Џошуа Фоер (Joshua Foer): Достигнућа у памћењу која свако може да постигне

Позивам вас да затворите очи.

Замислите да стојите пред улазним вратима своје куће. Обратите пажњу на боју врата, материјал од ког су направљена. Сада замислите групу гојазних нудиста на бициклима. Такмиче се у голишавој бициклистичкој трци и кренули су право на ваша врата. Морате то стварно да видите. Напорно окрећу предале, знојави су, много се тресу. И ударе право у улазна врата ваше куће. Бицикли лете на све стране, точкови се котрљају поред вас, жбице завршавају на незгодним местима. Пређите преко кућног прага у ходник или шта се већ ту налази, и обратите пажњу на светло. Светло обасјава Чудовиште Куки. Он вам маше са свог седла на тамном коњу. То је коњ који прича. Можете осетити плаво Кукијево крзно како вас голица по носу. Осетите мирис колачића са сувим грожђем који ће гурнути у уста. Прођите поред њега и уђите у дневну собу. У дневној соби, свим капацитетом маште замислите Бритни Спирс. Скромно је обучена, игра на сточићу за кафу и пева "Hit Me Baby One More Time". А онда пођите за мном у кухињу. У кухињи је под покривен жутом циглом и из рерне ка вама иду Дороти, Лимени, Страшило и Лав из "Чаробњака из Оза", држећи се за руке, скакућу право ка вама.

Океј. Отворите очи.

Желим да вам испричам о једном веома бизарном такмичењу које се сваког пролећа одржава у Њујорку. Зове се Америчко такмичење у памћењу. Пре неколико година сам ишао да извештавам о томе, као научни новинар, вероватно са очекивањем да ће то бити нешто као "Супербол" за саванте. То је била група типова и неколико дама, веома различитих година и хигијенских навика.

(Смех)

Памтили су стотине насумичних бројева, пошто би их само једном погледали. Памтили су имена десетина и десетина незнанаца. Памтили су читаве песме за само неколико минута. Такмичили су се у томе ко може најбрже да запамти редослед промешаног шпила карата. Помислио сам: "Ово је невероватно. Мора да су ови људи чудо природе."

Почео са да разговарам са неким такмичарима. Овај момак се зове Ед Кук и дошао је из Енглеске, где је познат по најбоље утренираном памћењу. Питао сам га: "Ед, када сте схватили да сте савант?" А он је рекао: "Нисам савант. Заправо, имам прилично просечно памћење. Свако ко учествује у овом такмичењу ће Вам рећи да има просечно памћење. Сви смо вежбали да бисмо постигли ова изузетна достигнућа у памћењу користећи старе технике, које су измишљене пре 2 500 година у Грчкој, исте технике које је Цицерон користио да запамти своје говоре, које су средњевековни учењаци користили да запамте целе књиге." Рекао сам: "Опа. Како то да никад нисам чуо за ово?"

Стајали смо испред такмичарске сале, а Ед, који је сјајан, бриљантан, али помало ексцентричан Енглез, каже ми: "Џош, ти си амерички новинар. Је л' познајеш Бритни Спирс?" Одговарам: "Шта? Не. Зашто?" "Јер стварно желим да је научим да запамти редослед промешаног шпила карата на америчкој националној телевизији. То ће свету доказати да било ко то може."

(Смех)

Рекао сам: "Па, ја нисам Бритни Спирс, али можда можеш мене да научиш. Мислим, мораш негде почети, зар не?" То је за мене био почетак веома чудног путовања.

Већи део наредне године провео сам не само тренирајући памћење, него и истражујући га, покушавајући да разумем како функционише, зашто некада не ради и какав његов потенцијал може да буде.

Упознао сам много заиста занимљивих људи. Ово је човек кога зову Е.П. Има амнезију и највероватније најгоре памћење на свету. Памћење му је толико лоше, да се чак ни не сећа да има проблем са памћењем, што је невероватно. Он је тај изузетно трагичан лик, који нам даје увид колико нас наше памћење чини оним што јесмо.

На другом крају спектра: упознао сам овог човека. То је Ким Пик. Он је био основа за лик који је Дастин Хофман играо у филму "Кишни човек". Провели смо једно поподне заједно у Градској библиотеци Солт Лејк Ситија, памтећи телефонске именике, што је било узбудљиво.

(Смех)

Вратио сам се и прочитао гомилу радова о памћењу, радове који су написани пре више од 2 000 година на латинском у старом веку и касније у Средњем веку. Научио сам гомилу веома занимљивих ствари. Једна од занимљивих ствари које сам научио је да некада идеја да имате тренирано, дисиплиновано памћење није била тако страна као што би нама данас била. Некада су људи улагали у памћење, напорно су опремали своје умове.

Последњих неколико хиљада година улажемо у разне технологије - од писма до свитка и кодекса, штампарске пресе, фотографије, рачунара до паметног телефона - које су нам умногоме олакшале екстернализацију памћења и преношење овог основног људског капацитета споља. Ове технологије су омогућиле наш савремен свет, али су нас исто тако промениле. Промениле су нас културно, а тврдим и когнитивно. Више немамо много потребе да памтимо, па понекад изгледа да смо заборавили како се то ради.

Једно од последњих места на свету где ћете пронаћи људе који су страствени у вези с идејом тренираног, дисциплинованог, одржаваног памћења је то потпуно јединствено такмичење у памћењу. У ствари није толико јединствено, такмичења се одржавају широм света. Био сам опчињен, желео сам да сазнам како они то раде.

Пре неколико година група истраживача на Универзитетском колеџу у Лондону довела је гомилу шампиона у памћењу у лабораторију. Желели су да сазнају да ли се мозгови ових људи структурно, анатомски разликују од наших. Одговор је био не. Да ли су паметнији од нас осталих? Дали су им хрпу когнитивних тестова, а одговор је био да нису.

Међутим, постојала је једна занимљива и очигледна разлика између мозгова шампиона у памћењу и контролне групе са којом су упоређивани. Када их подвргнете магнетној резонанци, скенирате њихове мозгове док памте бројеве и лица људи и слике пахуљица, откривено је да се код шампиона у памћењу активирају различити делови мозга него код свих других. Важно је приметити да користе, или изгледа да користе, део мозга који је задужен за спацијалну меморију и навигацију. Зашто? И да ли ми остали можемо из тога нешто да научимо?

Овај спорт такмичарског памћења покреће једна врста конкуренције, где сваке године неко смисли нов начин за брже памћење већег броја ствари и онда остали морају да га достигну.

Ово је мој пријатељ Бен Придмор, троструки светски шампион у памћењу. На столу испред њега налази се 36 измешаних шпилова карата које ће он покушати да запамти за сат времена, користећи технику коју је сам смислио и којом је овладао. Сличну технику је користио да запамти тачан редослед 4 140 насумичних цифара бинарног кода за пола сата. Да.

И док у овим такмичењима постоји читав низ техника за памћење ствари, све, укључујући и технике које се користе, се своди на идеју коју психолози називају детаљно кодирање.

Један одличан парадокс, познат као Пекар/пекар то добро илуструје, а он гласи овако: ако од двоје људи тражим да упамте исту реч, ако вам кажем: "Запамтите да постоји момак који се презива Пекар". То је његово презиме. А онда вама кажем: "Запамтите да постоји један момак који је пекар." Касније се вратим и питам вас: "Да ли се сећате оне речи коју сам вам рекао пре неког времена? Да ли се сећате која је?" Мања је вероватноћа да особа којој је речено презиме Пекар запамти ту реч, него особа којој је речено занимање пекар. Иста реч, другачија количина памћења; то је чудно. Шта се овде догађа?

Па, име Пекар не значи вам много. Нема никакве везе са осталим сећањима која вам се мотају по глави. Али заједничка именица пекар - познати су нам пекари. Пекари носе смешне шешире. Пекарима су брашњаве руке. Пекари лепо миришу кад дођу кући са посла. Можда неко познаје неког пекара. И када први пут чујемо ту реч почињемо да на њу додајемо асоцијације које олакшавају да је се касније сетимо. Читава уметност онога што се дешава на овим такмичењима и уметност бољег памћења ствари у свакодневном животу је тражење начина да се Пекари са великим П претворе у пекаре са малим п-- да се узму информације којима недостаје контекст, значај, значење и да се на неки начин трансформишу како би постале смислене у светлу свих ствари које имате у глави.

Једна од разрађенијих техника потиче из Старе Грчке, пре 2 500 година. Постала је позната као палата памћења. Прича у позадини њеног настанка је следећа: постојао је песник по имену Симонид који је био на банкету. Он је био унајмљени забављач, јер у то време, ако сте хтели да приредите супер забаву, нисте унајмљивали диск џокеја, него песника. Он је устао, изрецитовао песму из главе, изашао и у том тренутку сала се урушила, убивши све присутне. Не само да их је убила, него је унаказила тела до непрепознатљивости. Нико није могао да каже ко је био унутра, нити где је ко седео. Тела нису могла прописно да се сахране. Једна трагедија пратила је другу. Симонид, стојећи напољу као једини који је преживео рушење, затвара очи и схвата да у свом уму може да види где је сваки од гостију банкета седео. Повео је њихове рођаке за руку и водио их до сваке вољене особе усред тог крша.

Он је у том тренутку схватио оно што, по мом мишљењу, сви интуитивно знамо, а то је да, колико год смо лоши у памћењу имена и бројева телефона, као и буквалних упутстава од колега, имамо изузетно визуелно и спацијално памћење. Кад бих вас питао да поновите првих 10 речи приче о Симониду коју сам вам управо испричао, велика је вероватноћа да би вам било тешко. Али кладим се да кад бих вас питао да се сетите ко седи на леђима коња који прича у вашем предсобљу, могли бисте то да видите.

Идеја у основи палате сећања је да направите замишљену зграду у мислима и населите је сликама ствари које желите да запамтите - што је слика луђа, чуднија, бизарнија, смешнија, експлицитнија, смрдљивија, то је незаборавнија. Овај савет датира пре више од 2 000 година, из најранијих латинских докумената.

И како то функционише? Рецимо да сте позвани да говорите на TED-у и желите да говорите из главе и то на начин на који би Цицерон говорио, да је био позван на TEDxRome пре 2 000 година. Можете да се замислите испред улазних врата своје куће. И смислите неку врсту потпуно луде, смешне, незаборавне слике да вас подсети да је прва ствар о којој ћете говорити оно потпуно бизарно такмичење. Потом бисте ушли у кућу и видели бисте чудовиште Куки на леђима Господина Еда. И то би вас подсетило да желите да у причу уведете пријатеља Еда Кука. Потом бисте видели слику Бритни Спирс, да вас подсети на ону смешну анегдоту коју желите да испричате. Улазите у кухињу и четврта слика о којој ћете говорити је чудно путовање на ком сте били годину дана и имате неке пријатеље који ће вам помоћи да се тога сетите.

Овако су римски говорници памтили своје говоре - не реч по реч, што ће вас само зезнути, него тему-по-тему. У ствари, фраза "уводна реченица", долази од грчке речи "topos", значи "место". То су трагови времена када су људи о говорништву и реторици размишљали у терминима места. Фраза "на првом месту" значи на првом месту у палати памћења.

Мени је ово било фантастично и баш сам се заинтересовао. Отишао сам на још неколико такмичења у памћењу. Имао сам идеју да напишем нешто дуже о овој субкултури такмичарског памћења. Али постојао је један проблем. А то је да је ово такмичење патолошки досадан догађај. (Смех) Стварно, као да гомила људи полаже пријемне испите. Мислим, најдраматичније постаје кад неко почне да масира слепоочнице. А ја сам новинар, потребно ми је да пишем о нечему. Знам да се у главама тих људи дешавају невероватне ствари, али ја њима немам приступ.

Схватио сам да, ако желим да испричам ову причу, потребно је да се нађем у њиховој кожи. Почео сам с покушајима да проведем 15 или 20 минута сваког јутра пре читања новина, само у покушају да запамтим нешто. Можда песму. Можда имена из старог годишњака који сам купио на бувљаку. Схватио сам да је то изненађујуће забавно. То никада нисам очекивао. Забавно је, јер се ту не ради о тренирању памћења. Ви уствари покушавате да постанете бољи у стварању, измишљању тих потпуно лудих, експлицитних, смешних и незаборавних слика у вашој глави. Прилично сам се посветио томе.

Овде носим стандардну тренинг опрему за такмичарско памћење. Ово је пар слушалица и пар заштитних наочара које су прекривене, осим две мале рупе јер је ометање највећи непријатељ такмичара у памћењу.

На крају сам се вратио на исто такмичње о ком сам писао годину дана раније. Мислио сам да се пријавим, ради експеримента из новинарства. Мислио сам да би то био леп епилог свом мом истраживању. Проблем је био што се експеримент отргао контроли. Победио сам на такмичењу, што стварно није требало да се деси.

(Аплауз)

Лепо је умети да запамтиш говоре и бројеве телефона и листе за куповину, али то баш и није поента. То су само трикови. Трикови који раде јер су засновани на неким основним принципима о функционисању нашег мозга. Не морате да градите палате памћења или да памтите шпилове карата да бисте имали користи од увида у то како ваш ум функционише.

Често говоримо о људима са одличним памћењем као да је то неки дар, али то није тако. Одлично памћење се учи. На најосновнијем нивоу - памтимо када обраћамо пажњу. Памтимо кад смо дубоко укључени. Памтимо кад смо способни да схватимо зашто нека информација или искуство има смисла за нас, зашто је значајна, зашто живописна, када можемо некако да је трансформишемо да има смисла у светлу свих осталих ствари у нашем уму, кад можемо да претворимо Пекаре у пекаре.

Палата памћења, технике памћења, то су само пречице. Заправо, нису стварно чак ни то. Функционишу јер нас терају да радимо. Намећу дубоку обраду података, обраћање пажње које иначе не практикујемо. Али заправо не постоје пречице. Овако ствари постају незаборавне.

Ако желим да вас оставим са једном ствари, то је она са којом је Е.П., амнестичар који се не сећа да има проблем са памћењем, оставио мене, а то је идеја да су наши животи скуп наших успомена. Колико њих смо вољни да изгубимо из наших кратких живота губећи се у Блекберијима, Ајфоновима, не обраћајући пажњу на људско биће прекопута које са нама разговара, зато што смо лењи и не желимо да дубље обрађујемо?

Из прве руке сам научио да у сваком од нас постоје невероватни капацитети памћења. Али ако желите да живите незабораван живот, морате да будете особа која се сети да запамти.

Хвала вам.

(Аплауз)