Dženet Ehelman: Ozbiljno shvatanje mašte

Ova priča je o ozbiljnom pristupu mašti. Pre 14 godina ja sam prvi put pronašla jedan običan materijal, ribarsku mrežu, koji je korišćen na isti načim već stotinama godina. Danas, ja ga koristim da stvorim stalne, bujne, pohotljive oblike veličine grubih zgrada u gradovima po celom svetu. Ja nisam tipična osoba koja se bavi time. Nisam nikada studirala skulpturu, ni inženjerstvo ili arhitekturu. Zapravo, posle srednje škole prijavila sam se na sedam škola umetnosti i nisam prihvaćena ni u jednu.

Rešila sam da sama postanem umetnik, i slikala sam narednih 10 godina, kad sam konačno dobila Fulbrajt stipendiju da idem za indiju. Kako sam obećala da ću izložiti svoje slike, poslala sam ih i stigla u Mahabalipuram. Dan izložbe je stigao -- ali moje slike nisu. Morala sam nešto da preuzmem. Ovo ribarsko selo je vrlo poznato po skulpturi. Pa sam probala livenje bronze. Ali praviti velike forme je bilo teško i skupo. Otišla sam da se prošetam na plaži, i tamo sam gledala ribare kako gomilaju svoje mreže na pesku. Isto kao što sam videla svaki dan to tada, ali ovaj put mi se učinilo drugačije -- novi pristup skulpturi, način da se napravi volumetrijska forma bez teških i čvrstih materijala.

Moja prva zadovoljavajuća skulptura je napravljena u saradnji sa ovim ribarima. To je autoportret nazvan "Široki kukovi". (smeh) Podigli smo ih na šipke da bi ih slikali. Primetila sam da su te mekane površine reagovale na svaki dah vetra u stalno promenljivim oblicima. Bila sam opčinjena. Nastavila sam da proučavam tradicije zanata i da sarađujem sa zanatlijama, onda sa krojačima čipke u Litvaniji. Volela sam fine detalje koje su davale mojim radovima, ali htela sam da budu veći -- da ne budu samo objekti koji se mogu gledati nego da budu objekti u kojima se može izgubiti.

Vratila sam se u Indiju da bi opet radila sa onim ribarima, napravili smo mrežu od milion i po ručno vezanih čvorova -- koja je bila neko kratko vreme izložena u Madridu. Hiljade ljudi su je videli i jedan od njih je bio urbanista Manuel Sola-Morales, koji je tad redizajnirao kej u Portu, u Portugaliji. Pitao me je da li bih mogla to da napravim ali kao stalnu skulpturu za grad. Nisam znala da li bih mogla to da uspem a i da sačuvam svoju umetnost. Izdržljivo, inženjersko, dugotrajno -- ti kvaliteti se teško uklapaju sa idiosinkratičnim, delikatnim i efemernim.

Dve godine sam tražila vlakno koje bi moglo da izdrži ultravioletno zračenje, so, vazduh, zagađenje, a itekako koje bi ostalo dovoljno mekano da bi se lagano kretalo uz vetar. Trebalo nam je nešto što bi moglo da drži tu mrežu tamo na sredini koloseka. Zatim smo podigli čelični prsten od 22,000 kg. Morali smo ga napraviti da se može lagano kretati na tihom vetru, a i da bi preživeo najžešću oluju. Ali tada nije postojao kompjuterski program koji bi mogao da modelira nešto toliko pokretno i porozno. Našla sam odličnog aeronautičkog inženjera koji pravi jedra za amerikke trkačke jahte, zove se Piter Hepel. On mi je pomogao da rešim oba problema: precizni oblik i lagano kretanje.

Nisam ga mogla praviti tako kako sam znala, zato što ručno-vezani čvorovi ne bi mogli da izdrže oluju. Pa sam se zato udružila sa jednim industrijskim proizvođačem ribarskih mreža, i naučila kako rade njihove mašine, tako da bih konačno pronašla način kako da stvorim čipku s njima. Nije postojao sistem da bi se ova stara, idiosinkratična veština prevela u nešto što bi ovi mašinisti mogli da kreiraju. I to smo morali da stvorimo. Tri godine i dvoje dece kasnije, podigli smo ovu čipkanu mrezu od 18,000 kvadrata. Stvarno je bilo teško verovati da to što sam ja zamišljala je sada izgrađeno, stalno i da nije izgubilo ništa u tom prevodu.

(Aplauz)

Ova raskrsnica je ranije bila dosadna i anonimna. Sada ima smisao mesta. Prošla sam ispod skulpture po prvi put. Gledala sam kako se razvijala koreografija vetra, imala sam utisak zaštićenosti i u istom trenutku, povezanosti sa neograničenim nebom. Život mi je od tada skroz promenjen. Htela sam da stvaram ove oaze skulptura u praznim mestima raznih gradova po svetu. Htela bi sada da govorim o dva dodatna elementa u mom radu.

Istorijska gradska kuća Filadelfije: imala sam utisak da je njenom trgu trebao materijal za skulpturu lakši od ribarske mreže. Zato smo eksperimentisali sa malim atomiziranim vodenim česticama da bismo stvorili suvu maglu koja bi reagovala na vetar. U testiranju smo shvatili da može reagovati i na ljudsku ruku i da ljudi mogli da se kreću kroz nju, a da ne budu mokri. Ja koristim ovaj skulpturni materijal da bih pratila putanje metroa iznad zemlje u realnom vremenu -- kao rendgen gradskog circularnog sistema.

Sledeći izazov je bio kada je Bijenale Amerika u Denveru tražilo da prikažem svih 35 nacija zapadne hemisfere i njihove povezanosti u jednoj skulpturi. (smeh) Nisam znala gde da počnem, ali sam pristala. Čitala sam o zemljotresu u Čileu i o cunamiju koji je prešao preko celog Pacifika. Pomerio je tektonske ploče Zemlje, i ubrzao rotaciju planete i bukvalno skratio dužinu dana. Nazvala sam Nacionalnu administraciju za okeane i atmosferu, i zamolila ih da mi proslede svoje podatke o cunamiju, i prevela sam sve to u ovo. Zove se: "1.26", a odnosi se na broj milisekundi za koliko je skraćen dan.

Ovo nisam mogla zidati sa čeličnim prstenom kao što sam ranije radila. Oblik je postao previše komplikovan. Pa sam zamenila metalnu armaturu sa mekanom, finom mrežom, napravljenom od vlakana koja su 15 puta jača od čelika. Ova skulptura je sada mogla da bude skroz mekana, i zato lagana da bi mogla da se ubaci u postojeće zgrade -- da bukvalno postane deo tkanine grada. Opet nije postojao kompjuterski program koji bi mogao da modelira ove komplikovane forme sa gravitacijom. Pa smo i to morali kreirati.

Onda sam primila poziv iz Njujorka, pitali su me da li bih mogla da prilagodim ove ideje na Tajms Skveru ili na Hajlajnu. Ovaj novi mekani strukturalni metod mi omogućava da modeliram ovo i da napravim ovakve skultpture, veličine oblakodera. Trenutno nemaju finansiranje, ali sada sanjam o tome da ovo predstavim u raznim svetskim gradovima gde su najviše potrebne.

Pre 14 godina, tražila sam lepotu u vrlo tradicionalnim stvarima, u zanatskim objektima. Sada ih spajam sa modernim materijalima i inženjeringom da bih stvorila ogromne, vetrovite forme veličine celih zgrada. Moji umetnički horizonti se i dalje proširuju.

Završiću uz jednu anegdotu. Primila sam poziv od prijatelja iz Feniksa. Ona je advokat u kancelariji, nikada ranije nije bila zainteresovana za umetnost, nije nikad išla u lokalni muzej, ali je sada izvukla sve koje je mogla iz zgrade da odu napolje i da legnu ispod skulpture. Bili su tu u poslovnim odelima, ležali su na travi, gledali kako se kretao i pomerao vetar pored nepoznatih lica, i zajedno su ponovo otkrivali čudo.

Hvala.

(Aplauz)

Hvala. Hvala. Hvala. Hvala. Hvala.

(Aplauz)