Џенифер Палка (Jennifer Pahlka): Кодирање боље владе

Пре пар година сам започела програм у ком сам покушала да наведем изузетне дизајнере и информатичаре да годину дана раде у једном окружењу које представља скоро све што би они требало да мрзе; позвали смо их да раде у влади. Програм се зове "Кодирај за Америку" и помало је као "Мировне снаге" за штребере. Сваке године одаберемо неколико стипендиста који раде са градским владама. Уместо да их пошаљемо у земље трећег света, шаљемо их у дивљине Градске куће. Тамо праве одличне апликације, раде са особљем. Али они уствари показују шта је могуће уз помоћ данашње технологије.

Упознајте Ала. Ал је ватрогасни хидрант из Бостона. Овде изгледа као да тражи некога за састанак али заправо тражи некога да га откопа кад га снег затрпа, јер зна да није добар у борби против ватре кад је затрпан под метром снега. Како то да он тражи помоћ на овај јединствени начин? Прошле године смо у Бостону имали тим стипендиста на програму "Кодирајмо за Америку". Били су тамо у фебруару, кад је много снега падало. Приметили су да град никада не откопава ове хидранте. Али један стипендиста, по имену Ерик Михаелс-Обер, приметио је још нешто, а то је да грађани откопавају тротоаре непосредно испред хидраната. Урадио је оно што би сваки добар програмер урадио: написао је апликацију.

То је слатка апликација, помоћу које можете усвојити хидрант. Пристанете да га откопате кад падне снег. Ако то урадите, можете му дати име, а први је назван Ал. Ако то не урадите, неко вам га може украсти. Дакле има и симпатичну динамику игре у себи. То је скромна мала апликација. Вероватно и најмања од 21 апликације које су стипендисти направили прошле године. Али она ради нешто што не ради ниједна друга владина технологија. Вирално се шири.

Један момак у информационом сектору Града Хонолулу је видео ову апликацију и схватио да може да је искористи, не за снег, него да наведе грађане да усвоје сирене за цунами. Веома је важно да оне раде, али људи из њих краду батерије. Он је навео грађане да их проверавају. А онда је Сијетл одлучио да их користи да наведе грађане да очисте запушене шахтове. Чикаго ју је управо искористио да активира људе да очисте тротоаре кад падне снег. Тренутно знамо да девет градова планира да ово користи. Ово се проширило тако лако, органски, природно.

Ако ишта знате о владиној технологији, знате да ово није начин на који иначе функционише. Набављање софтвера обично траје пар година. Прошле године у Бостону, на једном пројекту је троје људи то урадило за два ипо месеца. То је био начин да родитељи сазнају која државна школа је добра за њихово дете. Сазнали смо да, да је то ишло нормалним каналима, било би потребно најмање две године и коштало би око два милиона долара. То није ништа. У калифорнијском судском систему тренутно постоји пројекат који је до сада пореске обвезнике коштао две милијарде долара, а не функционише. Такви пројекти постоје на сваком нивоу власти.

Апликација за чије писање је потребно пар дана, а која се вирално шири, била је нека врста знака упозорења за владине институције. Она сугерише како би влада могла боље да ради - не да буде више као приватна фирма, што многи мисле да би требало. Чак не ни као технолошка фирма, него више као сам интернет. То значи без дозволе, отворено, генеративно. А то је важно. Оно што је важније у вези с овом апликацијом је да она представља како нова генерација третира проблем владе - не као проблем окамењене институције, него проблем колективне акције. А то је одлична вест, јер се испоставља да смо добри у колективној активности, уз помоћ дигиталне технологије.

Постоји велика заједница људи који праве алате који су нам потребни да заједно деламо ефективно. То нису само стипендисти "Кодирајмо за Америку", широм земље постоје стотине људи који пишу цивилне апликације у својим заједницама, сваког дана. Нису одустали од владе. До зла бога су њоме исфрустрирани, али се не жале него је поправљају. Они знају нешто што смо ми заборавили. А то је да, када занемарите осећања према политици и редовима у СУП-у, према свим стварима због којих смо стварно љути, влада је, у својој суштини, по речима Тима О'Рајлија, "Оно што радимо заједно, јер не можемо сами".

Многи су дигли руке од владе. Ако сте међу њима, позивам вас да размислите, јер се ствари мењају. Политика се не мења; влада се мења. А пошто влада, у основи, добија своју моћ од нас - сећате се, "Глас народа"? - оно што о њој мислимо утицаће на начин те промене.

Када сам почињала овај програм нисам много знала о влади. Као и многи, мислила сам да се ту ради о постављању људи у фотеље. После две године, закључила сам да се, посебно у локалној влади, ради о опосумима.

Ово је позивни центар за услуге и информације. То ћете добити ако у свом граду позовете 9821. Ако бисте имали прилику да радите у том центру, као што је наш стипендиста Скот Силверман радио - заправо сви су то радили - видели бисте да људи зову тај број са разним врстама проблема, укључујући и тај да вам опосум уђе у кућу. Скот је примио тај позив. Укуца "опосум" у своју базу података. И не добије ништа. Почне са контролом животиња. И на крају каже: "Само отворите сва врата и пустите музику веома гласно и видите да ли ће створ да изађе?" То је упалило. Браво Скот. Али то није био крај опосумима.

Бостон нема само један позивни центар. Има и апликацију за интернет и телефом, која се зове "Citizens Connect". Ту апликацију нисмо ми написали. То је дело веома паметних људи из Канцеларије за Нову урбану механику у Бостону. Једног дана је стигло ово - то је званични извештај - "Опосум у мојој канти за смеће. Не знам је л' мртав. Како да га уклоним?" Са овом апликацијом се дешава нешто другачије. Скот је разговарсао са особом. Али овде је све јавно, сви могу ово да виде. У овом случају је један комшија видео. Следећи извештај који смо добили каже: "Одшетао сам до ове локације, пронашао канту иза куће. Опосум? Ту је. Жив? Да. Преврнуо канту. Отишао кући. Лаку ноћ, слатки опосуме."

(смех)

Једноставно. Ово је супер. Сусрет дигиталног и физичког. И одличан пример како се влада укључује у crowd-sourcing. Али је и одличан пример владе као платформе. Не мислим обавезно на технолошку дефиницију платформе. Говорим о платформи где људи помажу себи и другима. Један грађанин је помогао другом, али је влада ту имала кључну улогу. Повезала је то двоје људи. Могла је да их повеже са владиним сервисима, да је требало, али комшија је много боља и јефтинија алтернатива владиним сервисима. Када један комшија помогне другом, ојачавају се заједнице. Кад зовемо кафилерију, то кошта.

Једна од важних ствари које морамо знати о влади је да није исто што и политика. Многи то схватају, али мисле да је једно покретач другог. Да је наш покретач владиног система гласање. Колико смо пута изабрали политичког вођу - понекад трошимо много снаге да би нови вођа био изабран - а онда седнемо и очекујемо да влада изражава наше вредности и испуни наше потребе и онда се ништа не мења? То је зато што је влада огроман океан, а политика је слој од 3 цм одгоре. А испод тога је оно што називамо бирократијом. Ту реч изговарамо са толико презира. Али тај презир одржава ту ствар коју поседујемо и коју плаћамо као нешто што ради против нас, као нешто друго и онда себи ускраћујемо моћ.

Људи изгледа мисле да је политика секси. Ако желимо да та институција ради за нас, мораћемо бирократију да учинимо да буде секси. Јер ту се дешава прави рад владе. Морамо да се укључимо у владину машинерију. Покрет OccupytheSEC је то урадио. Да ли сте видели те момке? То је група забринутих грађана који су написали веома детаљан извештај на 325 страна, који представља одговор Комисији за сигурност тржишта на коментар на Закон финансијске реформе. То није политички активизам, то је бирократски активизам.

Време је да се ми, који смо дигли руке од владе, запитамо какав свет желимо да оставимо својој деци. Сигурно увиђате огромне изазове с којима ће се суочити. Да ли заиста мислимо да ћемо стићи тамо где треба, уколико не поправимо једину институцију која може да ради у име свих нас? Не можемо без владе, али је потребно да она буде ефектнија. Добра вест је да технологија омогућава да у основи преформулишемо функцију владе на начин који може расти, јачајући цивилно друштво Постоји генерација која одраста на интернету, а они знају да није тако тешко радити ствари заједно, морате само изградити системе на прави начин.

Просечни узраст наших стипендиста је 28, завидим им, јер сам скоро генерацију старија од већине. То је генерација која је одрасла схватајући своје гласове здраво за готово. Они не боре битку као сви ми, око тога ко ће говорити; они сви могу да говоре. Могу да изразе своје мишљење било којим путем, било када, и то и чине. Када су суочени са проблемом владе, не брину толико о коришћењу гласова. Користе своје руке. Користе руке да напишу апликације помоћу којих владе боље раде.

Те апликације нам дозвољавају да користимо руке како бисмо побољшали заједнице. То је можда откопавање хидранта, чупање корова, окретање канте у којој је опосум. Сигурно, вероватно смо сво време откопавали хидранте што многи и чине. Али те апликаицје су мали дигитални подсетници да ми нисмо само потрошачи, нисмо само конзументи владе, који плаћају порез и користе услуге. Ми смо више од тога, ми смо грађани. Нећемо поправити владу док не поправимо грађанство.

Питање које имам за све вас је: кад се ради о великим, важним стварима које морамо заједно да урадимо, сви заједно, да ли ћемо бити само гомила гласова или ћемо бити и гомила руку?

Хвала вам.

(аплауз)