Džejn Pojnter: Život u Biosferi 2

Imala sam to jedinstveno zadovoljstvo da sam živela u dve biosfere. Naravno, svi mi u ovoj sobi živimo u Biosferi 1. Ja sam takođe živela u Biosferi 2. Divna stvar u vezi sa ovim jeste što mogu da poredim te dve biosfere. I nadam se da iz toga mogu nešto i da naučim.

Šta sam to naučila? Pa, evo me u Biosferi 2, pravim picu. Dakle, žanjem pšenicu da bih napravila testo. I naravno, moram da pomuzem koze, i nahranim te koze da bih napravila sir. Trebalo mi je četiri meseca da u Biosferi 2 napravim picu. Ovde, u Biosferi 1, treba mi dva minuta. Zato što podignem slušalicu, pozovem i kažem: Hej, da li dostavljate picu?

Dakle, Biosfera 2 koja se prostirala na 1.2 hektara, je u suštini bila potpuno zapečaćeni, minijaturni svet u kome sam živela dve godine i 20 minuta. (Smeh) Na vrhu je bila zapečaćena čelikom i staklom. Ispod je bila zapečaćena čeličnom pločom. U suštini, bila je potpuno zapečaćena. Dakle, imali smo našu ličnu minijaturnu prašumu, privatnu plažu sa koralnim grebenom. Imali smo savanu, močvaru, pustinju. Imali smo i našu ličnu farmu na kojoj smo uzgajali sve što nam je bilo neophodno. I naravno imali smo i habitat za ljude, gde smo živeli.

Ranije, sredinom 80ih, kada smo projektovali Biosferu 2, morali smo sebi da postavimo neka prilično elementarna pitanja. Mislim šta je uopšte biosfera? Onda, naravno, ali pretpostavljam da sada svi znamo da je to u suštini sfera života oko Zemlje, zar ne? Pa, morate da budete malo specifičniji od toga, ako planirate da izgradite jednu. I onda smo odlučili da je ona u stvari potpuno materijalno zatvorena to jest, ništa ne ulazi u nju, niti je napušta, nikakav materijal, ali je otvorena po pitanju energije. Što je u suštini ono što je i planeta Zemlja.

Ovo je komora, 400 puta manja od Biosfere 2 koju smo nazvali Test Modul. Prvog dana kada je naš ortak, Džon Alen, ušao unutra, da bi tamo proveo nekoliko dana sa svim biljkama, životinjama i bakterijama koje smo tamo ubacili, nadajući se da ga održimo u životu, doktori su bili neverovatno zabrinuti da će podleći nekom strašnom toksinu, ili da će da se uguši od bakterija ili gljivica. Naravno, ništa od toga se nije dogodilo.

Tokom sledećih nekoliko godina, bilo je velikih saga o dizajniranju Biosfere 2. Ali, do 1991. konačno smo izgradili ovu stvar. I došlo je vreme da uđemo unutra i pružimo joj šansu. Trebalo je da znamo da li je život toliko savitljiv? Možete li da uzmete ovu Biosferu, koja je evoluirala na planetarnoj skali, i nagurate je u bočicu i da li će preživeti? To su bitna pitanja. Trebalo nam je da znamo ovo da bismo mogli da putujemo negde drugde u svemir, ako bismo išli na Mars, na primer, da li bismo poneli sa nama ovakvu biosferu, da u njoj živimo? Takođe smo ovo želeli da znamo da bismo bolje razumeli Zemlju, na kojoj svi živimo. Pa, 1991. je konačno došlo vreme da uđemo i isprobamo ovo luče. Da je povedemo na prvo putovanje. Da li će raditi? Ili će da se desi nešto što ne razumemo i ne možemo da popravimo? Stoga negirajući koncept biosfera stvorenih od strane ljudi.

Dakle, osmoro nas je ušlo unutra. Četiri muškarca i četiri žene. O tome ćemo kasnije. (Smeh) Ovo je svet u kome smo živeli. Dakle, na vrhu smo imali ove predivne kišne šume i okean. A ispod je bila "tehnosfera" kako smo je nazvali. Tu su bile sve pumpe i ventili i tankovi sa vodom i uređaji za ventilaciju i ostalo. Jedan od ljudi koji su bili u Biosferi ju je nazvao "Edenski Vrt, na vrhu nosača aviona". I naravno, imali smo i ljudki habitat, sa laboratorijama i svim ostalim. Ovo je deo za poljoprivredu. U suštini, to je organska farma.

Prvog dana kada sam kročila u Biosferu 2, po prvi put sam udisala vazduh koji se razlikovao od onog koji je udisao bilo ko drugi na svetu, osim sedmoro ostalih ljudi. Tog trenutka, ja sam postala deo te biosfere. I ne mislim to na neki apstraktan način. Mislim bukvalno. Kad god bih izdahnula, moj ugljen-dioksid hranio je slatke krompire koje sam uzgajala. A jeli smo užasno mnogo slatkog krompira. (Smeh) I ti slatki krompiri postali su deo mene. U stvari, jeli smo toliko slatkog krompira da sam od njega postala narandžasta. Bukvalno sam iznova i iznova jela isti ugljenik. Na neki čudan i bizaran način, jela sam samu sebe.

Kada se radilo o našoj atmosferi, gledano na duge staze, tu već nije bilo mesta za šalu. Zato što se ispostavilo da smo gubili kiseonik i to u velikim količinama. A znali smo da smo gubili i ugljen-dioksid. I tako smo počeli da izolujemo ugljenik. Gospode Bože. Sada nam je taj termin dobro poznat. Uzgajali smo biljke kao ludi. Uzimali smo njihovu biomasu i skladištili je u podrumu, ponovo uzgajali biljke vrteći se u krug, u krug, pokušavajući da odstranimo sav taj ugljenik iz atmosfere. Pokušavali smo da sprečimo ugljenik da ode u atmosferu. Prestali smo da navodnjavamo zemljište, koliko god smo mogli. Prestali smo da obrađujemo zemljište, da bi sprečili gasove, izazivače efekta staklene bašte, da odlaze u vazduh. Ali količina kiseonika je brže opadala nego što je količina ugljen-dioksida rasla, što je bilo potpuno neočekivano. Zato što su se njihove količine u Test Modulu kretale u tandemu. Bilo je to kao da se igramo žmurke sa atomima. Izgubili smo sedam tona kiseonika. I nismo imali pojma gde se nalazio.

A kažem vam, kada izgubite mnogo kiseonika - a naš je poprilično opao, pao je sa 21. procenta na 14.2 procenata - nebesa, kako se loše osećate. Mislim, vukli smo se po Biosferi. Čak smo imali i apneje tokom noći. Tako da smo se budili vapeći za vazduhom. To je zato što vam se krvna slika promeni. I onda doslovce uradite ovo: prestanete da dišete i onda (štucne) udahnete i to vas probudi. Veoma je iritantno. Svi spolja su mislili da umiremo. Mislim, mediji su naduvali priču tako da je zvučalo kao da umiremo. Morala sam da zovem majku svakog drugog dana da joj kažem: "Ne mama, u redu je, u redu je. Nismo mrtvi, dobro smo. Dobro smo." A doktor nas je stalno proveravao da bi bio siguran da smo, zapravo, dobro. A on je u stvari, bio najpodložniji nedostatku kiseonika. Jednog dana čak nije mogao da sabere niz brojeva. I došlo je vreme da ubacimo nešto kiseonika unutra. I verovatno sada mislite: "Čoveče, izdavao vas je sistem za održavanje života. Zar to nije bilo zastrašujuće?" Jeste. U nekom smislu, bilo je zastrašujuće. Osim što sam znala da sam mogla da išetam kroz hermetička vrata u svakom trenutku, ako bi situacija postala veoma loša. Mada, ko bi rekao: "Ne mogu više ovo da podnesem!"? Ja ne, to je bilo sigurno.

Sa druge strane, ovo je bilo pravo blago ovog projekta za naučnike, zato što smo zaista mogli da iskoristimo ovo u naučne svrhe i vidimo da li možemo, zapravo, da nađemo gde je nestalo tih sedam tona kiseonika. I jesmo ga našli. A našli smo ga u betonu. Ono što je uradio bilo je, u stvari, veoma jednostavno. Pošto smo ubacili previše ugljenika u zemljište u vidu komposta, on se raspao, vezao kiseonik iz vazduha, i oslobodio ugljendioksid u vazduh. I rastvorio se u betonu. U stvari je veoma jednostavno.

Dakle, na kraju te dve godine, kada smo izašli, bili smo ushićeni. Jer, iako bi mnogi od vas rekli da smo otkrili nešto što je "eh", kada vam nivo kiseonika opada kada praktično prestane da radi u vašem sistemu za održavanje života, to je veliki neuspeh. Ali mi smo znali u čemu je problem. I znali smo kako da ga rešimo. I ništa drugo se nije pojavilo a da je bilo tako ozbiljno. I u većoj ili manjoj meri, dokazali smo koncept. Ljudi su, sa druge strane, bili potpuno drugačija stvar. Mi smo - ne znam da li je bilo moguće nas popraviti. Kažem vam, postali smo ludi.

Na dan kada sam napustila Biosferu 2 bila sam oduševljena što ću videti moju porodicu i moje prijatelje. Zadnje dve godine, viđala sam ljude kroz staklo, i svi su potrčali ka meni. Ali ja sam ustuknula. Smrdeli su! Ljudi smrde! Smrdimo na sprej za kosu i dezodoranse i mnoštvo drugih stvari. Mi jesmo imali sredstva za higijenu u Biosferi, ali nismo imali ništa sa parfemima. Bože što mi smrdimo ovde. Ne samo to, ja sam izgubila i osećaj odakle dolazi moja hrana. Bila sam sama uzgajala svu svoju hranu. A sada nisam imala pojma šta se sve nalazilo u mojoj hrani, niti odakle je dolazila. Čak nisam mogla da prepoznam polovinu imena stvari koje sam jela. U stvari, satima sam stajala pored polica u prodavnicama, čitajući sva imena sastojaka na svim stvarima. Ljudi su sigurno mislili da sam poludela. To je bilo zaista začuđujuće. I polako sam izgubila trag tome gde sam ja u ovoj velikoj biosferi, biosferi u kojoj svi živimo. U Biosferi 2 sam potpuno razumela da sam svakodnevno imala ogroman uticaj na moju biosferu, i da je ona imala uticaj na mene, veoma jak i bukvalan.

I tako sam se posvetila svom poslu, Paragonskoj Korporaciji za Prostorno Uređenje, maloj firmi koju sam osnovala dok sam bila u Biosferi, jer nisam imala šta drugo da radim. Jedna od stvari na kojima smo radili je bio pokušaj da otkrijemo koliko malim možete da napravite ove biosfere. I šta sve možete da uradite sa njima? Tako smo jednu poslali na svemirsku stanicu Mir. Jednu smo držali u šatlu, a drugu u međunarodnoj svemirskoj stanici tokom 16 meseci, gde smo uspeli da stvorimo prve organizme koji su prošli više životnih ciklusa u svemiru. Time smo zaista pomerili granice razumevanja o tome koliko su fleksibilni naši životni sistemi.

Oduševljena sam što mogu da objavim, da prvi imate uvid u ovo - u petak ćemo objaviti da zapravo formiramo tim za razvoj sistema za uzgoj biljaka na Mesecu, što će biti veoma zabavno. Ishod svega toga biće sistem koji smo dizajnirali, potpuno zatvoreni sistem za uzgoj biljaka za uzgoj na Marsu. Deo ovoga je bio modelovanje veoma brzog kruženja ugljen-dioksida i kiseonika i vode, kroz ovaj biljni sistem.

Kao rezultat tog modelovanja, završila sam na svakakvim mestima u Eritreji, na Rogu Afrike. Eritreja, nekadašnji deo Etiopije, je jedno od onih zadivljujuće lepih mesta neverovatno jednostavno, a opet nisam mogla da razumem kako ljudi preživljavaju tamo. Tako je suvo. Ovo je ono što sam videla. Ali i ovo je deo onoga što sam videla. Videla sam kompaniju koja je na morskoj vodi i pesku, uzgajala poljoprivrednu kulturu koja može da se uzgaja na slanoj vodi bez potrebe da se preradi. I proizvešće hranu. U ovom slučaju uljane semenke. To je bilo zadivljujuće. Takođe su proizvodili mangrove na plantaži. A mangrove su dalje korišćene za dobijanje drveta, meda i lišća za životinje tako da su one mogle da daju mleko i još štošta kao što smo mi radili u Biosferi.

A sve to je dolazilo iz ovoga, farme škampa. Farme škampa su pošast na zemlji, iskreno, sa stanovišta životne sredine. One oslobađaju ogromne količine zagađivača u okean. Takođe zagađuju i svoje najbliže komšije. Dakle, upropašćuju jezerca jedno drugom. Bukvalno. Ono što se radilo u ovom projektu, jeste da je tečan otpad sa ovih farmi, pretvaran u svu ovu hranu. Doslovce su zagađenje pretvarali u obilje za ljude iz pustinje. Stvorili su neku vrstu industrijskog ekosistema.

Bila sam tamo jer sam zapravo pravila model udela mangrova za kreditni program ugljenika, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija u okviru Kjoto protokola. I dok sam pravila ovaj model močvare mangrova, razmišljala sam: "Kako ovo da stavim u kutiju"? Kada pravim model biljke u kutiji, bukvalno znam gde da povučem granice. Ali u šumi mangrove kao što je ova, nisam imala pojma. Naravno, granica se mora iscrtati oko cele Zemlje. I moramo da razumemo njene interakcije sa celom Zemljom. A svoj projekat stavljate u taj kontekst.

Danas širom sveta vidimo jednu neverovatnu transformaciju. Od onoga što ja nazivam bioubistvena vrsta, ona koju smo namerno ili nenamerno dizajnirali u našim sistemima da većinu vremena uništava život. Ovo je u stvari, ova prelepa fotografija, je napravljena iznad Amazona. Ovde su, kao svetlo zelene, prikazane regije masovne seče šuma. A ovi prelepi paperjasti oblaci su, zapravo, namerno uzrokovani požari. Trenutno smo u procesu transformacije iz ovoga u ono sto bih ja nazvala društvom koje obožava prirodu, u ono u kome učimo da vrednujemo društvo. Možda vam se čini da nismo u tom procesu, ali zapravo jesmo. To se trenutno dešava širom sveta, u svakom segmentu života, u svakoj vrsti karijere i industrije koju možemo da zamislimo. Često razmišljam o tome da su se ljudi tu izgubili. Oni često govore: "Ali kako ja mogu na nađem svoj put u svemu tome? To je tako krupna stvar." Ali ja bih rekla da se male stvari računaju. Zaista je tako.

Ovo je priča o grabulji iz mog zadnjeg dvorišta. Ovo je bilo moje dvorište, jako odavno, kada sam tek kupila svoje imanje. A u Arizoni naravno, svi posipaju svoja dvorišta šljunkom. Vole da je sve divno izgrabuljano. Uklanjaju svo lišće. Nedeljom ujutro, komšije uklanjaju lišće duvačicama, a ja želim da ih zadavim. To je pitanje estetike. Ne osećamo se prijatno pored neurednosti. I tako sam ja odbacila moju grabulju. I pustila sam svo lišće da otpadne sa drveća koje imam na svom posedu. Šta sam ja to, u stvari, radila? Formirala sam površinski sloj komposta. Tako da sada dolaze ptice. Čak i jastrebi. Ja sada imam oazu. Ovo se dešava svakog proleća. Tokom šest nedelja, šest do osam nedelja, ja imam pravi bum zelenila. Ovo je zapravo u priobalnom pojasu. I ceo Tuson bi mogao da bude ovakav samo kada bi se svi pobunili i odbacili svoje grabulje. Male stvari se računaju.

Industrijska revolucija i Prometej, dali su nam ovo: mogućnost da osvetlimo svet. Takođe su nam dali i ovo: da na svet gledamo spolja. Sada, možda nemamo svi drugu biosferu u koju možemo da odemo i uporedimo je sa ovom. Ali možemo da pogledamo na svet i pokušamo da razumemo gde smo mi u njegovom kontekstu i kako biramo da vršimo interakciju sa njim.

Ako izgubite pojam o tome gde ste u vašoj biosferi, ili ako možda imate problem sa povezivanjem sa tim gde ste unutar nje, rekla bih vam da udahnete duboko. Jogisti su u pravu, znate. Dah nas, u stvari, sve povezuje na veoma bukvalan način. Sada udahnite. Dok dišete, razmišljajte o tome šta se nalazi u vašem dahu. Tu je verovatno ugljen-dioksid osobe koja sedi u susednoj sobi. Možda u njemu ima i nešto kiseonika od algi sa plaže koja se nalazi nedaleko odavde. Takođe nas to povezuje i u vremenu. Možda u vašem dahu ima ugljenika dinosaurusa. Možda čak ima i ugljenika koji sada izdišete, a koji će se naći u dahu vaših pra-pra-pra-unuka. Hvala.