Džoan Halifaks (Joan Halifax): Saosećenje i pravo značenje empatije

Želim da govorim o saosećanju. Saosećanje ima mnogo lica. Neka od njih su divlja; neka su gnevna; neka su nežna; neka su mudra. Dalaj Lama je jednom rekao, "Ljubav i saosećanje su neophodni. Oni nisu luksuz. Bez njih, čovečanstvo ne može opstati." Ja bih dodala da ne samo da čovečanstvo neće opstati već sva živa bića na planeti, kao što smo danas čuli. To su velike mačke i planktoni.

Pre dve nedelje sam bila u Bangaloru u Indiji. To je bila velika privilegija da mogu predavati u domu za umiruće, na periferiji Bangalora. Rano ujutru otišla sam u bolničku sobu. U tom domu je bila 31 osoba, muškarci i žene, koji su aktivno umirali. Prišla sam jednoj staroj ženi koja je ubrzano disala, bila je krhka očigledno u kasnijoj fazi aktivnog umiranja. Pogledala sam njeno lice. Pogledala sam lice njenog sina koji je sedeo pored nje, njegovo lice je bilo smrvljeno od tuge i zbunjenosti.

I setila sam se stiha iz Mahabharate čuvenog indijskog epa: "Šta je najčudesnija stvar na svetu, Judistara?" I Judistara odgovara, "Najčudesnija stvar na svetu je to što svuda oko nas ljudi umiru, a mi ne shvatamo da to može da se desi nama." Pogledala sam naviše. O tih 31 ljudi brinule su se mlade žene iz sela iz okoline Banagalora. Pogledala sam u lice jedne od tih žena i na njenom licu sam videla snagu koja se rađa kada je prirodno saosećanje zaista prisutno. Posmatrala sam joj ruke dok je kupala jednog starca.

Moj pogled je odlutao do druge mlade žene dok je brisala lice jedne druge osobe koja umire. I to me je podsetilo na nešto čemu sam prisustvovala. Svake godine imam priliku da vodim medicinske radnike na Himalaje i na Tibetansku visoravan. Mi vodimo klinike u ovim veoma udaljenim regionima gde nema nikakve medicinske nege.

Prvog dana u Simikotu u Humli na dalekom zapadu Nepala, najsiromašnijem delu Nepala, ušao je stari čovek držeći gomilu prnja. On je ušao i neko mu je nešto rekao i shvatili smo da je gluv, pogledali smo u njegovo prnje, i tu je bio par očiju. U prnje je bila zamotana mala devojčica čije je telo pretrpelo teške opekotine. Opet, oči i ruke Avalokitešvare. Mlada žena, medicinska radnica je očistila rane ovoj bebi i previla joj rane.

Znam te ruke i te oči; i mene su takođe dodirivale. Dodirivale su me tada. I dodiruju me već mojih 68 godina. Dodirivale su me kad sam imala četiri godina i izgubila vid i bila delom paralizovana. Moja porodica je dovela ženu čija je majka bila robinja da se brine o meni. I ta žena nije imala sentimentalno saosećanje. Ona je imala neverovatnu snagu, I verujem da je njena snaga postala neka vrsta "mudre" i odobrenja koja je bila svetlo koje me je vodilo kroz život.

Možemo da postavimo pitanje: Od čega se sastoji saosećanje? Postoji nekoliko aspekata. I postoji referentno i nereferentno saosećanje. Ali prvo, saosećanje se sastoji iz sposobnosti da se ima jasan uvid u prirodu patnje. To je sposobnost da budemo jaki ali da takođe znamo da nismo odvojeni od te patnje. Ali to nije dovoljno, jer saosećanje koje aktivira motorni korteks, znači da težimo da zapravo težimo da transformišemo tu patnju. I ako smo tolike sreće da učestvujemo u stvarima koja mogu da transformišu patnju. Ali saosećanje ima još jednu komponentu i ta komponenta je zaista esencijalna. Ta komponenta znači da ne možemo biti vezani za ishod.

Ja sam radila sa ljudima koji umiru preko 40 godina. Imala sam privilegiju da šest godina radim sa ljudima osuđenim na smrt, u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem. I jasno sam shvatila iz svog ličnog iskustva, radeći sa ljudima koji umiru sa negovateljima da bi svaka veza sa ishodom duboko poremetila moj lični kapacitet da budem potpuno prisutna u čitavoj katastrofi.

Dok sam radila u zatvosrkom sistemu, sledeće mi je bilo vrlo jasno: mnogi od nas u ovoj sobi i kod skoro svih ljudi koji su čekali smrtnu kaznu i sa kojima sam radila, seme njihovog saosećanja nikada nije bilo zalivano. Da je saosećanje zapravo inherentni ljudski kvalitet. Ono je u svakom ljudskom biću. Ali uslovi koji aktiviraju saosećanje, koji ga bude, su posebni uslovi. Ja sam taj uslov imala, donekle, zbog svoje dečije bolesti. Iv Ensler, koju ćete kasnije čuti, aktivirala je ove uslove u sebi kroz razne vode patnje kroz koje je prošla.

I fascinantno je da saosećanje ima neprijatelje, a ti neprijatelji su sažaljenje, moralna pokvarenost, strah. I znate, mi imamo društvo, svet koji je paralisan od straha. I u toj paralizi, naravno, naša sposobonst za saosećanjem je takođe paralizovana. Sama reč teror je globalna. Sam osećaj terora je globalan. Tako da naš rad, na neki način, pokušava da ispravi ovu sliku, ovu vrstu arhetipa koji obuzima psihu čitave planete.

Zahvaljujući nauci znamo da saosećanje ima neke neverovatne kvalitete. Na primer: osoba koja gaji saosećanje u prisustvu patnje nekog drugog sama oseća tu patnju mnogo jače nego mnogi drugi ljudi. Međutim, oni se vrate u normalu mnogo brže. To se zove otpornost. Mnogi od nas misle da nas saosećanje iscrpljuje, ali verujte mi to je nešto što nas istinski oživljava.

Još jedna stvar kod saosećanja je da ono pojačava ono što se zove nervna integracija. Ono spaja sve delove mozga. Još nešto što su otkrili razni naučnici na Imoriju i Dejvisu i tako dalje, je to što saosećanje poboljšava naš imuni sistem. Hej, mi živimo u veoma nezdravom svetu. (Smeh) Mnogi od nas slabe, suočeni sa psiho-socijalnim i fizičkim otrovima, toksinima ovog sveta. Ali saosećanje, stvaranje saosećanja, zapravo mobiliše naš imunitet.

Ako je saosećanje dobro za nas, ja imam jedno pitanje. Zašto ne učimo našu decu da saosećaju? (Aplauz) Ako je saosećanje dobro za nas, zašto ne učimo naše negovatelje saosećanju tako da oni mogu da rade ono što treba da rade, što je zapravo da transformišu patnju? I ako je saosećanje tako dobro za nas, zašto ne glasamo za saosećanje? Zašto ne glasamo za ljude u vladi na osnovu saosećanja, tako da možemo da imamo brižniji svet? U Budizmu mi kažemo, "potrebna su jaka leđa i meko lice." Potrebna je neverovatna snaga leđa da se držite pravo u situacijama. I to je mentalni kvalitet smirenosti.

Ali je takođe potrebno i meko lice - kapacitet da budete otvoreni prema svetu takvom kakav jeste, da imate nebranjeno srce. Arhetip ovoga u Budizmu je Avalokitešvara, Kuan-Jin. To je ženski arhetip: ona koja čuje krikove patnje na ovom svetu. Ona stoji sa 10.000 ruku, u svakoj ruci, je instrument oslobađanja, i na dlanu svake šake, su oči, i te oči su oči mudrosti. Ja mislim da već hiljadama godina žene žive predstavljaju se, susreću sa arhetipom Avalokitešvare Kuan-Jin, one koja čuje krike patnje ovoga sveta.

Žene su pokazivale hiljadama godina snagu koja se rađa iz saosećanja na sirov, neposredan način osećaju patnju kakva jeste. One su nadahnule društvo dobrotom i mi smo to zaista osetili, kako je žena za ženom stajala na ovoj pozornici u proteklih dan i po. I one su aktuelizovale saosećanje kroz direktnu akciju. Džodi Vilijams je rekla: Dobro je posredovati. Žao mi je, morate učiniti malo više od toga, Džodi. Odstupite, pustite malo svoju majku, okej.

(Smeh)

Ali sa druge strane morate da izađete iz pećine. Morate da uđete u svet kao Asanga koji je želeo da ostvrai Matreju Budu nakon 12 godina sedenja u pećinji Rekao je "Odlazim odavde." Onda je krenuo niz stazu i video je nešto Pogledao je i tu je bio pas, pao je na kolena Video je da pas ima veliku ranu na nozi. Rana je bila puna crva. Isplazio je jezik da bi sklonio crve tako da ih ne povredi. U tom trenutku pas se pretvorio u Budu ljubavi i dobrote.

Ja verujem da žene i devojke danas moraju da uđu u moćno partnerstvo sa muškarcima - sa svojim očevima, sa svojim sinovima, sa svojom braćom, sa vodoinstalaterima, sa onima koji grade puteve, sa negovateljima, doktorima, advokatima, sa našim predsednikom i sa svim živim bićima. Žene u ovoj prostoriji su lotusi u moru vatre. Ostvarimo taj kapacitet koje poseduju žene svuda na svetu.

Hvala.

(Aplauz)