Jonas Eliason (Jonas Eliasson): Kako rešiti saobraćajne gužve?

Zdravo. Došao sam da pričam o zagušenju, zagušenju puteva. Zagušenje puteva je sveprisutan fenomen. Postoji u svim gradovima širom sveta, što je pomalo čudno, ako razmislite o tome. Razmislite samo koliko su gradovi zapravo različiti. Tu su tipični evropski gradovi, sa gustim urbanim jezgrom, solidnim javnim prevozom i malim kapacitetom puteva. S druge strane imamo američke gradove. Ovo ide samo od sebe. Dakle, američki gradovi: dosta puteva rasprostranjenih po velikim područjima, skoro nepostojeći javni prevoz. A onda imamo mlade metropole, sa raznim vozilima, različitim šemama puteva, kao i rasutim, ali često i veoma gustim urbanim jezgrom. Saobraćajni planeri širom sveta su isprobavali različite mere: gusto ili rasuto raspoređene gradove, mnogo puteva ili dosta javnog prevoza ili dosta biciklističkih staza ili više informacija ili više različitih stvari, ali ništa od toga nije bilo odgovarajuće.

Ali svi ovi pokušaji su imali nešto zajedničko. Svi su u suštini pokušavali da otkriju šta bi ljudi trebalo da rade umesto da voze u vreme špica. To su, zapravo, pokušaji planiranja onoga što bi ljudi trebalo da rade, planiranja njihovih života.

Planiranje složenog društvenog sistema je veoma teško i dozvolite da vam ispričam nešto. Negde 1989., kada je pao Berlinski zid, jedan urbani planer iz Londona je dobio telefonski poziv. od kolege iz Moskve koji je rekao: "Ćao, ovde Vladimir. Zanima me ko je zadužen za snabdevanje hlebom u Londonu?"

A urbani planer ga pita: "Kako to misliš, ko je zadužen - Mislim, niko nije zadužen." "Ma sigurno je neko zadužen. To je veoma komplikovan sistem. Neko mora da ga kontroliše."

"Ne. Ne. Niko nije zadužen. Zapravo, nikada nisam ni mislio o tome. Sistem se praktično sam organizuje."

Sam se organizuje. Ovo je primer složenog društvenog sistema koji ima sposobnost samostalne organizacije i ovo nam pruža značajan uvid. Kada pokušavate da rešite veoma složene društvene probleme, najčešće je najbolje da stvorite podsticaj. Nemojte planirati detalje i ljudi će shvatiti šta treba da rade, kako da se prilagode novom sistemu.

Pogledajmo kako možemo koristiti ovaj uvid u borbi protiv saobraćajnih zagušenja.

Ovo je mapa Stokholma, mog rodnog grada. Stokholm je grad srednje veličine sa oko dva miliona stanovnika, ali Stokholm ima dosta vodenih površina, a to znači mnogo mostova - uskih mostova, starih mostova, što podrazumeva veliko zagušenje puteva. Ove crvene tačke predstavljaju najzagušenije delove, a to su putevi koji vode ka centru grada. A onda se neko setio da, osim dobrog javnog prevoza, osim novca uloženog u puteve, pokuša da vozačima naplati evro ili dva na ovim uskim grlima.

Jedan ili dva evra nije mnogo novca. U poređenju sa cenama parkinga i tekućim troškovima i slično, ne biste očekivali da će vozači uopšte reagovati na ovako malu taksu. Ne biste bili u pravu. Jedan ili dva evra je bilo dovoljno da 20 procenata automobila nestane iz špica. Možda vam se čini da je 20% velika cifra, ali i dalje vam preostaje 80% problema, zar ne? Pošto vam preostaje ostalih 80% saobraćaja. To je takođe pogrešno jer je saobraćaj nelinearna pojava, što znači da kada se jednom dostigne određeni prag kapaciteta zagušenje počinje ubrzano da se pogoršava. Srećom, ovo funkcioniše i s druge strane. Ako ikako možete da smanjite saobraćaj, onda će se zagušenje smanjiti mnogo brže no što očekujete. Naplata na mestima zagušenja u Stokholmu je uvedena 3. januara 2006. i prva slika ovde je slika jedne od tipičnih stokholmskih ulica, 2. januara. Prvi dan nakon uvođenja naplate je izgledao ovako. Ovako izgleda kada uklonite 20 odsto automobila sa ulica. Zagušenje se značajno smanji.

Ali, kao što sam rekao, vozači se prilagođavaju, zar ne? Tako da se ubrzo svi vrate jer se nekako naviknu na naplatu. Opet pogrešno! Prošlo je šest i po godina od uvođenja naplate za zagušenje u Stokholmu, a još uvek imamo isti nizak nivo saobraćaja.

Ali vidite, imamo zanimljivu prazninu u vremenskoj seriji u 2007. Stvar je u tome što su naplate za zagušenje najpre bile probne, tako da su uvedene u januaru, a onda ukinute krajem jula, nakon čega je bio referendum, pa su ponovo uvedene u 2007. i to je stvorilo zlatnu priliku za naučnike. Ovo je ispočetka bio zabavan eksperiment i na kraju smo ga i ponovili. Lično bih voleo da ga ponavljam barem jednom godišnje, ali neće da mi daju. Ali je svejedno bilo zabavno.

Tako smo to ispratili. Šta se desilo? Ovo je poslednji dan naplate zagušenja - 31. juli i ovo su iste ulice samo tokom leta, a leto u Stokholmu je jako lepo i svetlo doba godine i prvi dan bez naplate zagušenja je izgledao ovako. Sva kola su se ponovo vratila i prosto morate da se divite vozačima. Tako su se brzo prilagodili. Već prvog dana su se svi vratili. I ovaj efekat se zadržao. Tako da su brojke 2007. izgledale ovako.

Ove brojke su vrlo uzbudljive, pomalo iznenađujuće i korisne, ali čini se da najzanimljiviji slajd koji ću danas pokazati nije ovaj. Već ovaj. Ovo pokazuje podršku javnosti naplati zagušenja u Stokholmu i možete videti da su ljudi nakon uvođenja naplate početkom proleća 2006. bili izrazito protiv. Sedamdeset odsto stanovništva je bilo protiv. Ali se nije desilo ono što biste očekivali nakon uvođenja naplate - da će ljudi to sve više mrzeti. Ne, sasvim suprotno, sada je 70 odsto stanovnika podržavalo naplatu, što znači - dozvolite da ponovim to: 70 odsto građana Stokholma je želelo da zadrži plaćanje za nešto što je bilo besplatno.

U redu. Ali kako to? Zašto to? Razmislite o tome ovako. Ko se promenio? Dvadeset odsto nestalih vozača mora biti nezadovoljno na neki način. Gde su oni nestali? Ako to shvatimo, onda bismo mogli da otkrijemo zašto ljudima ovo ne smeta. Zbog toga smo uradili veliku anketu sa dosta putnih službi i pokušali da otkrijemo ko se promenio i gde su oni nestali? I ispostavilo se da ni oni nisu znali. (Smeh) Vozači su nekako sigurni u to da voze isto koliko i ranije. A zašto? Zato što su putne putanje mnogo nestabilnije nego što biste mislili. Ljudi svakoga dana donose nove odluke i ljudi se menjaju i svet se menja oko njih i svakog dana te odluke se polako kreću dalje od vožnje kola u špicu tako da ljudi i ne primete. Ni sami nisu svesni toga.

A drugo pitanje je - ko im je promenio mišljenje? Ko im je promenio mišljenje i zašto? Tako da smo uradili još jednu anketu, u pokušaju da otkrijemo zašto su ljudi promenili mišljenje i koja grupa je to učinila? Nakon analize odgovora, ispostavilo se da više od polovine veruje da nisu ni promenili mišljenje. Oni veruju da im se od početka dopadala naplata zagušenja. Što znači da sada imamo smanjen saobraćaj na ovom delu puta za 20% i uveliko smanjeno zagušenje, a ljudi nisu svesni da su se promenili i stvarno veruju da im se to dopadalo od početka.

To je snaga sitnih podsticaja kada pokušavate da rešite složene društvene probleme, a kada to učinite, ne treba da govorite ljudima kako da se prilagode. Samo treba da ih gurnete u pravom smeru. Ako to dobro uradite, ljudi će prihvatiti promenu i ako to dobro uradite, ljudi će tu promenu i voleti. Hvala vam. (Aplauz)