči. Kada sam nedavno videla Džoela Mejerovica, rekla sam mu koliko se divim njegovoj strasnoj upornosti, njegovoj odlučnosti da se suprotstavi birokratskim procedurama da bi radio, a on se nasmejao i rekao: "Tvrdoglav sam, ali mislim da je moj strastveni optimizam važniji."

Prvi put kada sam ispričala ove priče, jedan čovek iz publike je podigao ruku i rekao: "Svi ovi umetnici govore o svom poslu, ne o svojoj umetnosti, što me je navelo da razmišljam o mom poslu i gde je kreativnost u tome, a nisam umetnik." U pravu je. Svi se borimo sa iskustvom i izazovima, ograničenjima i gubicima. Kreativnost je ključna za sve nas, bilo da smo naučnici ili profesori, roditelji ili preduzetnici.

Želim da vas ostavim sa još jednom slikom japanske činije za čaj. Ova je u Frir Galeriji u Vašingtonu. Stara je više od sto godina i dalje možete da vidite utisnute otiske prstiju grnčara. Ali isto tako možete da vidite da je naprsla u nekom trenutku u toku tih sto godina. Osoba koja ju je ponovo sastavila, umesto da je sakrila naprsline, odlučila je da ih naglasi koristeći zlatni lak da je popravi. Ova činija, nakon što je bila polomljena, sada je lepša nego što je bila kada je bila napravljena i možemo da gledamo te naprsline jer one pričaju priču koju svi proživljavamo, priču ciklusa stvaranja i rušenja, kontrolisanja i prepuštanja, skupljanja delova i pravljenja nečeg novog. Hvala vam. (Aplauz)