Jošua Klajn o inteligenciji vrana

Koliko vas je gledalo "Ptice" Alfreda Hičkoka? Da li se neko ozbiljno uplašio? Bolje onda da izađete. (Smeh) Ovo je automat za vrane. Ovih dana me mnogi pitaju: "Kako si došao na ideju? Kako si počeo?" Počelo je kao i druge velike ideje, ili ideje koje te proganjaju na koktel zabavi. Pre 10 godina sam bio na zabavi sa prijateljem. Počeo je da se žali kako mu vrane dolaze u dvorište i prave nered. Zapravo je govorio da ih treba istrebiti. Moramo da ih ubijemo jer prave nered. Rekao sam da je to glupo. Treba ih naučiti da rade nešto korisno. Rekao je da je to nemoguće.

Ovde nas ima dosta koje nervira kad im neko kaže da je nešto nemoguće. Tako sam proveo poslednjih 10 godina čitajući o vranama u slobodno vreme. (Smeh) Nakon 10 godina, žena mi je rekla: "Moraš da uradiš ovo o čemu si pričao i napraviš automat." To sam i uradio. Delom mi je bilo zanimljivo jer sam primetio da smo svesni svih vrsta koje će izumreti zbog širenja ljudi, a niko ne obraća pažnju na vrste koje su žive, koje preživljavaju. Govorim o sinatropskim vrstama, koje su prilagođene baš na ljudsku ekologiju, poput pacova, bubašvaba i vrana.

Posmatrao sam ih i video da su izuzetno prilagodljive. Izuzetno adaptirane na život sa nama. Zauzvrat, mi pokušavamo da ih istrebimo. Radeći to, pretvaramo ih u parazite. Davali smo im razne razloge da razviju nove navike. Na primer, pacovi se brzo razmnožavaju. Bubašvabe su postale imune na naše otrove, što zna svako ko je pokušao da ih se otarasi. Pomislih da napravimo nešto od uzajamne koristi. Nešto što će nam oboma koristiti, i razvijemo nove odnose sa ovom vrstom, pa sam napravio automat.

Priča o automatu je zanimljivija ako znate više o vranama. One ne samo da preživaljavaju među ljudima, već vrlo uspešno to rade. Ima ih svuda osim na Severnom polu i krajnjem jugu Južne Amerike. I u svim tim regijama se retko kad razmožavaju dalje od 5 km od ljudi. Možda ne razmišljamo o njima, ali su uvek tu. Sa porastom broja ljudi, više od polovine sada živi u gradovima. Od ovoga, 9/10 populacije u porastu, živi u gradovima, pa vidimo i porast broja vrana. Broj ptica ukazuje da ćemo možda videti njihov eksponencijalni rast. Ovo ne iznenađuje.

Meni je bilo zanimljivo da otkrijem da se ptice prilagođavaju na prilično neobičan način. Daću vam primer. Ovo je Beti, vrana iz Nove Kaledonije. Oni koriste štapove u divljini da izvade insekte i slično iz drveta. Ovde vadi komad mesa iz tube. Naučnici su imali problem. Slučajno su ostavili komad žice. Ona nikad ranije nije mogla ovo da proba. Nije joj išlo najbolje, pa se prilagodila.

Ovo je bilo spontano. Nikad nije videla da se ovo radi. Niko je nije naučio da napravi kuku, kako se to radi, ali je sama otkrila. Ne zaboravite, nikad nije videla kako se ovo radi. Ok. (Smeh) Ok. (Aplauz) Ovde naučnici polude. (Smeh)

Sve više otkrivamo da su vrane veoma inteligentne. Mozak im je proporcionalan mozgu šimpanzi. Ima anegdota o vrstama njihove inteligencije. Na primer, u Švedskoj, čekaće da ribari ubace udicu kroz rupu u ledu. Kad ribari odu, one dolete, izvuku udicu i pojedu ribu ili mamac. To prilično nervira ribare.

Sa druge strane, na Univerzitetu u Vašingtonu pre par godina rađen je eksperiment u kome su uhvatili vrane sa kampusa. Studenti su izašli i uhvatili vrane, uneli unutra, merili i šta sve ne, i ponovo pustili napolje. Bilo im je zabavno da su te vrane, do kraja nedelje, kad bi se ti studenti pojavili, graktale na njih, trčale okolo i zagorčavale im život.

Bilo im je manje zabavno kad se ovo nastavilo i naredne nedelje, i narednog meseca, i nakon letnjeg raspusta, sve dok nisu diplomirali i otišli, sigurno im je bilo drago, vratili se kasnije i videli da ih vrane nisu zaboravile. Pouka je da vrane ne treba razljutiti. Sada studenti Univerziteta u Vašingtonu koji proučavaju ove vrane čine to uz perike i maske. (Smeh) Prilično interesantno.

Znamo da su vrane pametne, ali što ih duže istražujem, otkrivam da mogu još značajnije da se adaptiraju.

Video: vrane su postale vične životu u ovim novim urbanim sredinama. U ovom japanskom gradu su smislile kako da jedu hranu koju inače ne mogu: tako što je bace u saobraćaj. Sada treba pokupiti delove, a da te nešto ne pregazi. Čekaj da svetlo zaustavi saobraćaj, onda bezbedno pokupi delove razbijenog oraha.

(Smeh) (Aplauz) Jošua Klajn: da. Vrlo interesantno. Ovde nije značajno da vrane koriste kola da lome orahe, to je njihov stari trik. Ovo se desilo pre 10 godina u Sendai sitiju, u školi za vožnju u predgrađu Tokija. Od tada, sve vrane iz kraja su usvojile ovo ponašanje. Sad sve vrane u radijusu od 5 km stoje na trotoaru i čekaju da pokupe ručak.

One uče jedne od drugih. Istraživanja to dokazuju. Roditelji uče mladunce. Uče od svojih vršnjaka i neprijatelja. Da imam više vremena, ispričao bih o neverstvu vrana koje ovo lepo ilustruje. One su razvile kulturnu adaptaciju. Kao što smo juče čuli, to je ona Pandorina kutija, koja ljudima pravi problem, a vidimo je i kod njih. Sposobni su da se brzo i fleksibilno adaptiraju novim izazovima i resursima u sredini, što je korisno kad živiš u gradu.

Znamo da ima puno vrana. Saznali smo da su pametne i da uče jedne od drugih. Kada sam ovo shvatio, jedina logična stvar je bila da napravimo automat. To smo i uradili. Ovo je automat za vrane. Koristi Skinerovo treniranje ponašanja u 4 faze. Vrlo je jednostavan. Ukratko, postavimo automat na polje, ili negde gde ima puno vrana i stavimo novčiće i kikiriki oko automata. Vrane dođu i jedu kikiriki, i naviknu se da je automat tu. Na kraju pojedu sav kikiriki. Tad vide da ima kikirikija i na tacni za hranjenje. Skoče na nju i posluže se. Onda odu, a automat izbaci još novčića i kikirikija, i život je lep ako si vrana. Mogu uvek doći i uzeti kikiriki.

Kada se naviknu, fokusiramo se na vrane koje se vraćaju. Sada su se navikle na zvuk automata i vraćaju se, i vade kikiriki iz hrpe novčića. Kad se obraduju ovome, mi im otežamo stvari.

Prelazimo na treću fazu, gde im dajemo samo novčić. Kao većina koja se navikne na nešto dobro, ovo ih iritira. Tada počnu da rade ono što bi u prirodi kad traže nešto – rasklanjaju stvari kljunom. To rade i ovde, što gurne novčić niz otvor. Kada se to desi, dobiju kikiriki. To rade neko vreme. Vrane nauče da jedino treba da sačekaju da novčić ispadne, stave ga u otvor, i dobiju kikiriki.

Kada se naviknu na ovo, pređemo na poslednju fazu, gde se pojave i ništa se ne desi. Ovde vidimo razliku između vrana i drugih životinja. Veverice bi se došle, tražile kikiriki i otišle. Vratile se, potražile kikiriki i otišle. Ovo rade nekih 6 puta dok im ne dosadi, onda odu da se igraju u saobraćaju.

Vrane, s druge strane, dođu i pokušaju da shvate. Znaju da ih automat zeza tokom tri faze ponašanja. (Smeh) Shvate da mora imati logiku. Guraju ga, kljucaju i slično. Onda jedna dobije ideju. "Hej, tamo ima puno novčića iz prve faze koji su na zemlji". Skoči dole, pokupi ga i ubaci u otvor. I tako počinje. Ta vrana uživa u privremenom monopolu dok ostale ne shvate kako se to radi, a onda sve krenu.

Ono što je meni važno nije da možemo istrenirati vrane da pokupe kikiriki. Iako se svake godine izgubi 216 miliona dolara u novčićima, mada sumnjam da vrane mogu vratiti taj novac. Mislim da treba da gledamo širu sliku, da mogu naučiti i druge stvari. Zašto ih ne naučimo da kupe smeće nakon događaja na stadionima, da nađu skupe komponente u bačenoj elektronici, da tragaju za ljudima? Za mene je glavno da možemo naći sistem obostrane koristi. Možemo naći interakciju koja ne obuhvata njihovo istrebljenje već pronalaženje korisne ravnoteže. Hvala. (Aplauz)