Džozet Širan: Okončajmo glad sada

Nakon mnogo godina provedenih u trgovini i ekonomiji, pre četiri godine, zatekla sam se radeći na granicama ljudske ranjivosti. Našla sam se na mestima gde se ljudi svakog dana bore za opstanak, a ne zarade ni jedan obrok. Ova crvena šolja dolazi iz Ruande od deteta koje se zove Fabijan. Ovo nosim sa sobom kao simbol izazova ali takođe i nade. Zato što jedna šolja dnevno potpuno menja Fabijanov život. Ono o čemu želim da govorim danas je činjenica da se ovog jutra otprilike milijardu ljudi na Zemlji-- ili svaki sedmi čovek-- probudio i nije znao kako da napuni ovu šolju. Jedan na svakih sedam ljudi.

Prvo, pitaću vas: "Zašto bi vas bilo briga? Zašto bi nas bilo briga?" Većina ljudi, kada pomisli na glad, ne mora da se vraća daleko u porodičnu istoriju-- možda u njihove živote, u živote njihovih roditelja ili njihovih baka i deka-- da bi se prisetili nekog iskustva sa glađu. Retko se susrećem sa publikom u kojoj ljudi moraju da se vrate jako daleko u prošlost da bi se prisetili toga. Neki su vođeni saosećanjem, osećaju da je to, možda, jedno od fundamentalnih dela čovečnosti. Kao što je Gandi rekao: "Za gladnog čoveka, parče hleba je lice Boga". Drugi brinu o miru, sigurnosti i stabilnosti u svetu. 2008. videli smo pobune zbog hrane, nakon što je ono što ja nazivam "tihim cunamijem gladi" preplavilo planetu, kada su se cene hrane udvostručile preko noći. Destabilišući efekti gladi poznati su kroz ljudsku istoriju. Jedan od osnovnih zadataka civilizacije je da osigura da ljudi imaju dovoljno hrane.

Drugi misle o Maltusovim noćnim morama. Hoćemo li biti u mogućnosti da hranimo populaciju koja će za samo nekoliko decenija dostići 9 milijardi? Glad nije stvar oko koje možemo pregovarati. Ljudi moraju da jedu. Biće mnogo ljudi. Ovo predstavlja poslove i mogućnosti u lancu vrednosti. Međutim, ja sam se sa ovim problemom susrela na drugačiji način. Ovo je fotografija mene i moje troje dece. 1987. rodila sam svoje prvo dete i postala majka. Držala sam je i hranila, kada je jedna slika, slična ovoj prikazana na televiziji. Ovo je bila jedna od mnogih gladi u Etiopiji. Dve godine pre toga, jedna je ubila više od milion ljudi. Međutim, to me nikada nije pogodilo kao u tom momentu, zato što je na slici bila žena koja pokušava da doji svoje dete, a nema mleka. Bebin plač je zaista prodreo u mene, kao majku. Pomislila sam, ništa ne može više da proganja od plača deteta na koji ne možete uzvratiti hranom -- što je najosnovnije očekivanje svakog ljudskog bića. Upravo u tom trenutku, bila sam ispunjena osećajem sramote i izazova zato što znamo kako da rešimo ovaj problem.

To nije jedna od onih retkih bolesti za koje nemamo leka. Znamo kako da iskorenimo glad. Do pre sto godina, nismo znali kako to da uradimo. Mi zaista imamo tehnologiju i sisteme. Bila sam pogođena ovom neprimerenom slikom. U našem dobu u istoriji, ove slike su neprikladne. Ali znate šta? Ovo je fotografisano prošle nedelje u Keniji. Opet vidimo lice izgladnelosti na velikoj skali, sa 9 miliona ljudi koji se pitaju da li će dočekati sledeći dan. Činjenica je da sada znamo da svakih deset sekundi zbog gladi izgubimo jedno dete. To je više nego HIV/SIDA, malarija i tuberkuloza zajedno. Takođe znamo da problem nije samo proizvodnja hrane.

Jedan od mojih životnih mentora bio je Norman Borlog, moj heroj. Ali danas ću da govorim o pristupu hrani, zato što je zapravo, tokom ove i prethodne godine i tokom krize sa hranom iz 2008. godine na Zemlji bilo dovoljno hrane da svako dobije 2.700 kilokalorija. Zašto onda imamo milijardu ljudi koji ne mogu da nađu hranu? Takođe, želim da govorim o onome što ja nazivam bremenom znanja. Tokom 2008. Lanset je sastavio brojne studije i pružio nam ubedljiv dokaz da ako dete u toku prvih hiljadu dana života-- od začeća do druge godine-- nema adekvatnu ishranu, šteta koja nastane se ne može popraviti. Njihovi mozgovi i tela će zakržljati. Ovde vidimo snimak mozga dva deteta od kojih je jedno imalo adekvatnu ishranu, a drugo je bilo nezbrinuto i duboko neuhranjeno. Možemo da vidimo da je volumen mozga i do 40 procenata manji kod ove dece. Na ovom slajdu se vidi da se neuroni i sinapse u mozgu ne formiraju. Ono što sada znamo jeste da ovo ima ogroman uticaj na ekonomiju, o čemu ćemo govoriti kasnije. Takođe je i potencijal za zaradu ove dece prepolovljen tokom njihovog života, što je uzrokovano zakržljalošću koja je nastala tokom ranih godina života.

Ovaj bremen znanja je ono što me pokreće. Mi zapravo znamo kako da ispravimo ovo na veoma jednostavan način. Pa ipak, u mnogim mestima, trećina dece se već u trećoj godini suočava sa životom punim poteškoća uzrokovanih ovime. Volela bih da govorim o nekim stvarima koje sam videla u oblastima pogođenim glađu, o stvarima koje sam naučila dok sam koristila svoja znanja o ekonomiji i trgovini i svoje iskustvo iz privatnog sektora. Volela bih da govorim o tome gde se nalazi jaz u znanju.

Prvo, želela bih da govorim o najstarijem načinu hranjenja na Zemlji, dojenju. Verovatno ćete se iznenaditi da znate da jedno dete može biti sačuvano svake 22 sekunde ako je dovoljno dojeno tokom prvih 6 meseci života. Ali u Nigeru, na primer, manje od 7 odsto dece je isključivo dojeno tokom prvih 6 meseci života. U Mauritaniji, manje od tri odsto. Ovo je nešto što možemo promeniti znanjem. Ova poruka, ova reč može pokazati ljudima da ovo nije staromodan način rada, već je to jedan sjajan način da sačuvamo živote dece. Tako se danas ne fokusiramo samo na raspodelu hrane, već se staramo i da majke imaju dovoljno bogatu ishranu i učimo ih o dojenju.

Druga stvar koju želim da vam kažem je: da živite u nekom zabačenom selu, da vam dete hramlje, da se suočavate sa sušom ili da ste u poplavljenom području, ili da ste u situaciji da sebi ne možete da obezbedite dovoljno raznoliku ishranu, šta biste onda uradili? Mislite li da biste mogli da odete do prodavnice gde imate izbor energetskih čokoladica, kao mi, i gde bi odabrali baš onu koja vam treba? U područjima pogođenim glađu nailazim na roditelje koji su svesni da njihova deca umiru. Onda odlazim u te prodavnice, ako ih uopšte ima, ili na polja da vidim šta mogu odatle da uzmu, a oni ne mogu sebi da obezbede prehranu. Čak iako znaju šta treba da urade, to nije dostupno.

Ovo je nešto zbog čega sam jako uzbuđena, zato što stvar na kojoj sada radimo predstavlja preobražaj tehnologija koju su lako dostupne u industriji hrane tako da su primenljive i na tradicionalno uzgajane useve. Ovo je napravljeno sa graškom, mlekom u prahu i mnoštvom vitamina, u onoj proporciji koja je neophodna mozgu. Potrebno je 17 centi da bi se proizvelo ovo što ja nazivam hranom za čovečanstvo. Ovo smo uradili sa tehnologijama ishrane u Indiji i Pakistanu -- zapravo oko tri njih. Ovo menja 99 odsto dece koja mogu da ga dobiju. Jedna kesica, 17 centi dnevno-- i njihova pothranjenost je otklonjena. Ubeđena sam da ćemo moći da transformišemo hranu ako učinimo dostupnijim tehnologije koje su svakodnevica u zapadnom svetu. Ovo je otporno na vremenske uslove. Ne treba da se čuva u frižideru, ne treba mu ni voda, koje često nema. Vidim da ovaj tip tehnologija ima potencijal da promeni stanje sa glađu i pothranjenošću u najgore pogođenim oblastima.

Sledeće o čemu želim da govorim je ishrana u školama. Osamdeset odsto ljudi na svetu nema mreže bezbedne hrane. Kada ih zadesi katastrofa-- kao urušavanje ekonomije, gubitak posla, poplave, rat, konflikti, loša vladavina, sve te stvari-- oni nemaju na šta da se oslone. Često institucije -- crkve, hramovi i druge-- nemaju sredstava da formiraju bezbednu mrežu. Ono što smo otkrili radeći sa Svetskom bankom jeste da je ishrana u školama najbolja investicija za siromašne ljude. Ako napunite ovu šolju lokalnim usevima sa malih farmi, dobićete efekat transformacije. Mnoga deca ne mogu da idu u školu zato što moraju da prose i nalaze hranu. Ali kada je hrana tu, ona je menja stvari. Košta manje od 25 centi dnevno da detetu promenimo život.

Najneverovatniji je efekat koji ovo ima na devojčice. U zemljama gde devojčice ne idu u školu kada im ponudite obrok u školi, stopa upisa je 50 odsto devojaka i momaka. Vidimo transformaciju prisutnosti devojaka. Tu nije bilo rasprave, to je podsticaj. Porodicama je neophodna pomoć. Otkrili smo i da ako duže zadržimo devojke u školi, one ostaju tu do svoje 16. godine i ne udaju se ako u školi imaju hranu. Ako dobiju dodatnu porciju hrane na kraju nedelje-- što košta oko 50 centi -- zadržaćemo devojku u školi, ona će roditi zdravije dete, zato što je pothranjenost poslata sa jedne generacije na drugu.

Znamo da tamo glad ima uspone i padove. Mi znamo to. Upravo sada, na Rogu Afrike, a već smo prošli kroz ovo. Dakle, da li je ovaj program beznadežan? Naravno da nije. Volela bih da pričam o, kako ih ja nazivam, "magacinima nade". Kamerun, severni Kamerun, u kome svake godine već decenijama postoje naizmenični ciklusi uspona i pada gladovanja. Pomoć u vidu hrane dostavlja se svake godine kada ljudi gladuju tokom sušnih sezona. Pre dve godine smo odlučili da ćemo promeniti način na koji se borimo protiv gladi i, umesto da dajemo pomoć u hrani, stavljaćemo je u banke hrane. I rekli smo, slušajte, tokom sušne sezone, izvadite hranu. Vi održavate, sela održavaju ove magacine. Tokom žetve, vratite je, sa kamatom, kamatom u hrani. Dodajte 5 odsto, 10 odsto više hrane. Tokom poslednje dve godine, 500 ovih sela u kojima se nalaze magacini, nisu trebovala pomoć u vidu hrane - sada su samodovoljni. Banke hrane rastu. Ljudi iz ovih sela započinju programe ishrane u školama za svoju decu. Međutim, oni nikada nisu imali mogućnosti, a ni sredstva, da sami izgrade čak i osnovnu infrastrukturu. Dopada mi se ova ideja koja je potekla iz jednog sela: neophodna su tri ključa da se otvori ovo skladište. Hrana je tamo zlato. Jednostavne ideje mogu da promene izgled ne malih oblasti, već velikih oblasti ovog sveta.

Volela bih da govorim o nečemu što nazivam digitalnom hranom. Tehnologija transformiše osetljivost na nedostatak hrane u mestima u kojima se susrećemo sa klasičnom glađu. Amartia Sen dobio je Nobelovu nagradu zato što je rekao: "Znate šta? Glad se odvija u prisustvu hrane, zato što ljudi nemaju mogućnosti da je kupe". Zasigurno smo to videli 2008. To vidimo i sada, na Rogu Afrike, gde su cene hrane porasle i do 240 odsto u nekim oblastima, tokom poslednje godine. Hrana može biti tamo, ali ljudi ne mogu da je kupe.

Na ovoj slici - bila sam u Hebronu, u maloj radnji, ovoj radnji, gde umesto da donosimo hranu, obezbeđujemo digitalnu hranu, karticu. Na njoj piše "prijatno" na arapskom. Žene mogu da odu tamo, provuku karticu i dobiju devet artikala. Oni moraju biti hranljivi i moraju biti lokalno proizvedeni. Ono što se desilo samo u toku poslednje godine u industriji mlečnih proizvoda -- gde se ova kartica koristi za mleko i jogurt, jaja i humus -- ova industrija porasla je za oko 30 odsto. Vlasnici radnji unajmljuju još ljudi. Ovo je situacija u kojoj svi dobijaju i koja pokreće ekonomiju hrane. Danas hranu dostavljamo u preko 30 zemalja preko mobilnih telefona, menjajući samo prisustvo izbeglica u ovim zemljama, ali i na druge načine.

Ono što je za mene najuzbudljivije jeste ideja koju su Bil Gejts, Hauard Bafet i drugi čvrsto podržali, a koja kaže da se zapitamo sledeće pitanje: Šta ako, umesto da gledamo na gladne kao na žrtve -- a većina njih su vlasnici malih farmi koji ne mogu da uzgoje, a ni prodaju dovoljno hrane da prehrane čak ni svoje porodice -- šta ako na njih gledamo kao na rešenje, kao kariku u lancu borbe protiv gladi? Šta ako od žena u Africi, koje ne mogu da prodaju hranu -- nema puteva, nema skladišta, nema čak ni materijala kojim bi sakupljale hranu -- šta ako im damo okruženje koje će im omogućiti da proizvedu hranu da nahrane gladne negde drugde? Program "kupovina za napredak" danas je prisutan u 21. zemlji. I pogodite šta? U gotovo svakom slučaju, kada siromašnim farmerima garantujete tržište -- ako im kažete, "Kupićemo 300 tona ovoga. Mi ćemo to ubrati. Mi ćemo se postarati da je pravilno uskladišteno."-- njihovi prinosi porastu dva, tri, četiri puta i oni shvataju da je to prva garantovana prilika koju su imali u životu. Videli smo ljude kako menjaju svoj život. Danas, pomoć u vidu hrane, naša pomoć -- jedna ogromna mašina -- 80 odsto svega toga je kupljeno u zemljama u razvoju. Potpuna transformacija koja može promeniti živote onih koji trebaju hranu.

Verovatno se pitate može li se ovo sprovesti u velikoj razmeri? Postoje sjajne ideje koje su potekle iz sela. Volela bih da govorim o Brazilu, gde sam otputovala pre par godina, kada sam pročitala da se Brazil sada pobeđuje glad brže nego ijedna druga nacija na planeti. Ono što sam otkrila je da umesto da daju subvencije u hrani i drugim stvarima, oni investiraju u program ishrane u školama. Oni zahtevaju da trećinu te hrane proizvode najmanje farme koje u suprotnom ne bi imale prilike. Oni ovo rade u ogromnim razmerama, nakon što je predsednik Lula objavio da je njegov cilj da osigura da svako dobije tri obroka dnevno. Ovaj program okončavanja gladi košta svega 0.5 odsto bruto domaćeg proizvoda i uzvukao je nekoliko miliona ljudi iz gladi i siromaštva. Transformiše lice gladi u Brazilu na velikoj skali i stvara nove mogućnosti. Bila sam tamo, sastala se sa vlasnicima malih farmi koji su ceo svoj život izgradili na mogućnostima i na temelju koje im je ovaj program obezbedio.

Ako obratimo pažnju na ekonomsku dimenziju ovoga, vidimo da ovde nije reč o saosećanju. Činjenica je da su studije pokazale da cena pothranjenosti i gladi, košta društvo i stvara teret koji ono mora da nosi -- u proseku 6 odsto, a u nekim zemljama i 11 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ako pogledate na 36 zemalja sa najvećim teretom pothranjenosti, tu vidimo gubitak od 260 milijardi u ekonomiji proizvodnje svake godine. Svetska banka procenjuje da je neophodno oko 10 milijardi dolara -- zapravo 10.3 milijarde-- da se suočimo sa pothranjenošću u ovim zemljama. Vi gledate u analize isplativosti, a moj je san da uzmem ovaj problem, ne samo zbog saosećanja, već da bih ga odnela ministrima finansija celog sveta i rekla da ne možemo priuštiti da ne ulažemo u pristup adekvatnoj, pristupačnoj ishrani za celo čovečanstvo.

Ono što sam otkrila jeste da se ništa ne može promeniti na velikoj skali bez odlučnosti lidera. Kada lider kaže: "Ne pod mojim nadzorom", sve se menja. I ceo svet može da uđe sa podsticajnim okruženjima i mogućnostima da radi na ovome. Činjenica da je Francuska stavila hranu u centar G20 samita je veoma važna, zbog toga što je problem hrane jedan od onih koji osobe, a ni nacije ne mogu da reše same. Moramo biti ujedinjeni. Vidimo afričke nacije. Svetski program za hranu je mogao da napusti 30 nacija zato što su one promenile glad u svojim zemljama.

Ono što bih ovde ponudila je izazov. Mislim da živimo u onom trenutku u ljudskoj istoriji gde je jednostavno neprihvatljivo da se deca probude i ne znaju gde da nađu šolju hrane. Ne samo to, promena gladi je jedna prilika, ali mislim da prvo treba da promenimo naše viđenje problema. Čast mi je što sam ovde sa nekima od najboljih svetskih inovatora i mislioca. Želela bih da se pridružite ostatku čovečanstva, da povučemo liniju u pesku i kažemo: "Ne više. Ovo više nećemo da prihvatimo". Želimo da našim unucima pričamo o strašnom vremenu u istoriji kada je i do trećina dece imala zakržljale mozgove i tela, ali koje više ne postoji.

Hvala.

(Aplauz)