Johan Rokstrom: Neka životna sredina vodi naš razvoj

Živimo na planeti kojom dominira čovek, vršeći nečuven pritisak na sisteme na Zemlji. Ovo su loše vesti, ali možda začuđujuće, ovo su delom i dobre vesti. Mi smo prva generacija koja zahvaljujući nauci zna da možda potkopava stabilnost i sposobnost planete Zemlje u cilju podupiranja ljudskog razvoja kakvog danas poznajemo. Ovo su takođe dobre vesti, jer su planetarni rizici sa kojima se suočavamo toliko veliki, da ustaljeni načini poslovanja nisu opcija. Zapravo, nalazimo se u fazi gde je neophodna transformacija, koja otvara prostor za inovacije, za nove ideje i nove modele. Ovo je naučno putovanje sa izazovima koje čovečanstvo sreće u globalnoj fazi održivosti.

Na ovom putovanju, voleo bih da vas odvojim od vas samih, od dobrog prijatelja, od deoničara, koji su uvek odsutni kada se suočavamo sa pregovorima o problemima životne sredine, deoničar, koji odbija da se nagodi -- planeta Zemlja Mislio sam da ću je poneti sa sobom na binu, da bi mi bila svedok neobičnog putovanja, koje nas skromno podseća na period gracioznosti koji smo imali tokom proteklih 10.000 godina. Ovo su uslovi života na planeti tokom posledjih 100.000 godina. To je veoma važan period -- to je otprilike polovina vremena kada smo u potpunosti bili savremeni ljudi na planeti. Imali smo skoro iste sposobnosti koje su razvile civilizacije kakve poznajemo danas. Ovo su uslovi životne sredine na planeti.

Ovo su temperaturne razlike koje se koriste kao primer. Bila je to skakutava vožnja. 80.000 godina unazad u krizi, napustili smo Afriku, kolonzovali Australiju u narednoj krizi, 60.000 godina unazad, napustili smo Aziju zbog Evrope u još jednoj krizi, 40.000 godina unazad, a onda smo ušli u izrazito stabilno razdoblje Holocena, jedini period u čitavoj istoriji planete, za koji znamo da može da podrži ljudski razvoj. Hiljadama godina unutar ovog perioda, napuštali smo naše navike lova i sakupljanja plodova. Došli smo od nekoliko miliona ljudi do sedam milijardi, koliko nas ima danas. Kultura Mesopotamije: izumeli smo zemljoradnju, pripitomili životinje i biljke. Imate Rimljane i Grke i priču koju već znate. Jedina era, kao što znamo koja može podupreti čovečanstvo.

Nevolja je u tome što četvorostruko više cedimo ovu jadnu planetu, četvorostruko više cedimo, što je, sa svojim prvim ceđenjem naravno imalo za rezultat rast populacije. E sad, ne radi se samo o brojevima; niti se radi o činjenici da je nas sedam milijardi ljudi počinjeno za devet milijardi ljudi, takođe se radi o problemu pravičnosti. Većina uticaja na životnu sredinu na planeti izazvana je bogatom manjinom, 20 procenata onih koji su se okoristili na početku 18. veka. Većina planete, težeći ka razvoju, imajući pravo na razvoj, je u velikoj težnji za neodrživim životnim stilom, to je trenutni pritisak.

Drugi pritisak na planetu je, naravno klimatska agenda - veliki problem -- gde se politika svodi na to da bi bilo dovoljno 450 ppm (jedinica koncentracije) za ublažavanje efekata staklene bašte, da bi se izbeglo da se prosečne temperature povise za dva stepena; da bi se izbegli rizici za moguću destabilizaciju zapadno antarktičkog ledenog štita, čija je trenutna debljina šest metara, a nivo raste; rizik od destabilizacije ledenog štita na Grenlandu, koji sadrži još sedam metara -- nivo mora raste. Zaželeli biste da pritisak klime pogodi planetu koja je jaka i otporna, ali na žalost, treći pritisak je smanjenje ekosistema. Nikada nismo videli, u poslednjih 50 godina, tako oštar pad funkcija i usluga ekosistema na planeti, kao što je dugoročna sposobnost regulisanja klime, u našim šumama, u zemlji i biološke raznolikosti.

Četvrti pritisak je iznenađenje, ideja i dokaz da moramo napustiti naše stare modele u kojima se ekosistemi ponašaju linearno, predvidivo, kontrolisano u našim -- da tako kažemo -- linearnim sistemima i da je zapravo, iznenađenje univerzalno, kako se sistemi menjaju vrlo ubrzano, iznenadno i često puta nepovratno. Ovo, dragi prijatelji, predstavlja pritisak čoveka na planetu u značajnom obimu. Možda smo, zapravo, ušli u novo geološko razdoblje Antropocen, gde su ljudi pretežni nosioci promena na nivou planete.

Pitam se kao naučnik, koji je dokaz za to? Pa, dokaz je, na žalost, rasprostranjen. To nije samo ugljen dioksid čija ubrzana promena ima oblik hokejaškog štapa. Zapravo možete uzeti bilo koji pokazatelj važan za dobro čoveka -- azot-oksid, metan, krčenje šuma, povećani izlov ribe degradacija tla, nestanak vrsta -- svi oni pokazuju isti šablon u poslednjih 200 godina. Istovremeno, račvaju se sredinom 50-ih godina, 10 godina posle Drugog svetskog rata, jasno pokazujući da je značajno ubrzanje ljudskih inicijativa započelo sredinom 50-ih. Vidite, po prvi put, otisak na globalnom nivou. I mogu vam reći, ako ulazite u disciplinarno istraživanje svakog od ovih, naći ćete nešto vrlo važno; zaključak da smo možda došli do tačke gde moramo saviti krivu, da smo možda ušli u najizazovniju i najuzbudljiviju deceniju u istoriji čovečanstva na planeti, deceniju gde moramo u stvari saviti krive.

Ako ovo nije dovoljno -- da prosto savijemo krive i razumemo ubrzani pritisak na planetu -- takođe trebamo prepoznati činjenicu da sistemi imaju višestruka stabilna stanja, razdvojena pragovima -- ilustracija lopte i dijagrama u obliku kupe gde je dubina kupe otpornost sistema. Sistem može postepeno -- pod pritiskom klimatskih promena, erozije, gubitka biološke raznolikosti gubiti dubinu kupe, otpornost, ali izgledati da je zdrav i da se iznenada, ispod praga, menja. Uh. Oprostite. Menjajući stanje i doslovno završavajući u neželjenoj situaciji, gde nova logika biofizike, nove vrste preuzimaju stvar, a sistem ostaje zaključan.

Imamo li dokaz za to? Da, sistemi koralnih grebena. Biološki raznovrsni, nisko-hranljivi, tvrdi koralni sistemi pod višestrukim pritiscima izlovljavanja ribe, neodrživog turizma, klimatske promene. Jedan okidač i sistem se preokreće, gubeći svoju otpornost, meki korali preuzimaju teritoriju, tada dobijamo neželjene sisteme koji ne mogu podržati ekonomski i društveni razvoj. Arktik -- prelep sistem -- regulišući biom na nivou planete, dobijajući udarac za udarcem pri klimatskoj promeni, čini se da je u doborm stanju. Ni jedan naučnik nije mogao predvideti šta će 2007. iznenada, možda preći prag. Sistem, odjednom, iznenada gubi 30 do 40 procenata letnjeg ledenog pokrivača. Drama je, naravno, u tome kada se ovo dogodi, logika može biti promenjena. Sistem može biti zaključan u neželjenom stanju jer menja boju, absorbuje više energije, i tako može zaglaviti. Što se mene tiče, najveće upozorenje za čovečanstvo je da smo u neizvesnoj situaciji. Kao sporedna stvar, znate da jedino upozorenje koje se ovde pojavljuje jeste podmornica iz neimenovane države koja je postavila crvenu zastavu na dnu Arktika da bi mogla da kontroliše naftne resurse.

Ukoliko imamo dokaz, koji sada imamo, da se močvare, šume, monsuni, kišne šume, ponašaju na nelinearan način. Oko 30 naučnika širom sveta se okupilo i upitalo po prvi put, "Da li moramo da stavimo planetu u lonac?" Tada se moramo zapitati: da li pretimo ovom retkom stanju stabilnosti Holocena? Da li se u stvari stavljamo u situaciju gde vrlo brzo dolazimo do praga koji može voditi štetnoj i neželjenoj, sada već katastralnoj promeni zarad ljudskog razvoja? Znate, ne biste želeli da se nađete na ovom mestu. Zapravo, nije vam čak ni dozvoljeno da se nađete na mestu gde stoji ovaj gospodin, na penušavom, klizavom vodopadu, na ivici. U stvari, postoji ograda prilično udaljena od ove ivice, iza koje se nalazite u zoni opasnosti. Tako da je ovo novi model koji smo prikupili dve, tri godine unazad prepoznajući da naš stari model samo analiziranja, predviđanja i gurnanja parametara u budućnost, ciljajući na minimiziranje uticaja na okruženje -- je deo prošlosti.

Sada se zapitajmo: koji su to veliki procesi prirodne sredine kojima moramo biti sluge kako bismo ostali bezbedni u Holocenu? I možemo li uopšte, zahvaljujući velikim unapređenjima nauke o Zemljinim sistemima, identifikovati pragove, tačke u kojima možemo očekivati nelinearne promene? I možemo li uopšte definisati planetarne granice, ogradu, u okviru koje imamo siguran prostor za funkcionisanje čovečanstva? Ovaj rad, objavljen u žurnalu "Priroda", krajem 2009. godine, posle brojnih godina analiza, doveo je do finalnog predloga da jedino možemo naći devet planetarnih veza sa kojima bi, aktivno im služeći, dopustili sebi da imamo siguran prostor za funkcionisanje. Ove veze podrazumevaju, naravno, klimu. Može vas iznenaditi da to nije samo klima. Već da smo u međusobno povezani, sa mnogim sistemima na planeti, zajedno sa tri velika sistema, sa klimatskom promenom, trošenjem ozona u stratosferi i ukiseljavanjem okeana, kao tri sistema, gde nauka svedoči o granicama velikih razmera u paleo-zapisu istorije planete.

Ali takođe podrazumevamo, ono što zovemo spore promenljive, sistemi koji, prikriveno, regulišu i amortizuju kapacitet otpornosti planete -- umešanost azotnih i fosfornih ciklusa na planeti, upotrebu zemljišta, gubitak biološke raznovrsnosti, upotrebu sveže vode, funkcije koje regulišu biomasu na planeti, odvajanje ugljenika, raznolikost. Tada imamo dva pokazatelja koje nismo u stanju da kvantifikujemo -- zagađenje vazduha, uključujući vrele gasove i zagađenje sulfatima i nitratima, kao i hemijsko zagađenje. Zajedno, ovi pokazatelji čine integrisanu celinu za vođenje ljudskog razvoja u Antropocenu, shvatajući da je planeta kompleksan sistem sa povratnom spregom. Zapravo, većina dokaza ukazuje na to da se ovih devet veza mogu ponašati kao tri Musketara, "Svi za jednog. Jedan za sve". Degradirate šume, idete iza granica zemlje, potkopavate sposobnost klimatskog sistema da ostane stabilan. Nevolja je u tome, zapravo, što to može pokazati da su klimatski izazovi onaj lagani deo, ako se uzme u obzir celokupni izazov održivog razvoja.

Ovo je Veliki prasak jednak ljudskom razvoju unutar bezbednog prostora planetarnih granica. Ono što vidite unutar crne linije je bezbedan prostor funkcionisanja, kvantifikovane granice, kao što preporučuju analize. Žuta tačka u sredini je naša početna tačka, pre-industrijska tačka, gde smo veoma bezbedni u prostoru funkcionisanja. U 50-im smo počeli da se granamo. Već u 60-im, kroz zelenu revoluciju i Haber-Bošov postupak za dobijanje azota iz atmosfere -- znate, ljudi danas uzimaju više azota iz atmosfere nego što čitava biosfera to radi prirodnim putem. Nismo prekoračili granice klime sve do ranih 90-ih, zapravo, odmah posle Rija. Danas se nalazimo u situaciji gde procenjujemo da smo prekoračili tri granice, stopu gubitka biološke raznovrsnosti, koja je period šestog iskorenjivanja u istoriji čovečanstva -- jedan njih je iskorenjivanje dinosaurusa -- azot i klimatske promene. I dalje imamo neke stepene slobode u odnosu na druge, ali se isto tako brzo približavamo zemlji, vodi, fosforu i okeanima. Ovo nam daje novi primer za vođenje čovečanstva, u osvetljavanju našeg, do sad potisnutog, industrijskog vozila, koje funkcioniše kao da smo sami na mračnom, ravnom autoputu.

Pitanje je: koliko je ovo sumorno? Da li postoji utopija održivog razvoja? Pa, nema nauke da to predloži. Zapravo, postoji opširna nauka koja ukazuje da možemo napraviti ove promene, da imamo sposobnosti da se sada pokrenemo ka novoj, inovativnoj transformaciji, preko različitih nivoa. Problem je, naravno, u tome što 200 zemalja na ovoj planeti treba istovremeno da se pokrene u istom smeru. Ali to fundamentalno menja našu direkciju i upravljanje modelom, od sadašnje, linearne, dominacije i kontrole mišljenja, tragajući za efikasnošću i optimizacijom ka fleksibilnijem i prilagodljivijem pristupu, gde prepoznajemo da je višak u socijalnim i ambijentalnim sistemima, ključ da se izborimo sa turbulentnim razdobljem globalne promene. Moramo da uložimo u doslednost, u sposobnost socijalnih i ekoloških sistema da bismo izdržali napade i ostali u toj željenoj kupi. Moramo da investiramo u sposobnost transformacije, pomerajući se od krize ka inovaciji i sposobnosti za oporavljanje posle krize, i naravno da se prilagodimo neizbežnim promenama. Ovo je novi model. Ne radimo ovo na bilo kojem nivou uprave.

Ali, da li je situacija svuda ista? Da li imamo bilo kakve primere uspeha u promeni razmišljanja koji su primenjeni na lokalnom nivou? Pa, da, zapravo imamo, a lista može početi da biva sve duža i duža. Postoje dobre vesti, na primer, iz Latinske Amerike, gde su farme, obrađivane plugom, iz 50-ih i 60-ih, vodile poljoprivredu u ćorsokak, sa sve manjom dobiti, degradirajući organsku materiju i osnovne probleme izdržavanja u Paragvaju, Urugvaju i brojnim zemljama, Brazilu, vodeći ka inovaciji i preduzetništvu između farmera u partnerstvu sa naučnicima, do poljoprivredne revolucije sistema bez oranja koja kombinovanog sa zagrtanjem biljaka i sa lokalno prilagođenim tehnologijama koje su danas na primer, u nekim zemljama, dovele do golemog povećanja; sve to u oblasti zagrtanja biljaka i bez oranja što, ne samo da proizvodi više hrane, nego i izdvaja ugljenik.

Australijski Veliki koralni greben predstavlja još jednu uspešnu priču. U okviru realizacije od strane turističkih operatera, ribolovaca, vlasti Velikog koralnog grebena i naučnika, Veliki koralni greben je osuđen na propast pod trenutnim režimom upravljanja. Globalne promene, kultura iscrpljujućeg ulepšavanja, prekomerni ribolov i neodrživi turizam, svi zajedno stavljaju ovaj sistem u položaj realizacije krize. Ali prostor za mogućnosti su inovacije i nov način razmišljanja, koji je danas doveo do potpuno nove strategije upravljanja radi izgradnje otpornsti, viška znanja i ulaganja u ceo sistem kao u integrisanu celinu i omogućavanja mnogo više viška u sistemu.

Švedska, zemlja iz koje dolazim, ima druge primere, gde su močvare na jugu Švedske prepoznate -- kao i u mnogim državama -- kao poplavljena, zagađena neprijatnost u prigradskim oblastima. Ali opet, krize, nova partnerstva, lokalni akteri, pretvaraju to u ključnu komponentu održivog, urbanog planiranja. Tako da kriza vodi u nove mogućnosti.

A šta sa budućnošću? Pa, budućnost, naravno, ima jedan ogroman izazov, koji snabdeva svet od devet milijardi ljudi. Ne treba nam ništa manje od nove zelene revolucije, a granice planete pokazuju da poljoprivreda mora da se promeni od izvora do slivnika štetnih gasova. To mora da se desi na postojećoj zemlji. Ne možemo se više širiti, jer to uništava planetarne granice. Ne možemo nastaviti da konzumiramo vodu kao što to činimo danas, sa 25 procenata svetskih reka koje čak ni ne stignu do okeana. Potrebna nam je transformacija. Zanimljivo, i zasnovano na mom radu i ostalima u Africi, na primer, pokazali smo da čak i sa malim sistemima poljoprivrednog uzgoja, ugroženih sušom, sa inovacijama i dodatnim navodnjavanjem radi premošćavanja sušnog perioda, kao i održivim sanitarijama za ponovno vraćanje hranljivih materija iz klozetskih šolja nazad na polja farmera i inovacijama u sistemima obrade zemlje, možemo utrostručiti, učetvorostručiti prinose na nivou sadašnjeg zemljišta.

Elinor Ostrom, najnoviji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, jasno pokazuje, empirijski, širom sveta, da možemo rukovoditi društvenim dobrom ukoliko investiramo u poverenje, lokalna partnerstva zasnovana na aktivnostima i institucionalne inovacije, gde se lokalni akteri, zajedno, mogu izboriti sa globalnim društvenim dobrima u velikoj razmeri. Ali čak i u oblasti teške politike mi imamo inovacije. Znamo da se moramo odmaći od zavisnosti od fosilnih goriva vrlo brzo ka ekonomiji niske emisije i to u rekordnom vremenu. I šta ćemo da radimo? Svi govore o porezu na ugljenik -- to neće funkcionisati -- planovi emisije, ali na primer, jedna politička mera, tarifa o energetskom sistemu, koja je već primenjena, u Kini to rade pomoću vetrenjača postavljenih u moru, sve do SAD-a gde dobijate garantovanu cenu za investiranje u obnovljive izvore energije, ali možete subvencionisati struju siromašnima. Vi vadite ljude iz siromaštva. Rešavate klimatske probleme sa osvrtom na energestski sektor, dok istovremeno, stimulišete inovaciju -- primeri stvari koje se brzo mogu prilagoditi planetarnom nivou.

Tako da ovde -- nema sumnje -- postoji prilika, i možemo navesti mnogo, mnogo primera transformativnih prilika širom planete. Ključ u svemu ovome, crvena nit, je pomak u načinu razmišljanja, udaljavanje od situacije gde prosto guramo sebe u mračnu budućnost, gde umesto da obrnemo našu budućnost, mi kažemo, "Šta je teren na planeti? Koje su planetarne granice u okviru kojih funkcionišemo bezbedno?" Te se onda vratimo na inovacije u okviru toga. Ali naravno, nevolja je, što se jasno pokazuje da inkrementalna promena nije opcija.

Postoji naučni dokaz. Oni kažu da je neka vrsta surove vesti, da se suočavamo sa najvećim transformativnim razvojem još od industrijalizacije. Zapravo, ono što treba da radimo sledećih 40 godina je mnogo dramatičnije i uzbudljivije od onoga što smo radili kad smo se našli u situaciji u kojoj smo danas. Nauka nagoveštava da možemo postići naprednu budućnost u okviru bezbednog prostora za funkconisanje, ako krenemo istvoremeno, sarađujući na globalnom nivou, od lokalnih do globalnih razmera, u promenljivim opcijama, koje grade otpornost na konačnoj planeti.

Hvala vam.

Aplauz