Misteriozna kutija Dž.Dž.Abramsa

Danas želim da počnem - evo ga. Sačekajte. Evo ga. Danas želim da počnem... da govorim o strukturi polipeptida. (Smeh) Mnogo ljudi me pita, u vezi sa serijom ''Lost'': ''Zaboga, šta je to ostrvo?'' To je obično praćeno sa: ''Ne, ozbiljno, šta je zaboga to ostrvo?'' (Smeh)

Zašto toliko misterija? Šta je to u vezi sa misterijom što me privlači? I razmišljao sam o čemu da pričam na TED-u. Kada sam razgovarao sa ljubaznim predstavnikom TED-a i pitao: ''Slušajte, o čemu bi trebalo da pričam?'' On je rekao: ''Nemojte brinuti o tome. Samo neka bude duboko.'' (Smeh) I to me je neizmerno utešilo. Prema tome, hvala Vam, ako ste ovde.

Razmišljao sam o čemu ću pričati. To je dobro pitanje. Zašto radim toliko stvari koje uključuju misteriju? I počeo sam pokušavati da to otkrijem. Počeo sam da razmišljam zašto radim išta od onoga što radim i počeo sam da razmišljam o svom dedi. Voleo sam svog dedu. Njegovo ime je bilo Heri Kelvin, otac moje majke. Umro je 1986. Bio je sjajan tip. I jedan od razloga što je bio sjajan, je to što je posle II svetskog rata osnovao elektronsku kompaniju. Počeo je da prodaje rezervne delove, opremu školama i sl. Imao je neku neverovatnu radoznalost. Kad sam bio dete dolazio bi kod mene sa radijima i telefonima i raznoraznim stvarima. I otvorio bi ih, odšrafio i otkrivao kako funkcionišu iznutra... što mnogi od nas, siguran sam, uzimaju zdravo za gotovo. Ali to je sjajan poklon koji možete dati detetu. Da otvorite neku stvar i pokažete kako radi i zašto radi i šta je. On je bio vrhunski dekonstruktivista, na mnogo načina. I moj deda je bio ne samo neko ko bi rastavljao stvari, već i neko ko me je zainteresovao za razne vrste različitih, čudnih veština, kao što je, znate, ofset štampa. Ja sam opsednut štampom. Opsednut sam sitoštampom i knjigovezništvom i pravljenjem kutija. Kad sam bio mali, uvek sam rastavljao kutije i druge stvari.

I sinoć u hotelu, rastavio sam kutiju za maramice. Samo sam je gledao. I kažem vam... (Smeh) To je prelepa stvar. Kunem se. Mislim, kad pogledate kutiju i na neki način vidite kako funkcioniše. Rivs je ovde, upoznao sam ga pre nekoliko godina na sajmu knjiga. On pravi 'pop-up' knjige. I opsednut sam konstrukcijama od papira. Ali bušenjem, štampanjem, gde se lepi, znate, oznakama za mastilo. Jednostavno volim kutije. Moj deda je bio tip čoveka koji me je, znate, na neki način, zainteresovao za te stvari. On me je takođe i snabdevao alatkama. Bio je neverovatan podstrekivač - neka vrsta mecene. On mi je dao "Super 8" kameru kada sam imao 10 godina. A 1976. to nije bilo uobičajeno, da budeš 10-godišnjak koji ima pristup kameri. I znate, bio je tako darežljiv; nisam mogao da verujem. Nije to radio u potpunosti bez ikakve manipulacije. Mislim, zvao bih ga i rekao bih: ''Slušaj, deda, stvarno mi treba ova kamera. Ne razumeš. Znaš, hoću da pravim filmove. Zvaće me na TED jednog dana. Ovo je...'' (Smeh)

I znate, moja baka je bila najbolja. Zato što bi ona uzela slušalicu. Rekla bi: ''Heri, bolje to nego droga. Trebalo bi da radi...'' Bila je fantastična. (Smeh) Tako da sam dobijao sve te stvari uz njenu pomoć i odjednom, razumete, imao sam sintisajzer kada mi je bilo 14 godina... takve stvari. I to mi je omogućavalo da stvaram, što je na neki način bio moj san. On je na neki način udovoljavao i mojoj opsesiji drugim stvarima, kao što je magija. Otišli bismo u prodavnicu za mađioničare u Njujorku koja se zvala Lu Tanenova Magija. To je bila sjajna mađioničarska prodavnica. Bila je to jadna mala zgrada u Midtaunu, ali bili biste u liftu i on bi se otvorio - i tu bi bila mala prodavnica magije. Bili biste u prodavnici magije. I to je jednostavno bilo magično mesto. Tako da sam dobio razne magične trikove. Evo, pokazaću vam. Ovako nešto. Tako da bi bilo... razumete? Što je sjajno, ali sada ne smem da se pomeram. Sad moram da stojim ovako, do kraja, ovako. Treba da budem u fazonu: ''O, hej. Vidi moj računar!'' (Smeh)

BIlo kako bilo, jedna od stvari koje sam kupio u prodavnici magije je ovo: Tenenova misteriozna magična kutija. Suština misteriozne magične kutije je sledeća: za 15 dolara dobijete magiju u vrednosti od 50 dolara. Što je ušteda. (Smeh) E sad, ja sam kupio ovo pre više desetina godina, ne šalim se. Ako pogledate ovo, videćete da nikad nije bila otvorena. A imam je oduvek. I gledao sam je, bila je u mojoj kancelariji, kao i uvek na polici, i razmišljao, zašto je nikada nisam otvorio? I zašto sam je zadržao? Jer ja nisam jedan od onih koji sve čuvaju, ali iz nekog razloga, ovu kutiju nisam otvorio. I osećao sam da je ključ, na neki način, u tome da govorim na TED-u o nečemu o čemu nisam već govorio i dosađivao ljudima na drugim mestima. Počeo sam da razmišljam da možda ima nešto u tome. A tu je i ovaj ogromni znak pitanja. Ako išta znači, mnogo mi se dopada dizajn ove stvarčice. I počeo sam da razmišljam, zašto je nisam otvorio?

Shvatio sam da je nisam otvorio jer predstavlja nešto važno za mene. Predstavlja mog dedu. Smem li da plačem na TED-u? Jer... ne, neću plakati. Ali - (Smeh) - stvar je u tome da ona predstavlja bezgranične mogućnosti. Predstavlja nadu. Predstavlja potencijal. I ono što volim kod ove kutije i ono što shvatam da radim u svemu što radim, je da sam uvek privučen neograničenim mogućnostima, tom osećaju potencijala. I shvatam da je misterija katalizator za maštu. Sad, nije to najrevolucionarnija ideja, ali kad sam počeo da razmišljam o tome kako možda postoje situacije kada je misterija važnija od znanja, počeo sam da se interesujem za ovo.

I onda sam počeo da razmišljam o seriji ''Lost'' i o stvarima koje radimo i shvatio sam: "O Bože, misteriozne kutije su i svemu što radim! Prilikom stvaranja serije ''Lost'', Dejmon Lindelof, koji je stvorio seriju sa mnom, i ja smo dobili zadatak da napravimo seriju za veoma kratko vreme. Imali smo 11 ipo nedelja da je napišemo, podelimo uloge, okupimo ekipu, snimimo je, montiramo, završimo i pretvorimo u dvočasnovni pilot. Tako da nije bilo puno vremena. I taj osećaj mogućnosti - šta će ovo biti? Nije bilo vremena da se razvije. Siguran sam da svi poznajete ljude koji vam govore šta ne možete da uradite i šta treba da izmenite. Ali nije bilo vremena za to, što je u neku ruku sjajno. Tako da smo napravili ovu seriju i za one od vas koji je nisu gledali ili ne znaju ništa o njoj, mogu vam pokazati jedan mali insert iz pilot epizode, samo da bih vam pokazao neke stvari koje smo uradili.

Kler: Upomoć! Molim vas pomozite mi! Upomoć! Upomoć!

Džek: Sklonite ga odavde! Sklonite ga od motora! Sklonite ga odavde!

K: Imam kontrakcije!

J: U kom ste mesecu trudnoće?

K: Tek u osmom.

Dž: Koliko su česte?

K: Ne znam. Mislim da su tek počele.

Čovek: Hej! Hej! Hej, sklonite se od -

DžDžA: Da smo pre 10 godina hteli to da uradimo morali bismo da ubijemo kaskadera. Morali bismo - (Smeh) bilo bi teže. Trebalo bi... drugo ponavljanje scene bi bilo zeznuto. Tako da je sjajna stvar bila to što smo mogli da uradimo ovo. A deo toga je sjajna tehnologija koja nam je bila na raspolaganju i svest da možemo da uradimo bilo šta. Mislim, mogli smo da to nikada ne uradimo. Možda smo mogli da napišemo, ali ne bismo mogli da prikažemo kao što jesmo. Tako da je deo te neverovatne stvari za mene u kreativnom procesu, tehnologija je neviđeno inspirativna za mene. Shvatam da je ta prazna stranica magična kutija. Razumete? Treba da bude popunjena nečim fantastičnim.

Nekada sam imao scenario ''Obični ljudi'' koji bih prelistavao. Romantika scenarija mi je bila neverovatna, inspirisala me je. Hteo sam da pokušam da popunim stranice istom vrstom duha i misli i emocije koje je taj scenario imao. Tako da - znate, volim Apple računare. Opsednut sam. Apple računar - kao ovaj - "Power Book" - ovaj računar mene izaziva. On u suštini pita: "Šta ćeš napisati, a što je vredno mene?" (Smeh) Ja to osećam - primoran sam. I često sam u fazonu: "Znaš brate, danas nemam ništa. "Razumete? (Smeh)

Tako da ima i toga. U smislu sadržaja, pogledate priče, pomislite šta su priče, ako ne misteriozne kutije? Postoji osnovno pitanje - u televizijskoj emisiji, prvi deo se zove najava. I to je bukvalno najava. To je veliko pitanje. Tako da vas privlači. Onda naravno, tu je i drugo pitanje. I tako dalje i tako dalje. Pogledajte, na primer ''Ratove zvezda''. Imate droide, oni upoznaju misterioznu ženu. Ko je to? Ne znamo. Misteriozna kutija! Razumete? Onda upoznate Luka Skajvokera. On dobije droida, vidi hologramsku sliku. Shvatite: "O, to je poruka". Ona hoće da nađe Obija Van Kenobija. On joj je jedina nada. Ali ko je zaboga Obi Van Kenobi? Misteriozna kutija! Onda idu dalje i on upozna Ben Kenobija. Ben Kenobi je Obi Van Kenobi. Koje sranje! Znate, to vas drži - (Smeh) - zar niste to gledali? (Smeh) Neviđeno je! Uglavnom -

Ima nečega u tim misterioznim kutijama što je počelo da me privlači. Onda je tu misterija u smislu mašte - uskraćivanje informacija. Raditi to namerno ima mnogo veći efekat. Bilo da je to kao ajkula u ''Ajkuli'' - da je Spilbergova mehanička ajkula, Brus, radila, ne bi bilo ni približno toliko strašno; videli biste previše. U ''Osmom putniku'' nikad nisu zaista prikazali vanzemaljca: zastrašujuće! Čak i u filmu koji je romantična komedija, ''Diplomac'', oni su na sastanku. Sećate se? U kolima su i buka je, tako da podignu krov. Oni su unutra - ne čujete ništa što govore! Ne čujete ni reč! Ali to je najromantičniji sastanak. I dopada vam se zato što ga ne čujete. Po mom mišljenju - to je to.

I onda, konačno, tu je ideja - ako malo proširimo paradigmu - ideja misteriozne kutije. Znači, prvo, šta mislite da ćete dobiti, a onda šta zapravo dobijete. Toga ima u mnogo filmova i priča. Kada pogledate "E.T.", na primer - "E.T." je, znate, neverovatan film o čemu? O vanzemaljcu koji upozna dečaka. Je l' tako? E, pa nije. "E.T." je o razvodu braka. "E.T." je film o skrhanoj porodici, potresenoj razvodom i konačno, o dečaku koji ne može da pronađe svoj put. "Umri muški"? Ludačka, sjana, zabavna akciona avantura koja se odvija u zgradi. To je priča o tipu koji je pred razvodom. Pojavljuje se u Los Anđelesu, sa repom među nogama. Ima sjajnih scena - možda ne najsjajnijih dramskih scena, ali prilično sjajnih scena. Imate polučasovno građenje lika pre nego što dođete do dela koji očekujete.

Kada pogledate film kao što je "Ajkula", scena koju očekujete - imamo li insert? Ovo su scene kojih se sećate i koje očekujete od "Ajkule". I ona je pojedena; evo ajkule. "Ajkula" je u stvari o tipu koji na neki način traži svoje mesto pod suncem - koji se bavi svojom muževnošću, svojom porodicom, kako će da se snađe u novom gradu. Ovo je jedna od mojih omiljenih scena svih vremena, a to nije scena koja bi vam prvo pala na pamet kada pomislite na "Ajkulu". Ali je sjajna scena.

Otac: Dođi ovamo. Poljubi me.

Sin: Zašto?

Otac: Zato što mi je potrebno.

DžDžA: Ma daj. "Zašto?" "Zato što mi je potrebno?" Najbolja scena, zar ne? Hajde! Pomislite na "Ajkulu"... to su te stvari, znate, građenje lika, ono što je zaista u kutiji. Razumete? Zbog toga ljudi kad rade nastavke ili pokradu druge filmove istog žanra, kradu pogrešne stvari. Ne treba da ukradete ajkulu ili čudovište. Treba da ukradete - ako već kradete - lik. Ukradite ono što je bitno. Hoću da kažem, zagledajte se u sebe i otkrijte šta je unutra. Jer na kraju krajeva, svi smo mi misteriozne kutije. To je to što se toga tiče.

Onda je tu distribucija. Šta je veća misteriozna kutija od bioskopa? Razumete? Odete u bioskop i tako ste uzbuđeni da vidite bilo šta. Trenutak kada se svetla gase je često najbolji trenutak, znate? I puni ste tog neverovatnog - tog osećaja uzbudljivog iščekivanja. I često film teče i onda se nešto dogodi i vi reagujete: ''O -'' i onda nešto drugo, a vi kažete: ''Mmm''. E, kad je reč o sjajnom filmu, vi se prepuštate vožnji jer ste voljni da se prepustite.

Tako da je meni svejedno da li je to televizija, iPod, računar, mobilni telefon. Smešno je, ali ja sam, kao što sam pomenuo, Apple fanatik i pre oko godinu dana prijavljivao sam se preko interneta da gledam prezentaciju Stiva Džobsa jer to uvek radim. On je nastupio, prezentovao je video iPod, i šta je bilo na ogromnom iPodu iza njega? ''Lost''! Nisam imao pojma! I shvatio sam, čoveče, da je ciklus zaokružen. Inspiracija koju dobijem iz tehnologije sada koristi stvari koje ja stvaram, inspirisan njome, da prodaje tehnologiju. Mislim, to je ludilo! (Smeh)

Hteo sam da vam pokažem još par drugih stvari, pa ću ih na brzinu proći. Hoću da vam pokažem jednu drugu stvar koja ni sa čim nema veze. Ovo je nešto sa interneta; ne znam da li ste ga videli ranije. Ovo je napravljeno pre šest godina, to je snimak koji su napravili ljudi sa određenim iskustvom u specijalnim efektima. Ali poenta je da su pravili stvari koristeći te misteriozne kutije koje su imali - koje sada svako ima. Shvatio sam da ono što je moj deda meni omogućio kada sam bio mali, sada ima svako. Ne morate imati mog dedu, mada biste želeli da ga imate. Moram da vam kažem - ovo je jedan tip uradio na "Quadra 950" rečunaru - rezolucija je malo niska - koristeći "Infinity" softver koji se ne proizvodi već 15 godina. On pravi stvari koje izgledaju sjajno, kao stvari koje su proizvedene u Holivudu.

Najveća misterija je, po mom mišljenju, pitanje šta sledi. Jer je sada sve demokratizovano. Sada je medijsko stvaralaštvo svuda. One stvari koje sam ja imao sreće da dobijem kao mali su sada uobičajene. I tako, postoje sjajne prilike. I kada pomislim na stvaraoce filmova koji postoje tamo negde koji bi bili ućutkani, razumete - koji su ranije bili ućutkani - to je veoma uzbudljivo.

Imao sam običaj da kažem na časovima i predavanjima i slično, nekome ko želi da piše: "Idite! Pišite! Radite ono što želite." Slobodno je, razumete, ne treba vam dozvola da idete da pišete. Ali sada mogu da kažem, "Idite, napravite svoj film!" Ništa vas ne sprečava da odete i nabavite potrebnu tehnologiju. Možete da iznajmite, kupite stvari koje su ili isto toliko dobre ili skoro toliko dobre, kao stvari koje koriste, pod znacima navoda ''pravi profesionalci''. Nijedno društvo ne dostiže svoj maksimum kada samo elita ima kontrolu. I osećam da je ovo sjajna prilika da se vidi šta još postoji.

Kada sam radio ''Nemoguću misiju III'', imali smo sjajne vizuelne efekte. ILM su radili efekte; bilo je neverovatno. I za mene je učestvovanje bilo ispunjenje sna. I ima nekoliko sekvenci u filmu, kao ovih nekoliko inserata koje ću vam pokazati. Ima ovo.

U redu, ja sam očigledno opsednut ludačkim eksplozijama. Ali moj omiljeni vizuelni efekat u filmu je jedan koji ću vam sada pokazati. I to je scena u kojoj se Tomov lik budi. Vrti mu se. Poludeo je - van sebe. I tip se probudi i on mu gurne pištolj u nozdrvu i ispali malu kapsulu u njegov mozak koju će kasnije iskoristiti da ga ubije, kao što to negativci obično rade.

Negativac: Dobro jutro.

DžDžA: U redu. Kad smo snimali ovu scenu, bili smo tamo i glumac koji je držao pištolj, engleski glumac, Edi Marsan - dobrica, divan lik - je uporno uzimao pištolj i gurao ga Tomu u nos, počevši da ga povređuje. Naučio sam veoma rano u svojoj karijeri: nemoj povrediti Tomov nos. (Smeh) Ima tri stvari koje nikako ne želite da uradite. Na drugom mestu je: nemoj povrediti Tomov nos. Tako da je Edi držao taj pištolj - a on je divan tip - on je veoma učtiv Englez. Bio je u fazonu: ''Izvini, ne želim da te povredim.'' Ja sam bio u fazonu - moramo da napravimo da ovo dobro izgleda. I shvatio sam da moramo nešto da preduzmemo jer ovako nije funkcionisalo. I bukvalno sam pomislio šta bih uradio nekada kada sam koristio "Super 8" kameru koju mi je deda dao, sedeći u toj sobi, i shvatio sam da ruka nije morala da bude Edi Marsanova. Mogla je da bude Tomova. I Tom bi znao koliko jako može da gurne pištolj, a da se ne povredi.

Tako da smo uzeli njegovu ruku i našminkali je da više liči na Edijevu. Stavili smo je u Edijev rukav, tako da ruka koju vidite - pokazaću vam ponovo, nije Edijeva, već Tomova. Tako da Tom igra dve uloge. (Smeh) I nije tražio više para. Evo, evo. Pogledajte ponovo. Evo ga. Budi se. Vrti mu se, prošao je sve i svašta. Tomova ruka. Tomova ruka. Tomova ruka. (Smeh) Tako. (Aplauz) Hvala. Tako da vam ne treba najbolja tehnologija da biste uradili stvari koje funkcionišu na filmu. I misteriozna kutija, u čast moga dede, ostaje zatvorena. Hvala vam. (Aplauz)