Džon Hokenberi (John Hockenberry): Svi smo mi dizajneri

Ja nisam dizajner, nikako. Moj otac je to bio, pa je odrastanje bilo zanimljivo. Morao sam da shvatim šta je moj otac radio i zašto je to bilo važno.

Dok smo odrastali, tata je mnogo pričao o lošem dizajnu, kao: "Loš dizajn je kad ljudi prosto ne misle, Džone", govorio bi kad god bi kosilica povredila neko dete ili kada bi se traka u pisaćoj mašini zamrsila ili kada bi mutilica za jaje zaribala.

"Dizajn -- loš dizajn, za to jednostavno nema opravdanja. To je kad dozvolite da se stvari dese, a da ne razmišljate o njima. Svaka stvar mora da oslikava nešto, Džone. Mora da zamisli korisnika. Mora da dodeli ulogu korisniku u priči gde su glavni korisnik i objekat.

Otac bi govorio: "Dobar dizajn obezbeđuje nameru." To je ono što je rekao.

Tata je pomagao u dizajniranju kontrolnih panela za kompjutere IBM 360. To je bilo nešto veliko, važno. Radio je jedno vreme za Kodak; to je bilo važno. Za Steelcase je dizajnirao stolice, radne stolove i drugu kancelarijsku opremu; to je bilo važno. Znam da je bavljenje dizajnom bilo važno u mojoj kući, pobogu, od toga smo živeli, zar ne?

Kreativnost je bila u svemu što je tata radio. Dok smo odrastali, imao je jednu Diksilend džez grupu i on bi uvek svirao melodije Luja Armstronga. Povremeno bih ga zapitao:

"Tata, da li bi hteo da to zvuči kao sa ploče?" Imali smo mnogo ploča sa džez muzikom svuda po kući. A on je rekao: "Ne, nikad, Džone, nikad. O pesmi moraš da misliš kao da je ona samo zadata tema. Moraš je učiniti svojom. Moraš da je kreiraš. Pokaži svima šta nameravaš," rekao je on. "Takvo delovanje, kroz dizajn, je ono što svi treba da radimo. Tu pripadamo."

Svi mi? Dizajneri? Oh, oh, tata.

Pesma je samo zadata. Bitno je kako je pokrivaš. Vratićemo se na tu misao za neki minut. To je nešto kao ova kolica u kojima sam ja, zar ne? Originalna melodija? Malo je zastrašujuće.

"Jao, šta se desilo onom tipu? Ne može da hoda. Zna li neko zašto? Bilo ko?"

Ne volim baš mnogo da pričam o ovome, ali vama ću danas ispričati priču. Ove nedelje sam, pre tačno 36 godina, bio u loše dizajniranom automobilu koji je udario u loše dizajniranu zaštitnu ogradu, na jadno dizajniranom putu u Pensilvaniji i srušio se niz 60m nasipa i dvoje ljudi u kolima je poginulo. Od tada su invalidska kolica u mom životu. Moj život je u milosti dobrog i lošeg dizajna.

Zamislite to. U smislu dizajna, kolica su veoma složen objekat. Uglavnom usmeravaju na tragediju i strah i nesreću i tako snažno projektuju tu poruku, tu priču, da skoro brišu sve ostalo.

Lagano se kotrljam po aerodromu, zar ne? I mame grabe svoju decu s mog puta i govore: "Ne zuri!" Jadno dete ima ovaj užasnuti pogled na svom licu, bog zna šta misli. I tako decenijama, zašto se ovo dešava? Šta mogu da učinim? Kako to mogu da promenim? Mora da postoji nešto. Tako bih se kotrljao, ne pogledavši nikog u oči -- kao neki mrgud, zar ne? Ili bih se obukao u nešto zaista upadljivo. Ili bih svakog gledao u oči -- bilo je to zaista jezivo; uopšte nije uspevalo. (Smeh) Svašta sam pokušavao. Ne bih se tuširao nedelju dana -- ali ništa nije vredelo.

Ništa nije vredelo do pre nekoliko godina, kada su moje šestogodišnje ćerke gledale u katalog za kolica, i rekle:

"Tata, tata! Vidi, ovo moraš da nabaviš, ove svetlucave točkove -- moraš da ih nabaviš!"

A ja sam rekao: "Joj, curice, tata je jako važan novinar, ovo uopšte ne bi valjalo."

One su, naravno, odmah zaključile:

"Jao, kakva šteta, tata. Novinari ne smeju imati svetlucave točkove. Kako bi onda bio važan?", rekle su.

"Čekajte samo tren, u redu, u redu, kupiću te točkove." Baš iz inata

kupio sam svetlucave točkove, montirao ih -- vidite. Da li možete sad da podesite svetla? (Smeh) Vidite ovo! I ovo, i ovo! Vidite!

Ono što sada gledate potpuno je promenilo moj život, mislim skroz mi je promenilo život. Umesto praznih pogleda i neprijatnosti, sad pokazuju na mene i smeju se!

Kažu: "Fenomenalni točkovi, frajeru! Baš su super! I ja hoću takve!" Klinci kažu: "Mogu li da se provozam?" (Smeh)

Tu su i, kao slučajno, obično muškarci srednjih godina, koji kažu: "Ti točkovi su sjajni! To je zbog bezbednosti, je l' ?" (Smeh) Ne! Nisu zbog bezbednosti. Ne, ne.

U čemu je razlika između kolica bez svetla i kolica sa svetlima? Razlika je u nameri. Tako je. Više nisam žrtva. Rešio sam da promenim situaciju -- Ja sam komandant svemirskog broda "Kolica", koji ima prednje fazne točkove. Je l' tako? Namera potpuno menja sliku. Rešio sam da poboljšam ovo iskustvo kotrljanja jednim jednostavnim kreativnim elementom. Postupanje sa namerom. Ovo se već odnosi na autorsko pravo. Sugeriše da neko vozi. Ubeđuje, privlači ljude. Neko stvara sopstveno iskustvo. Pokriva tragičnu melodiju nečim što je drugačije, nečim što je iz korena različito. Ljudi reaguju na to.

Sada izgleda jednostavno, ali u stvari mislim da u našem društvu i kulturi uopšte, imamo veliki problem sa namerom. Hajdete sad. Pogledajte ovog tipa. Znate li ko je on? Anders Brejvik. Ako mu je namera bila da ubije u Oslu, u Norveškoj, prošle godine, na desetine mladih ljudi, ako mu je to bila namera, onda je on opasan kriminalac. Kažnjavamo ga. Život u zatvoru. Smrtna kazna postoji u Sjedinjenim Državama, ali ne i u Norveškoj. Ali, ako je postupio tako zbog poremećene fantazije, ako je motivisan nekom mentalnom bolešću, onda on spada u sasvim različitu kategoriju. Možemo ga skloniti doživotno, ali posmatramo ga klinički. To je sasvim različiti domen. Kao ubica sa namerom, Anders Brejvik je samo zlo. Ali kao disfunkcionalni, kao disufnkcionalni psihotični ubica, onda je već mnogo komplikovaniji. On je dah nekog primitivnog, drevnog haosa. On je zalutalo stanje prirode iz koje smo nastali. On je nešto mnogo, mnogo drugačije.

Kao da je namera suštinska komponenta čovečanstva. To bi trebalo nekako da činimo. Da postupamo sa namerom. Da kreiramo stvari. Namera je oznaka civilizacije.

Evo neki bliži primer: moja porodica je sva u namerama. Možete videti da su tu dva para blizanaca, koji su rezultat veštačke oplodnje, zbog nekih fizičkih ograničenja o kojima sad neću govoriti. Svakako, in vitro tehnologija je namerna, koliko i poljoprivreda. Da vam kažem, možda neki od vas znaju da je celu tehnologiju vađenja sperme kod mužjaka sa oštećenom kičmenom moždinom izumeo veterinar. Upoznao sam tipa. Sjajan momak. Nosio je veliku kožnu torbu sa sondama za sve životinje sa kojima je radio, za različite životinje. On je dizajnirao sonde i zaista je bio ponosan na njih.

Govorio bi: "Džone, ti si između konja i veverice." (Smeh) Svakako, kada smo moja supruga i ja odlučili da unapredimo rane srednje godine -- imali smo već četvoro dece -- sa malo drugačijom tehnologijom koju neću sada mnogo objašnjavati -- moj urolog me je uveravao da nemam o čemu da brinem.

"Doco, siguran si da nema potrebe za kontracepcijom?"

"Džone, Džone gledao sam tvoj karton. Na osnovu testiranja tvoje sperme možemo pouzdano da tvrdimo da si ti praktično kontraceptiv."

"Pa, dobro!" (Smeh) Kakva oslobađajuća misao! Da! Posle nekoliko veoma "oslobađajućih" vikenda, moja supruga i ja, koristeći neke najsavremenije erektilne tehnologije koje zaslužuju neki TEDTalk, ali neću sad o tome, primetili smo neke poznate, neočekivane simptome. Nisam baš bio kontraceptivno sredstvo. Vidite ova slova ovde. Moja žena je bila jako besna.

Da li je to dostignuće dizajnera? Ne, mislim da nije. U stvari, možda je to problem. I tako, rodio se mali Ajaks. On je kao i ostala naša deca, ali iskustvo je potpuno drugačije. To je kao ona moja nesreća, zar ne? Pojavio se niotkud. Ali svi smo morali da se promenimo, a ne samo da reagujemo na "zadato", povinuli smo se ovom iskustvu sa namerom. Sad nas je petoro. Petoro. Suočavanje sa zadatim sa namerom. Radeći stvari kroz dizajn. Hej, pa ime Ajaks -- može li biti išta namernije od toga? Stvarno se nadamo da će nam kasnije biti zahvalan za to. (Smeh)

Ali ja nikad nisam postao dizajner. Ne, ne. Nikad nisam ni pokušao. Nisam bio ni blizu. Stvarno sam voleo neka velika kreativna ostvarenja dok sam odrastao. Ovaj HP35S digitron -- bože, kako sam voleo tu stvar. O bože, kako bih voleo da ga imam opet. Čoveče, volim taj digitron. Mogao bih da ga priuštim. Druga dizajnerska ostvarenja ne bih mogao da priuštim, na primer Targu 911 iz 1974. U školi nisam učio ništa slično dizajnu i inženjeringu; učio sam beskorisne stvari, kao što je klasicizam, ali čak i tamo je bilo lekcija -- ovaj tip, Platon, ispostavilo se da je on dizajner. On je osmislio državu u "Republici", kreaciju, koja se nikad nije primenila. Slušajte jednu od karakteristika koje je kreirao u četvrtom obliku vladavine:

"Država u kojoj vladari najviše oklevaju da vladaju je uvek najbolje i najmirnije vođena, a najgora je država ona, u kojoj su vladari najželjniji vladavine."

Pa, ovo nismo dobro razumeli, zar ne? A ta izjava je skroz o nameri. Zato je volim. Hajde da razmotrimo šta Platon radi ovde. Šta radi? To je velika ideja kreativnosti, ogromna, uobičajena za sve religijske i filozofske izjave koje se javljaju u periodu klasicizma. Šta se tada dešavalo? Pokušavali su da odgovore na pitanje šta da ljudi rade sada, kada više ne pokušavaju samo da prežive? Kako je ljudska rasa izašla iz praistorijskog haosa, iz sukoba sa surovom prirodom, iznenada su imali trenutak za razmišljanje -- a trebalo je razmišljati o mnogo čemu. Iznenada, za opstanak ljudske rase, bila je potrebna namera. Ljudskom postojanju je bio potreban razlog. Stvarnosti je bio potreban kreator. Ono zadato je zamenjeno raznim vidovima namere, raznim kreacijama uz pomoć raznih bogova. Još uvek vodimo rat u vezi bogova. Da, da.

Danas se ne sukobljavamo sa haosom u prirodi. Danas se sukobljavamo sa haosom ljudskog uticaja na Zemlju. Ova nova disciplina koja je nazvana dizajn, u stvari je etos, koji izranja, oblikuje, a zatim odgovara na sasvim novo pitanje: Šta ćemo raditi sada pred haosom koji smo stvorili? Šta da radimo? Kako ćemo zapisati nameru na svim objektima koje kreiramo, oko svih okolnosti koje kreiramo, na svim mestima koja menjamo? Posledice su po planetu sa 7 milijardi ljudi i više. Tu melodiju pokrivamo danas svi mi. Ne možemo samo da imitiramo prošlost. Ne. To neće ići. To uopšte neće ići.

Evo moj omiljeni momenat kreativnosti: u gradu Kinšasa, u Zairu, 1990-ih godina, radio sam za ABC News, izveštavao sam o padu diktatora Mobutu Sesea Seka, brutalnog diktatora u Zairu, koji je silovao i pljačkao zemlju. Bili su nemiri usred Kinšase. Mesto se raspadalo, bilo je to užasno, užasno mesto i morao sam da odem da istražim centar Kinšase, da bih izvestio o pobuni i pljačkanju. Ljudi su odnosili vozila, delove građevina. Vojnici su bili na ulicama, pucali u pljačkaše i masovno hapsili. Usred ovog haosa, ja se vozikam okolo u invalidskim kolicima i potpuno sam nevidljiv. Sasvim. Bio sam u kolicima, nisam ličio na pljačkaša. Bio sam u kolicima, sigurno nisam ličio na novinara, naročito ne iz njihove perspektive. A nisam ličio ni na vojnika, sigurno. Bio sam samo deo pozadinske buke nesrećnog Zaira, potpuno nevidljiv. I sasvim iznenada, iza ugla se pojavljuje ovaj mladić, paralizovan kao i ja, u ovim metalno-drveno-kožnim tricikl invalidskim kolicima i vozi prema meni, najbrže što može.

Viče: "Hej, gospodine! Gospodine!"

Pogledao sam ga -- ništa drugo na engleskom nije znao sem toga, ali nam engleski nije ni trebao, ne, ne,ne. Sedeli smo tamo i upoređivali točkove i gume i žbice i cevi. Gledao sam u njegov šašavi mehanizam sa pedalama. On je bio veoma ponosan na svoj dizajn. Voleo bih da mogu da vam pokažem tu čudnu napravu. Osmeh tog mladića, naš žar, dok smo govorili univerzalnim jezikom dizajna, dok smo bili nevidljivi tom haosu oko nas. Njegova mašina: domaća izrada, pričvršćena šrafovima, zarđala, komična. Moja mašina: američka proizvodnja, pouzdana, doterana. Mladić je bio naročito ponosan na udobno sedište, zaista udobno sedište koje je napravio na svojoj kočiji i na lep porub oko ivice sedišta. Eh, da sam bar mogao da mu pokažem te svetlucave točkove, čoveče! Sigurno bi mu se dopali! Da, da. On bi to razumeo, kočija od čiste namere -- zamislite -- u gradu bez kontrole. Kreativnost je sve to oduvala na tren. Pričali smo nekoliko minuta, a zatim smo ponovo nestali u haosu. On se vratio na ulice Kinšase, a ja u hotel. I razmišljam o njemu i sada ...

Postavljam ovo pitanje. Jedan objekat prožet namerom -- on ima snagu, on je blago, on nas privlači. Objekat lišen namere -- on je slučajan, on je imitacija odbija nas. To je džank mail koji odbacujemo. Ono, što moramo zahtevati od naših života od naših stvari, od naše okoline je život sa namerom. Moram da kažem, da imam vrlo nepravednu prednost nad vama.

Moram ovo da vam objasnim, jer ovo je veoma poseban dan. Tridest šest godina pre ovog momenta, jedan devetnaestogodišnjak se probudio iz kome da pita medicinsku sestru jedno pitanje, ali sestra je već bila tamo sa odgovorom:

"Imali ste strašnu nesreću, mladiću. Slomili ste leđa. Nikad više nećete hodati."

Ja sam rekao: "Znam to sve -- koji je danas dan?" Znate, znao sam da je auto probio zaštitnu ogradu 28. februara i znao sam da je 1976. prestupna godina.

"Sestro, da li je 28. ili 29.?"

Pogledala me je i rekla: "Sad je 1. mart."

"Bože, šta sve moram da uradim!" Od tog momenta sam znao da mi je ta nesreća zadata; nisam imao drugog izbora, nego da u novom životu, živim bez hodanja. Namera -- život sa namerom -- život kroz dizajn, pokrivanje originala nečim boljim. To je nešto što svi treba da radimo ili da nađemo način postupanja u takvim vremenima.

Da se vratim na temu, da se vratim na dizajn, kao što mi je ćale davno sugerisao:

"Učini pesmu svojom, Džone. Pokaži svima šta ti je namera."

Ćale, ova pesma je za tebe. (Muzika)

♫ Džo Džo je mislio da je usamljenik ♫ ♫ ali je bio samo drugačiji. ♫ ♫ Napustio je svoj dom u Tusonu, u Arizoni, da bi prisustvovao pobuni u Kaliforniji.♫ ♫ Vrati se, vrati se, ♫ ♫ vrati se ovamo, gde pripadaš. ♫ ♫ Vrati se, vrati se ♫ ♫ vrati se ovamo, gde pripadaš. ♫ (Aplauz)