Џејмс Хансен (James Hansen): Шта ме обавезује да говорим о климатским промјенама?

Шта је то што знам што би довело дотле да мене, једног уздржаног научника са Средњег запада САД-а, ухапсе у протесту испред Бијеле куће? А и шта бисте ви урадили кад бисте знали оно што ја знам? Почећемо од тога како сам уопште дошао дотле. Имао сам срећу да одрастам у времену када није било тешко за дијете једног фармера-закупца да прокрчи себи пут до државног универзитета.

И заиста сам имао среће да се упишем на Универзитет у Ајови, гдје сам имао прилику да учим од професора Џејмса ван Алена, који је направио инструменте за прве америчке сателите. Професор Ван Ален ми је испричао, везано за посматрања Венере, да постоји јако микроталасно зрачење. Да ли је то значило да Венера има јоносферу? Или да је Венера изузетно врућа? Тачан одговор, потврђен у мисији совјетске свемирске летилице по имену Венера, је да је та планета веома врућа -- 482°C (900°F). И да се та топлота одржава захваљујући густом омотачу од угљен-диоксида (CO2).

Имао сам среће да се придружим НАСА-и и да се прихвати мој предлог да извршимо експеримент на Венери. Наш инструмент је ухватио ову слику Венериног омотача, а који је заправо густи облак сумпорне киселине. Међутим, док је изградња нашег инструмента била у току, укључио сам се у мјерења ефекта стаклене баште овдjе на Земљи, јер смо увидјели да се наш атмосферски састав мијења. На крају, одрекао сам се мјеста главног истраживача на експерименту о Венери, јер су промјене на планети пред нашим очима, интересантније и од веће важности. Те промјене ће утицати на свеукупно човјечанство.

Ефекат стаклене баште је био добро познат више од једног вијека. Британски физичар Џон Тиндал, је 1850-их, извео лабораторијска мјерења инфрацрвеног зрачења, што је, у ствари, топлота. Показао је да гасови као што је CO2 апсорбују топлоту, тако да се понашају као прекривач који загријава Земљину површину.

Радио сам са другим научницима на анализирању климатских посматрања на Земљи. Године 1981., објавили смо чланак у магазину Sciencе, закључивши да је запажено загријавање од 0,4°C у претходном вијеку у складу са ефектом стаклене баште који настаје услед повећања CO2. Такође, да ће се Земља вјероватно загријавати у току ’80-их и да би то загријавање прекорачило уобичајена одступања у температури до краја 20. вијека. Истакли смо и да ће се у 21. вијеку догодити помјерање климатских зона, стварање региона подложних суши у Сјеверној Америци и Азији, отапање континенталних ледника, подизање нивоа мора и отварање чувеног Сјеверозападног пролаза. Сваки од ових утицаја се од тада већ догодио или је већ увелико у току.

Вијест о том раду је доспјела на насловницу Њујорк тајмса и довела ме је чак до свједочења пред Конгресом 1980-их. У том исказу сам истакао да глобално загријавање појачава обје крајности Земљиног воденог циклуса. Са једне стране, топлотни таласи и суша су директна последица загријавања, а са друге, пошто топлија атмосфера садржи више водене паре са својом латентном енергијом, падавине ће постати све екстремније. Биће јачих олуја и озбиљнијих поплава. Медијска помпа око глобалног загријавања ми је односила много времена и одвлачила од научног истраживања -- дијелом и због тога што сам се сам жалио да су из Бијеле куће измијенили мој исказ. Стога сам одлучио да се вратим искључиво науци, а информисање јавности оставим другима.

Петнаест година од тада, показатељи глобалног загријавања су били много израженији. Већина ствари поменутих у нашем чланку из 1981. су постале чињенице. Имао сам привилегију да два пута разговарам са предсједниковим тимом за климатска питања. Међутим, енергетска политика је наставила да се фокусира на проналажење више фосилних горива. До тада смо већ имали двоје унучади, Софију и Конора. Схватио сам да не желим да сјутра кажу: ”Деда је схватио шта се дешава, али то није довољно објаснио". Тако сам одлучио да одржим говор у којем бих јавно искритиковао недостатак одговарајуће енергетске политике.

Говорио сам на Универзитету у Ајови 2004. године, као и на окупљању Америчке геофизичке уније (AGU) 2005. То је довело до серије позива из Бијеле куће сједишту НАСА-е. Саопштено ми је да не могу држати никакве говоре, нити се обраћати медијима, без изричитог одобрења од стране сједишта НАСА-е. Након што сам обавијестио Њујорк тајмс о тим ограничењима, НАСА је била приморана да оконча ту цензуру. Међутим, било је последица. Користио сам прву реченицу НАСА-ине изјаве о мисији: ”Разумјети и заштитити нашу планету” да бих оправдао своје говоре. Убрзо је та реченица заувијек избрисана.

Током наредних неколико година све више сам се залагао за то да укажем на потребу да се што прије промијени енергетска политика, истовремено се бавећи истраживањима на пољу физике климатских промјена. Дозволите ми да опишем најважнији закључак из области физике -- у вези са Земљиним енергетским балансом и климатском историјом Земље.

Додавање CO2 у атмосферу је попут стављања додатног прекривача на кревет. То умањује Земљино топлотно зрачење у свемир, тако да настаје привремена енергетска неравнотежа. Више енергије долази до Земље него што одлази од ње, све док се не загрије толико да поново испушта онолико енергије у свемир колико је апсорбује од Сунца. Дакле, кључна непозната овдје је Земљина енергетска неравнотежа. Да ли више енергије улази него што излази? У случају да је тако, загријавање ће се даље настављати. То ће се догодити чак и без додатних гасова са ефектом стаклене баште.

Сада напокон, можемо прецизно измјерити Земљину енергетску неравнотежу, тако што измјеримо количину топлоте у Земљиним топлотним резервоарима. Највећи резервоар, океан, био је најслабије мјерен, све док више од 3.000 Арго пловака није расподијељено широм свјетског океана. Ти пловци нам откривају да се горња половина океана загријава значајном брзином. Дубине океана се такође загријавају, додуше мањом брзином, и енергија одлази на нето разлику између топљења и акумулације леда широм планете. Само тло, до дубине од више десетина метара, такође се загријава.

Укупна енергетска неравнотежа тренутно износи око шест десетина вата по метру квадратном. То можда не звучи много, али кад се сабере на глобалном нивоу, то је заиста много. То је око 20 пута више од количине коришћења енергије од стране читавог човјечанства. То је еквивалентно експлодирању 400.000 атомских бомби попут оне у Хирошими дневно, 365 дана годишње. Толику количину додатне енергије Земља добија сваког дана. Ова неравнотежа, ако желимо да стабилизујемо климу, значи да морамо смањити количину CO2 са 391 ppm, милионитих дјелова (parts per million), назад на 350 ppm. То је неопходно да би се повратила енергетска равнотежа и спријечило даље загријавање.

Противници теорије о климатским промјенама заступају идеју да је Сунце главни узрочник промјена које се дешавају. Међутим, измјерена енергетска неравнотежа се догодила управо у периоду најдубљег забиљеженог соларног минимума, тј. када је допирање Сунчеве енергије до Земље било најмање. Упркос томе, више енергије је долазило, него што је одлазило. Ово показује да је ефекат сунчевог утицаја на климу надјачан ефектом растуће количине гасова стаклене баште, и то углавном услед сагоријевања фосилних горива.

Размотримо сада климатску историју Земље. Ове криве глобалне температуре атмосферског CO2 и нивоа мора су изведене из узорака језгара воде из океана и леда са Антарктика, као и из седимената из океана и снијежних пахуљица које су се гомилале из године у годину, преко 800.000 година, формирајући ледени покривач дебљине преко 3km. Као што видите, постоји јака међусобна повезаност између температуре, CO2 и нивоа мора. Пажљиво посматрање показује да температурне промјене благо предводе промјене у нивоу CO2 за неколико вјекова. Противници климатских промјена често користе ову чињеницу да би збунили и заварали јавност, говорећи: "Погледајте, температурне промјене доводе до промјена CO2, а не обрнуто. " Али то кашњење је управо оно што се очекује.

Мале промјене у Земљиној орбити које се дешавају током десетина до стотина хиљада година мијењају расподјелу сунчеве свјетлости на Земљи. Када има више сунчеве свјетлости на високим латитудама љети, ледени покривач се топи. Смањивање континенталних ледника чини планету тамнијом, па она апсорбује више сунчеве свјетлости и постаје топлија. Топлији океан ослобађа CO2, баш као топла Кока-кола. А више CO2 изазива веће загријавање. Дакле CO2, метан и континентални ледници су били повратне спреге које су појачале глобалну промјену температуре доводећи дотле да те древне климатске осцилације буду огромне, иако је, заправо, промјена климе започета под утицајем веома слабих сила.

Поента је у томе што ће се те повратне спреге - појачивачи, јавити и данас. Закони физике се не мијењају. Како се Земља буде загријавала, сада већ услед вишка CO2 који избацујемо у атмосферу, лед ће се топити, а CO2 и метан ће се ослобађати као последица загријавања океана и топљења пермафроста. Иако не можемо са прецизношћу рећи колико брзо ће се ове повратне спреге појавити, оно што је сигурно је да хоће уколико не зауставимо загријавање. Постоје показатељи да оне већ почињу. Прецизни подаци са GRACE сателита за мјерење гравитацијског поља, откривају да Гренланд и Антарктик тренутно губе масу, и то по неколико стотина кубних километара годишње. А та тенденција се још и убрзала од кад су ова мјерења започета прије девет година. Метан такође почиње да се ослобађа из пермафроста.

Какав пораст нивоа мора можемо очекивати? Последњи пут кад је вриједност CO2 била 390 ppm, што је његова тренутна вриједност, ниво мора је био виши за најмање 15 метара, 50 стопа. То гдје ви сједите сада било би под водом. Процјене су углавном, да ће у овом вијеку, ниво порасти макар за један метар. Ја вјерујем да ће то бити више, уколико наставимо да сагоријевамо фосилна горива, можда чак и до пет метара, што је 18 стопа, у току овог вијека или убрзо после.

Суштина је у томе што ће бити да смо започели процес који је изван људске контроле. Континентални ледници би наставили да се разграђују вјековима. Не би било постојане обале. Економске последице су скоро незамисливе. Стотине пустошења попут оног у Њу Орлеансу (ураган Катрина) широм свијета. Оно што би могло бити за још већи прекор, уколико се порицање климатских промјена настави, је истребљење врста. Лептир Монарх би могао бити једна од 20 до 50 одсто свих врста за које Међународна група експерата за климатске промјене (IPCC) процјењује да ће бити осуђене на изумирање до краја вијека, уколико наставимо са оваквим коришћењем фосилних горива.

Глобално загријавање већ утиче на људе. Топлотни таласи и суша у Тексасу, Оклахоми и Мексику прошле године, у Москви годину дана раније, и 2003. у Европи, су све били ванредни догађаји, више од три стандардне девијације изван норме. Прије педесет година, такве аномалије су се дешавале на само 0,2 до 0,3% површине земље. Последњих година, услед глобалног загријавања, оне погађају око 10% површине -- што је 25 до 50 пута више. Дакле, можемо поуздано тврдити да озбиљни топлотни таласи у Тексасу и Москви нису били природна појава - проузроковани су глобалним загријавањем. Биће озбиљних последица, ако се глобално загријавање настави, по наважније пољопривредне површине наше земље и свијета. Очекује се да ће тако амерички Средњи запад и Велике равнице постати подложни екстремним сушама, горим од ”Пјешчане кугле” у року од само неколико деценија - - ако дозволимо да се глобално загријавање настави.

Како сам се нашао све дубље увучен у настојање да информишем јавност о овим дешавањима, горовећи у 10 земаља, бивајући и ухапшен, користећи слободне дане које сам нагомилао у протеклих 30 година? Па, мотивисало ме је то што сам добио више унучади. Џејк је један врло позитиван дјечак, ентузијаста. На овој слици има двије и по године, и вјерује да може заштитити своју два и по дана стару сестрицу. Било би неморално оставити ове младе људе са климатским системом који убрзано измиче контроли.

Оно што је трагично везано за климатске промјене је да их можемо ријешити, једноставним, поштеним приступом постепеног повећавања таксе на угљеник, прикупљене од произвођача фосилних горива. Тај новац би се расподјељивао електронским путем мјесечно, свим грађанима, обрачунато по глави становника, а да при том влада не задржи ни цент за себе. Већина људи би добила више у мјесечној дивиденди него што би изгубила повећањем цијена. Ова такса и дивиденда би стимулисале економију и иновације, отварајући тако милионе радних мјеста. То је основни услов како бисмо брзо кренули ка будућности чисте енергије.

Неколико водећих економиста су коаутори овог предлога. Џим ДиПесо из организације Републиканци за заштиту животне средине то описује овако: "Транспарентно. Тржишно оријентисано. Не увећава државну управу. Енергетске одлуке оставља на избор појединцима. Звучи као конзервативни климатски план."

Ипак, умјесто увођења веће таксе на емисију угљеника како бисмо кроз цијену фосилних горива платили њихову праву цијену друштву, наше владе приморавају јавност да субвенционише фосилна горива са 400 до 500 милијарди долара годишње, широм свијета, подстичући тако извлачење свих врста фосилних горива -- уклањање врхова планина, подземна експлоатација угља, хидраулично дробљење, катрански пијесак, уљни шкриљци, бушење океанског дна Арктика. Ако наставимо овим путем, загарантовано је да ћемо прећи тачку преокрета, што ће довести до разлагања ледника које ће се убрзати тако да ће бити изван контроле будућих генерација. Велики дио врста ће бити осуђен на нестанак. А, све интензивније суше и поплаве ће озбиљно утицати на свјетску пољопривреду, узрокујући масовну несташицу хране и економски пад. Замислите џиновски астероид који пријети да директно удари у Земљу.

То је еквивалентно ономе са чим се ми тренутно суочавамо. Упркос томе, ми и даље оклијевамо, не предузимамо никакве кораке да скренемо тај астероид, иако ће, што дуже будемо чекали, бити све теже и скупље да то изведемо. Да смо започели 2005. године, било би потребно смањити емисије за три одсто годишње да би се повратила енергетска равнотежа на планети и стабилизовала клима у току овог вијека. Ако започнемо следеће године, биће потребно шест одсто годишње. Ако будемо чекали 10 година, биће то 15 одсто годишње -- изузетно тешко и скупо, можда и немогуће. Али ми још увијек и не почињемо.

Дакле, сада знате оно што ја знам, што ме тјера да упозоравам на ургентност ситуације. Очигледно је да до сад нисам био довољно убједљив. Наука је јасна. Потребна ми је ваша помоћ да ефективније пренесем поруку о озбиљности и хитности ове ситуације и начина да се она ријеши. -- Дугујемо то нашој дјеци и унуцима.

Хвала вам.

(Аплауз)