Џејн МекГонигал (Jane McGonigal): Игра која вам може продужити живот за 10 година

Ја сам гејмер и волим да имам циљеве. Волим специјалне мисије и тајне задатке. А ово је моја специјална мисија за овај говор: покушаћу да продужим животни век сваке особе у овој просторији за седам и по минута. Буквлано, живећете седам и по минута дуже него што бисте иначе живели, само зато што гледате овај говор.

Океј, неки од вас делују помало скептично. То је у реду, јер погледајте - математика доказује да је то могуће. Сада неће имати много смисла. Све ћу објаснити касније, али обратите пажњу на број у дну: 7,68245837 минута ће бити мој поклон вама, ако будем успешна у својој мисији.

И ви имате тајну мисију. Ваша мисија је да одлучите како желите да проведете својих додатних седам и по минута. Мислим да би требало да урадите нешто необично, јер су то бонус минути. Не бисте их иначе имали.

Сад, пошто сам ја дизајнер игара, можда мислите: "Знам шта жели да радимо с тим минутима, жели да их потрошимо на играње игара." То је потпуно разумна претпоставка, с обзиром да имам навику да подстичем људе да проводе више времена играјући игре. На пример, у мом првом TED говору, предложила сам да би сви на планети требало да проведемо 21 милијарду сати недељно играјући игре.

То је много времена. Уствари толико много, да је најчешћи коментар који чујем од људи широм света од како сам одржала тај говор, следећи: "Џејн, игре су супер, али да ли ћеш на самртној постељи стварно да пожелиш да си провела више времена играјући "Angry Birds"?" Ова идеја преовлађује и чујем је свуда - игре су губљење времена које ћемо зажалити. На пример, истинита прича: пре само неколико недеља, овај таксиста је, кад је сазнао да смо пријатељ и ја дошли у град на конференцију дизајнера игара, рекао - цитирам - "Мрзим игре. Траћење живота. Замисли да на крају живота жалиш за свим тим временом."

Желим да овај проблем схватим озбиљно. Мислим, желим да игре покрећу на добре ствари у свету. Не желим да играчи жале за временом проведеним у игрању, а на које их ја подстичем. Зато сам о овом питању у последње време много размишљала. Да ли ћемо, на самртној постељи, жалити за временом које смо провели играјући игре?

Можда ће вас изненадити да постоје нека научна истраживања на ову тему. Истина је. Радници у хоспису, они који воде бригу о нама на крају нашег живота, су недавно издали извештај о стварима због којих се најчешће кају људи који су буквално на самртним постељама. То желим да поделим са вама данас - 5 најчешћих кајања умирућих.

Број један: волео бих да нисам толико напорно радио. Број два: волео бих да сам остао у контакту са пријатељима. Број три: волео бих да сам допустио себи да будем срећнији. Број четири: волео бих да сам имао храбрости да изразим правог себе. И број пет: волео бих да сам живео у складу са својим сновима, уместо онога што су други од мене очекивали.

Сад, колико ја знам, нико до сада није рекао радницима у хоспису да жели да је играо више игара, али кад чујем ових пет кајања умирућих, не могу а да не чујем 5 дубоких људских жеља које уз помоћ игара испуњавамо.

На пример, волео бих да нисам тако напорно радио. Многим људима ово значи "волео бих да сам провео више времена са својом породицом и децом док су одрастала". Па, знамо да је заједничко играње игара од огромне користи за породицу. Недавна студија Школе о породичном животу, Бригам Јанг универзитета, показује да родитељи који више играју видео игре са својом децом, имају много јаче везе с њима у стварном животу.

Волео бих да сам остао у контакту са пријатељима. Па, стотине милиона људи дневно уз друштвене игре "Фармвил" или "Words With Friends" остаје у контакту са стварним пријатељима и породицом. Недавна студија Универзитета у Мичигену је показала да су ове игре невероватно моћни алати за управљање односима. Помажу нам да останемо повезани са људима око себе од којих бисмо се можда удаљили, да с њима не играмо игре.

Волео бих да сам допустио себи да будем срећнији. Овде морам да се сетим револуционарног клиничког експеримента који је недавно спровео Универзитет источне Каролине, а који показује да су интернет игре учинковитије од лекова за третирање клиничке анксиозности и депресије. Само 30 минута играња онлајн игара дневно било је довољно да драматично поправи расположење и на дуже стазе повећа срећу.

Волео бих да сам имао храбрости да искажем своју личност. Па, аватари су начин да изразимо своје истинско ја, своје најхрабрије, идеализоване верзије онога што бисмо могли постати. То је илустровао Роби Купер у овом алтер его портрету једног играча и његовог аватара. А Универзитет Стенфорд већ 5 година истражује и бележи како играње игре са идеализованим аватаром мења наше размишљање и понашање у реалном свету, чинећи нас храбријим, амбициознијим, посвећенијим циљевима.

Волео бих да сам живео у складу са својим сновима, а не како су други од мене очекивали. Да ли игре ово већ раде? Нисам сигурна, па сам оставила упитник у стилу Супер Марија. Вратићемо се на ово.

Али можда се питате у међувремену, ко је ова дизајнерка игара да нам говори о кајањима на самртној постељи? Истина је да никад нисам радила у хоспису, нисам била на својој самртној постељи. Али недавно сам провела 3 месеца у кревету, желећи да умрем. Заиста желећи да умрем.

Испричаћу вам ту причу. Почело је пре две године, када сам имала потрес мозга. Нисам се у потпуности опоравила, и после 30 дана имала сам непрестане главобоље, мучнине, вртоглавице, губитке памћења, менталну помућеност. Лекар ми је рекао да, да би се мозак залечио, морам да га одмарам. Морала сам да избегавам све што ми је изазивало симптоме. То је за мене значило да нема читања, писања, видео игара, рада или мејла, трчања, алкохола, кафеина. Другим речима, мислим да знате куда ово води, нема разлога за живот.

Наравно, требало би да буде смешно, али у свој озбиљности, суицидалне мисли су прилично уобичајене код трауматских повреда мозга. Јављају се код једне од 3 особе, а то сам била ја. Мозак је почео да ми говори: "Џејн, желиш да умреш." Говорио је да се никада нећу опоравити. Говорио је да бол неће никада престати.

Ти гласови су постали толико упорни у убедљиви, да сам озбиљно почела да се бојим за свој живот и после 34 дана сам рекла себи - тај тренутак никада нећу заборавити - рекла сам: "Или ћу да се убијем или ћу да претворим ово у игру."

Зашто баш у игру? Из истраживања психологије игара дуже од деценије, знам да када играмо неку игру - ово каже научна литература - тешке изазове решавамо са више креативности, одлучности, оптимизма и спремнији смо да од других тражимо помоћ. Желела сам да ове играчке особине пренесем у свој животни изазов, па сам креирала игру за опоравак са улогама, која се звала "Џејн, убица потреса мозгова".

То је постало мој нови тајни идентитет, а прво што сам као "убица" урадила било је да позовем своју идентичну сестру близнакињу која се зове Кели и да јој кажем да играм игру како бих залечила мозак и желим да она игра са мном. То је био лакши начин тражења помоћи.

Она је постала мој први савезник у игри, потом се придружио мој супруг Кијеш и заједно смо налазили и борили се против лоших ликова. То је било шта што проузрокује моје симптоме и на тај начин успорава процес лечења, као што су јака светла или крцати простори. Такође смо сакупљали и повећавали моћ. То сам чак и најгорих дана могла да радим да бих се осећала макар мало добро или продуктивно. На пример, мажење мог пса десетак минута, устајање из кревета и шетање по кварту макар једном.

Игра је била једноставна: усвојите тајни идентитет, скупите савезнике, борите се против зликоваца, активирате моћи. Али чак и са тако једноставном игром, само пар дана након почетка играња, она магла анксиозности и депресије је прошла. Само нестала. Било је то као чудо. Али то није био магични лек против главобоља или когнитивних симптома. То је трајало више од годину дана и то је била до сада најтежа година у мом животу. Али чак и кад сам имала симптоме, кад сам била у боловима, ја нисам патила.

Оно што се даље десило са игром ме је изненадило. Писала сам блог и поставила неколико видео снимака, објашњавајући како се игра. Али очигледно, нису сви имали потрес мозга, не желе сви да буду "убице", па сам преименовала игру у "SuperBetter".

Ускоро су почели да ми се јављају људи широм света који су стварали своје тајне идентитете, окупљали своје савезнике и могли "супер боље" да се суоче са изазовима као што су рак и хроничан бол, депресија или Кронова болест. Играли су чак и људи са смртоносним болестима, као што је Лу Герингова болест. Из њихових порука и видео снимака било ми је јасно да им игра помаже на исте начине на које је помогла мени. Говорили су да се осећају јаче и храбрије. Рекли су да их пријатељи и породице боље разумеју. Чак су и рекли да се осећају срећније, иако су у боловима, иако се боре са најтежим изазовима у својим животима.

Тада сам помислила: "Шта се то овде дешава?" Мислим, како тако проста игра може тако моћно да утиче на тако озбиљне околности живота и смрти? Мислим, да мени није помогла, никада не бих помислила да је могуће. Испоставља се да и ту постоје научни подаци. Неки људи постану јачи и срећнији после трауматског догађаја. А то се нама дешавало.

Игра је помагала да искусимо оно што научници називају посттрауматски раст, о чему не слушамо често. Обично знамо за посттрауматски стресни поремећај. Али данас научници знају да нас трауматски догађај не осуђује на вечну патњу. Уместо тога, можемо да га користимо као одскочну даску да развијемо своје квалитете и живимо срећније.

Ево најчешћих 5 ствари које кажу људи који доживе посттрауматски развој: Променили су ми се приоритети. Не бојим се да радим оно што ме чини срећним. Осећам већу блискост са пријатељима и породицом. Боље разумем себе. Сада заиста знам ко сам. Имам нови осећај смисла и значаја у животу. Могу боље да се фокусирам на циљеве и снове.

Да ли вам ово звучи познато? Требало би, јер су 5 најчешћих особина посттрауматског раста заправо директно супротне најчешћим разлозима кајања умирућих. Ово је занимљиво, зар не? Изгледа да некако трауматски догађај може да покрене нашу способност да живимо уз мање кајања.

Али како то функционише? Како од трауме долазите до раста? Или још боље, да ли можемо све те добре ствари посттрауматског раста да добијемо без трауме, без тога да уопште повредимо главу? То би било добро, зар не?

Желела сам да боље разумем тај феномен, па сам "прогутала" стручну литературу и ево шта сам сазнала. Постоје четири врсте снаге или отпорности, које доприносе посттрауматском расту и постоје научно оправдане активности које можете радити сваког дана да бисте их ојачали и за то вам није потребна траума.

Могла бих да вам кажем који су то типови снага, али више бих волела да их сами искусите. Радије бих да сада сви заједно почнемо да их јачамо. Ево шта ћемо да урадимо. Одиграћемо једну брзу игру. Ту ћете зарадити оних додатних 7,5 минута живота које сам вам раније обећала. Све што је потребно, је да успешно завршите први од четири "SuperBetter" задатка. Осећам да можете. Верујем у вас.

Јесу ли сви спремни? Ово је први задатак. Крећемо. Изаберите: устаните и направите 3 корака или стегните шаке у песнице, дигните их изнад главе и пет секунди држите што више можете. Крените! Добро, свиђају ми се они који раде обоје. Ви сте веома амбициозни. Врло добро. (Смех)

Браво, свима. Тиме добијате +1 за физичку отпорност, што значи да ваше тело може да издржи више стреса и брже да се опорави. Из истраживања знамо да је најбоља ствар која подстиче физичко здравље, покрет. То је све што је потребно. Сваке секунде у којој не мирујете, ви активно побољшавате здравље свог срца, плућа и мозга.

Да ли су сви спремни за следећи задатак? Пуцкајте прстима тачно 50 пута или бројите уназад од 100 по 7, овако: 100, 93... Крените!

(Пуцкање)

Не посустајте.

(Пуцкање)

Не дозволите да људи који броје од 100 поремете ваше бројање до 50.

(Смех)

Лепо. Сјајно. Ово први пут видим. Бонус са физичко здравље. Браво за све. Овим добијате +1 за менталну снагу, што значи да имате више концентрације, дисциплине, одлучности и воље. Из научних истраживања знамо да снага воље заправо ради као мишић. Ако је више вежбате, она постаје јача. Не одустајање од малог изазова, чак и тако апсурдног као што је пуцкетање прстима тачно 50 пута или бројање уназад од 100 по 7, је уствари научно оправдани начин за јачање снаге воље.

Одлично. Задатак број три. Изаберите: због просторије у којој се налазимо, ово одлучује судбина, али ево две опције. Ако сте унутра, погледајте кроз прозор. Ако сте напољу, погледајте унутра. Или брзо на Гуглу или Јутјубу укуцајте ”слика бебе [ваше омиљене животиње]".

Можете то урадити на телефонима или само викнути називе беба неких животиња, а ја ћу пронаћи неке и пустити их на монитор. Дакле, шта желите да видите? Лењивца, жирафу, слона, змију. Океј, да видимо шта имамо. Беба делфина и беба ламе. Погледајте. Видите? Океј, још једна. Беба слон. Аплаудирамо томе? То је сјајно.

Оно што овде осећамо јесте +1 за емотивну отпорност, што значи да можете да покренете моћне позитивне емоције као што су радозналост или љубав, које осећамо када гледамо бебе животиња, кад су нам најпотребније.

Ево вам и тајне из научне литературе. Ако можете да доживите три позитивне емоције за сваку негативну у року од једног сата, дана, недеље, драматично побољшавате своје здравље и способност да успешно решите било који проблем с којим се суочавате. Ово је однос позитивних емоција 3 према 1. То је мој омиљени трик игре "SuperBetter", само наставите.

У реду, последњи задатак, изаберите једно: рукујте се с неким 6 секунди или брзо пошаљите неком захвалницу поруком, мејлом, на Фејбук или Твитер. Крените!

(Ћаскање)

Добро изгледа. Лепо, лепо. Само наставите. Одушевљена сам! У реду људи, ово је +1 за друштвену отпорност, што значи да добијате више снаге од пријатеља, комшија, своје породице, заједнице. Одличан начин да се повећа друштвена отпорност је захвалност. Додир је још бољи.

Ево вам још једне тајне: 6 секунди руковања с неким значајно повећава ниво окситоцина у крвотоку, а то је хормон поверења. То значи да сте сви који сте се сада руковали биохемијски предодређени да се свидите и желите да помогнете једни другима. Ово ће трајати током паузе, па искористите могућности повезивања.

(Смех)

У реду, успешно сте завршили 4 задатка, па хајде да видимо да ли сам ја била успешна у мисији да вам продужим живот за 7,5 минута. Сада могу са вама да поделим још мало науке. Испоставља се да људи који редовно јачају ова 4 типа отпорности - физичку, менталну, емоционалну, друштвену - живе десет година дуже од осталих. То је истина. Ако редовно доживљавате однос од 3 позитивне емоције наспрам једне негативне, ако никада не седите дуже од сат времена одједном, ако сваког дана контактирате неку особу до које вам је стало, ако достижете мале циљеве да бисте ојачали снагу воље, живећете 10 година дуже од свих осталих и овде се уклапа она математика од раније.

Дакле, просечан животни век у САД и Британији је 78,1 година, али знамо из више од 1 000 студија да томе можете додати 10 година јачајући ова 4 типа отпорности. Дакле, сваке године када јачате ове отпорности, ви заправо добијате 0,128 година живота или 46 дана или 67,298 минута живота више, што значи да сваког дана добијате додатних 184 минута живота, тј сваког сата у ком јачате ове типове отпорности, као што смо сад радили, добијате 7,68245837 минута живота више.

Честитам, тих седам и по минута су ваши. Поштено сте их зарадили.

(Аплауз)

Да! Сјајно. Чекајте, чекајте. И даље имате специјалну, тајну мисију. Како ћете да потрошите тих додатних 7,5 минута живота?

Па, ево мог предлога. Они су као жеље за духа из боце. Можете искористити прву да пожелите још милион жеља. Прилично паметно, зар не? Ако тих 7,5 минута данас потрошите радећи нешто што вас чини срећним или што вас физички покреће или доводи у контакт са неким до кога вам је стало или само помаже у малом изазову, ви ћете појачати своју отпорност, и зарадити више минута.

Добра вест је да можете тако да наставите. Сваког сата у дану, сваког дана вашег живота, све до самртне постеље, која ће сада бити 10 година касније него што би иначе била. А тада, веома је вероватно да се нећете кајати због оних 5 ствари, јер ћете ојачати снагу и отпорност да водите живот у складу са својим сновима. А са додатних 10 година живота, можда ћете имати довољно времена да играте више игара.

Хвала вам.

(Аплауз)