Džeremi Gili: Jedan dan mira

Bio sam iskreno zabrinut u vezi sa događajima u svetu. Nisam mogao da razumem gladovanje, uništavanje, ubijanje nevinih ljudi. Veoma je teško razumeti takve stvari. Sa dvanaest godina sam postao glumac. Bio sam najgori u razredu. Nemam nikakve kvalifikacije. Rekli su mi da sam disleksičan. U stvari, imam kvalifikacije. Imam dvojku iz vajanja, što je jedino što sam dobio - što je, očigledno, bilo korisno. Dakle, ovo sve dolazi iz brige. Kao glumac, bavio sam se raznim stvarima. Osećao sam da ono čime sam se bavio nije bilo dovoljno, moralo je postojati još nešto.

Tada sam pročitao knjigu od Frenka Barnabija, izvrsnog nuklearnog fizičara, koji je rekao da mediji imaju odgovornost, da svi društveni sektori imaju odgovornost da pokušaju da učine napredak i podstaknu druge. To me je oduševilo, jer sam se većim delom života zanimao kamerom. Onda sam pomislio da bih mogao nešto da uradim. Možda bih mogao da snimam filmove. Možda film mogu konstruktivno da iskoristim da nekako promenim stvari. Možda mogu da se uključim u neku malu promenu. Počeo sam da razmišljam o miru, i kao što sam već rekao, veoma su me potresli ovakvi prizori, pokušavao sam da ih shvatim. Da li bih mogao da razgovaram sa starijima i mudrijima koji bi objasnili kako shvataju sve te stvari koje se dešavaju? Jer, očigledno, zaista je zastrašujuće.

Ali shvatio sam, pošto sam se kao glumac zanimao za strukturu, da serija citata sama po sebi nije dovoljna, bilo je potrebno popeti se na planinu, bio je potreban put kojim bih krenuo. Nije uopšte bilo bitno da li bi to putovanje uspelo ili ne. Suština je bila da imam nešto gde gde postavio pitanje - da li je čovečanstvo u suštini zlo? Da li je uništavanje sveta neizbežno? Da li da imam decu? Da li je to odgovorno? Itd.

Razmišljao sam o miru i pitao se gde je početak mira? Tada sam dobio ideju. Nije postojala početna tačka mira. Nije postojao dan globalnog ujedinjenja. Nije postojao dan međukulturne saradnje. Dan kada bi se čovečanstvo ujedinilo, nezavisno od drugih stvari i samo podelilo među sobom to da smo u ovome zajedno i ako se ujedinimo i sarađujemo međusobno, to može biti ključ opstanka čovečanstva. To može pomeriti nivo svesti u odnosu na ključne stvari s kojima se suočavamo - kad bismo to uradili bar na jedan dan.

Dakle, nismo uopšte imali novca. Živeo sam kod mame. Počeli smo svima da šaljemo pisma. Veoma brzo shvatite šta treba da uradite da biste sproveli to u delo. Kako da stvorite dan za čije osnivanje glasaju svi predsednici u svetu, prvi Dan prestanka vatre i nasilja, 21. septembar? Želeo sam da to bude 21. septembar jer je to bio omiljeni broj mom dedi. Bio je ratni zarobljenik. Video je eksploziju bombe u Nagasakiju. Ona mu je zatrovala krv. Umro je kad je meni bilo 11. Bio je moj heroj. A razlog za broj 21: ostalo je 700 ljudi, 23 su se vratila, dvojica su umrla na brodu, 21 se iskrcao. Zbog toga smo želeli da datum bude 21. septembar.

Krenuli smo na ovaj put, i lansirali ga 1999. Pisali smo predsednicima, ambasadorima, nobelovcima, nevladinim, verskim i drugim raznim organizacijama - bukvalno, svima smo pisali. Veoma brzo su počela da stižu neka pisma. Počeli smo da gradimo ovaj slučaj. Sećam se prvog pisma. Jedno od prvih stiglo je od Dalaj Lame. Naravno da nismo imali novca; svirali smo gitare i dobijali novac za markice za pisma koja smo slali. Dalaj Lama je u pismu rekao: "Ovo je neverovatna stvar. Dođite kod mene. Želeo bih da razgovaramo o prvom danu mira." Nismo imali novca za let. Pozvao sam ser Boba Ejlinga, tadašnjeg direktora "British Airways"-a, i rekao: "Druže, dobili smo poziv. Je l' bi mogao da nas prebaciš? Idemo da ga posetimo." Naravno, otišli smo u posetu i bilo je neverovatno. Onda je došao dr Oskar Arijas.

Da se vratim na taj slajd, jer počeli smo 1999. - ideja da se stvori Prvi svetski dan prestanka vatre i nasilja - pozvali smo hiljade ljudi. Ne baš hiljade, stotine, mnogo ljudi, sve medije, jer smo pokušavali da stvorimo prvi Svetski dan mira, dan mira. Pozvali smo sve i nijedan medij se nije pojavio. Bilo je tu 114 ljudi, uglavnom moji prijatelji i rodbina. I to je bio početak ovoga. Ali nije bilo bitno, jer snimali smo, to je važno. Za mene je važan bio proces. Ne samo konačni rezultat. To je divna stvar u vezi s kamerom. Govorilo se da je olovka moćnija od mača. Mislim da je to kamera. Ostajanje u trenutku gde je bila predivna stvar, zaista osnažujuća.

Dakle, počeli smo naš put. Ovde vidite Meri Robinson, koju sam posetio u Ženevi. Šišam kosu, bude kraća pa duža, jer svaki put kad bih se sastao sa Kofi Ananom brinuo sam da će pomisliti da sam hipik pa sam se šišao. To se zapravo dešavalo. (smeh) Da, više ne brinem o tome. Dakle, Meri Robinson mi je rekla: "Došlo je vreme za ovu ideju. Ovo mora da se napravi." Kofi Anan je rekao: "Ovo će koristiti mojim trupama na terenu." Organizacija afričke unije, koju je vodio Salim Ahmed Salim, kaže: "Moramo uključiti afričke zemlje." Dr Oskar Arijas, nobelovac, sadašnji predsednik Kosta Rike, rekao je: "Uradiću sve što mogu." Video sam se sa Amrom Musom iz Legije arapskih zemalja. Sa Mendelom na mirovnim razgovorima u Aruši. I tako dalje i tako dalje, dok sam gradio priču da dokažem da bi ova ideja imala smisla. Potom smo

slušali ljude. Sve smo beležili. Posetio sam 76 zemalja u poslednjih 12 godina. Svuda sam pričao sa ženama i decom. Snimio sam 44.000 mladih ljudi. Zabeležio oko 900 sati njihovih misli. Veoma sam jasan u vezi s osećanjima mladih ljudi kad razgovarate s njima o ideji da postoji početna tačka njihovih akcija za mirniji svet kroz poeziju, umetnost, književnost, muziku, sport, šta god da je u pitanju. Slušali smo svakoga.

Rad sa Ujedinjenim nacijama i nevladinim organizacijama na ovome bio je neverovatan. Osećao sam da u ime globalne zajednice predstavljam tu ideju da pokušamo da stvorimo ovaj dan. Što je ideja bila snažnija i detaljnija, postojalo je više šanse da se ostvari. Stvar je bila u tome da, bio sam zapravo na početku, mislio da bilo šta da se desi, nije važno. Nije bilo važno ako se ne stvori dan mira. Poenta je da, ako pokušam i ne uspe, onda mogu da kažem kako je globalna zajednica nevoljna da se ujedini, dok, u Somaliji, nisam podigao tu devojčicu. To dete kojem je odstranjeno oko 3 cm noge bez antiseptika, i taj dečak koji je dete-vojnik i koji je ubijao ljude, a imao je oko 12 godina, te stvari su me navele da uvidim da ovo nije film od kog mogu da odustanem. U tom trenutku mi se dogodilo nešto, zbog čega sam rekao: "Snimaću. Ako je ovo jedini film koji ću napraviti, snimaću dok ne postane stvarnost." Jer moramo da stanemo, da uradimo nešto da se ujedinimo, nezavisno od politike i religije koje me, kao mladu osobu, zbunjuju. Ne znam kako da se uključim u taj proces.

I onda, sedmog septembra, pozvan sam u Njujork. Vlada Kosta Rike i Britanije su na godišnjoj skupštini Ujedinjenih nacija, pred 54 člana, stavile ideju i prvom Danu prestanka vatre i nasilja, sa fiksnim datumom, 21. septembrom i jednoglasno je usvojen od strane svih svetskih lidera. (aplauz) Da, stotine ljudi su doprinele tome da se to ostvari. I hvala svima njima. To je bio neverovatan trenutak. Stajao sam iznad generalne skupštine i gledao kako se to dešava. Rekao sam, kad je počinjalo, otišli smo do "Globe"-a, a novinara nije bilo. Sad sam mislio: "Novinari će itekako ćuti za ovo". Odjednom smo počeli da institucionalizujemo ovaj dan.

Kofi Anan me je pozvao da ujutru 11. septembra da održim konferenciju za novinare. Bilo je 8 ujutru kad sam stajao tamo. Čekao sam da siđe, znao sam da stiže. Očigledno nije sišao. Saopštenje nije izdato. Svet nije saznao da postoji dan globalnog mira i nenasilja. Bio je tragičan trenutak za hiljade ljudi koji su izgubili živote, tamo i posle toga širom planete. Nije se dogodilo. Sećam se da sam mislio: "Ovo je upravo razlog zašto moramo više da se trudimo. Ovaj dan mora da uspe. Stvoren je, a niko ne zna. Ali moramo nastaviti put, moramo reći ljudima i dokazati da može da uspe."

Njujork sam napustio prestravljen, ali ipak osnažen. Bio sam inspirisan mogućnostima da ako uspe, možda nećemo gledati na stvari na taj način. Sećam se da sam pričao sa cinicima. Pokazivao sam im film, a u Izraelu su ga neki ljudi potpuno raskomadali posle gledanja - to je samo jedan dan mira, ništa ne znači. Neće uspeti; nećeš zaustaviti rat u Avganistanu; Talibani neće poslušati, itd. To je samo simbolizam. A to je bilo gore od svega drugog što se desilo, jer nije moglo da ne uspe. Govorio sam u Somaliji, Burundiju, Gazi, Izraelu, Indiji, Šri Lanki, Kongu, svuda i svi bi rekli: "Ako stvoriš priliku, možemo doneti pomoć, vakcinisati decu. Deca mogu voditi svoje projekte. Mogu da ujedine. Kad bi ljudi stali, njihovi životi bili bi spašeni." To sam čuo. I to od ljudi koji zaista razumeju konflikte.

Vratio sam se u Ujedinjene nacije. Odlučio sam da nastavim i snimim još jedan film. Vraćao sam se u UN još dve godine. Kretali smo se kroz sistem UN-a, vlada i nevladinih organizacija, očajno pokušavajući da nađemo nekoga ko bi prišao i pokušao, da vidi da li bismo uspeli. Posle mnogo, mnogo sastanaka, oduševljen sam da je Ahmad Fazi, jedan od mojih heroja i mentora, uspeo da uključi UNICEF. Hvala bogu, rekli su: "OK, mi ćemo probati." Onda se UNAMA uključila u Avganistanu. To je bilo legendarno. Može li uspeti u Avganistanu sa SZO, UNAMA-om, civilnim društvom, itd? Sve sam snimao i beležio, mislio: "To je to. Možda će sada uspeti. I ako ne uspe, vrata su otvorena i postoji mogućnost."

Vratio sam se u London i video se sa Džud Louom. Sreli smo se jer je i on glumac, kao i ja. Povezao sam se s njim jer nam je bila potrebna atrakcija, potrebno da se mediji uključe. Ako krenemo da dižemo buku možda će sve više ljudi slušati - i kad uđemo u određene kanale, možda će se više ljudi zainteresovati. Možda ćemo dobiti više finansijske pomoći, što je bilo užasno teško. Neću ulaziti u to. Džud je rekao: "Ok, daću neke izjave."

Dok sam snimao, rekao je: "Gde ideš dalje?" "U Avganistan." "Stvarno?" Video sam mu u očima da se zainteresovao. Pitao sam: "Hoćeš sa mnom? Bilo bi interesantno da pođeš. Pomoglo bi da dobijemo pažnju. A ta pažnja bi pomogla da situacija dobije na ozbiljnosti ali i za neke druge strane." Postoji nekoliko stubova uspeha. Prvo morate imati sjajnu ideju. Drugo, morate imati podršku, finansije, i morate podići svest. To nisam mogao sam, bez obzira na moja dostignuća. Ovi momci su bili od velike važnosti. Rekao je da želi, i našli smo se u Avganistanu.

Kada smo sleteli, bilo je neverovatno, pričao sam sa raznim ljudima koji su govorili: "Moraš da uključiš sve ljude. Ne očekuj da uspe samo od sebe. Moraš da radiš." I jesmo, putovali smo, razgovarali sa vojnicima, lekarima, sestrama, održavali konferencije, išli sa vojnicima, sedeli sa ISAF-om i NATO-om, sa britanskom vladom. Sa svima smo imali sastanke - sa ministrima obrazovanja u školama, održavali konferencije za novinare, koje su sad vrvele od novinara, svi su došli. Postojalo je interesovanje za ove događaje. Ova neverovatna žena, Fatima Magalani, bila je ključna u događajima, jer je govorila u ime pokreta otpora protiv Rusa. A njena mreža u Avganistanu je bila proširena svuda. Bila je ključna prilikom prenošenja poruke.

Onda smo otišli kući. Obavili posao. Trebalo je da čekamo i vidimo šta će biti. Stigao sam kući i sećam se da mi je neko iz tima doneo pismo od Talibana. U njemu je pisalo: "Posmatraćemo ovaj dan. Posmatraćemo ovaj dan. Vidimo ga kao mogućnost. Nećemo pucati. Nećemo otvarati vatru." To je značilo da humanitarni radnici neće biti kidnapovani ili ubijeni. Odjednom, znao sam da postoji šansa. Danima kasnije, 1.6 miliona dece je vakcinisano protiv dečije paralize, kao posledica zaustavljanja rata. (aplauz) Kao na godišnjoj skupštini, bio je to predivan trenutak.

Potom smo završili film i montirali jer smo morali da se vratimo. Preveli smo ga na Dari i Pašto, na lokalne dijalekte. Vratili smo se u Avganistan jer je dolazila sledeća godina i želeli smo da budemo podrška. Važnije od toga, želeli smo da se vratimo jer su ti ljudi u Avganistanu heroji. Oni su verovali u mir i u mogućnosti mira i ostvarili ga. Želeli smo da im pokažemo film i kažemo, "Vidite, ovo ste vi ostvarili. Mnogo vam hvala." Predali smo im film. Prikazan je i bio je sjajan.

Te godine, 2008, stigla je sledeća izjava od ISAF-a, 17. septembra: "General Stenli MekKristal, zapovednik međunarodnih snaga za bezbednosnu pomoć u Avganistanu, objavio je danas da ISAF neće sprovoditi ofanzivne vojne operacije 21. septembra." To je značilo da će stati. Stigla je i druga izjava iz Odeljenja za sigurnost i bezbednost koja kaže da je, zahvaljujući ovom radu, nasilje u Avganistanu smanjeno za 70%. Barem na ovaj dan, nasilje je smanjeno za 70%. To me je potpuno oduševilo više nego išta drugo.

Bio sam u zarobljen u Njujorku, zbog vulkana, koji je očito bio manje štetan. Tamo sam razmišljao o tome šta se dešavalo. Razmišljao sam o tih 70%. Smanjenje nasilja za 70% - svi su rekli da je to nemoguće i neizvodljivo. To me je navelo da mislim da, ako možemo u Avganistanu smanjiti nasilje za 70%, onda možemo svuda. Moramo pokušati globalno primirje. Moramo iskoristiti ovaj dan prestanka vatre i nenasilja da ostvarimo globalno primirje, najveći zabeležen prestanak neprijateljstva na domaćim i međunarodnim teritorijama.

Upravo to moramo učiniti. I 21. septembra ove godine ćemo lansirati tu kampanju u O2 Areni, pokrenućemo akciju da pokušamo da stvorimo najveće zabeleženo primirje. Sve ćemo iskoristiti - žurku, društvene medije, posete Fejsbuku, vebsajtu, potpisivanje peticije. Ona postoji na 6 zvaničnih jezika UN-a. Povezaćemo se sa vladom, među vladama, NVO, obrazovanjem, unijama, sportom. Ovde je odeljak obrazovanja. Trenutno imamo resurse u 174 zemlje i pokušavamo da navedemo mlade da budu pokretači vizije globalnog primirja. Spašavanje života je povećano, ova ideja pomaže.

Povezivanje sa Olimpijskim igrama - video sam Seba Koa, rekoh: "Tema u Londonu 2012 biće primirje." Zašto se svi ne udružimo? Zašto ne ostvarimo primirje? Zašto ne biste podržali proces najvećeg primirja na svetu? O tome ćemo snimiti novi film. Koristićemo sport i fudbal. Na Dan mira, igraće se hiljade fudbalskih mečeva, od favela u Brazilu do svih mesta u svetu. Koristićemo sve ovo da inspirišemo pojedince na akciju. Na kraju, moramo pokušati. Moramo da radimo zajedno.

Kad stojim ovde pred svima vama i ljudima koji ovo gledaju, uzbuđen sam, u ime svih koje sam sreo, što postoji mogućnost da se svet ujedini, da budemo svi kao jedno, da podignemo nivo svesti o osnovnim pitanjima koja donose pojedinci. Bio sam sa ambasadorom Ibrahimijem. On je jedan on najneverovatnijih ljudi u međunarodnoj politici - u Avganistanu i Iraku. Neverovatan čovek. Videli smo se pre nekoliko nedelja. Rekao sam mu: "G. Ibrahimi, jel' globalno primirje luda ideja? Da li je zaista moguće da ovo uradimo?" Rekao je: "Apsolutno je moguće." Pitao sam: "Šta biste uradili? Da li biste lobirali i koristili sistem?" Rekao je: "Ne, razgovarao bih sa pojedincima." Sve je na pojedincima. Na Vama i meni. Sve je u partnerstvu. U podršci, u tvojim poslovima. Jer zajedničkim radom, zaista mislim da možemo pokrenuti promene.

Jedan divan čovek je u publici, ne znam gde, koji mi je pre nekoliko dana, na probi, rekao: "Razmišljam o ovom danu i zamišljam ga kao kvadrat sa 365 kvadrata i jedan od njih je beo." Pomislio sam na čašu vode, koja je bistra. Ako sipate jednu kap nečega u vodu, ona će se promeniti zauvek.

Zajedničkim naporima možemo stvoriti mir jednog dana. Hvala TED. Hvala vam.

(aplauz)

Hvala vam.

(aplauz)

Mnogo vam hvala.

(aplauz)

Mnogo hvala. Hvala.