Ivan Krastev: Da li demokratija može da postoji bez poverenja?

Bojim se da sam jedan od onih govornika za koje se nadate da nećete susresti na TED-u. Kao prvo, nemam mobilni telefon, tako da sam siguran po tom pitanju. Drugo, politički teoretičar koji namerava da govori o krizi demokratije verovatno i nije najzanimljivija tema koju možete zamisliti. Pored toga, neću vam dati nikakve odgovore. Više ću pokušati da dodam neka pitanja o kojima ćemo razgovarati. Jedna od stvari koju želim da preispitam je ova veoma popularna nada današnjeg vremena da transparentnost i otvorenost mogu vratiti poverenje u demokratske institucije.

Ima još jedan razlog zbog kog treba da ste sumnjičavi u vezi sa mnom. Vi ste, kao Crkva TED-a, veoma optimistična zajednica. (Smeh) U suštini, verujete u složenost, ali ne u dvosmislenost. Kao što vam je rečeno, ja sam Bugarin. A prema nekim istraživanjima, mi Bugari smo najpesimističniji narod na svetu. (Smeh) U časopisu "Ekonomist" nedavno je objavljen članak o jednoj nedavno sprovedenoj studiji o sreći, a naslov je bio "Srećni, nesrećni i Bugari".

(Smeh)

Sada kada znate šta da očekujete, hajde da krenem sa pričom. Izborni je dan, uz to kišovit, u jednoj maloj zemlji - koja bi mogla biti moja zemlja, ali i vaša. I upravo zbog kiše, sve do četiri sata posle podne niko se nije pojavio na glasačkim mestima. Zatim, kiša je prestala i ljudi su otišli da glasaju. Kada su glasovi prebrojani, tri četvrtine glasača se opredelilo za prazne listiće. I vlada i opozicija su jednostavno bili paralizovani. Zna se šta treba uraditi u vezi sa protestima. Znate koga da uhapsite, a sa kim da pregovarate. Ali šta učiniti sa ljudima koji su glasali praznim listićem? Zbog toga je vlada odlučila da ponovo raspiše izbore. Ovoga puta je čak veći broj, 83 posto glasača, glasao praznim listićima. Jednostavno su otišli na glasačka mesta kako bi rekli da nemaju za koga da glasaju.

Ovo je uvod predivnog romana Žozea Saramaga "Viđenje". Meni se čini da taj uvod izvrsno opisuje deo problema demokratije u Evropi sa kojim se suočavamo danas. S jedne strane, niko ne dovodi u pitanje da je demokratija najbolji vid vladavine. Demokratija je jedini izbor. Problem je u tome što mnogi počinju da veruju da to i nije baš pravi izbor.

Poslednjih trideset godina, politikolozi su primetili stalan pad izlaznosti na izborima i da su najmanje zainteresovani da glasaju oni ljudi za koje očekujete da će dobiti najviše glasanjem. Mislim na nezaposlene i siromašne. To je suštinsko pitanje. Naročito sada sa ekonomskom krizom, možemo da vidimo da su poverenje u politiku i poverenje u demokratske institucije, zaista uništeni. Prema poslednjem istraživanju Evropske komisije, 89 posto građana Evrope veruje da je sve veći jaz između mišljenja onih koji kreiraju politiku i mišljenja javnosti. Samo 18 posto Italijana i 15 posto Grka veruje da je njihov glas bitan. U suštini, ljudi počinju da shvataju da mogu promeniti vlade, ali ne mogu promeniti politiku.

A pitanje koje želim da postavim je sledeće: kako je moguće da živimo u društvima koja su slobodnija nego ikada pre - imamo više prava, možemo lakše putovati, imamo pristup većem broju informacija - i u isto vreme imamo potpuno srozavanje poverenja u naše demokratske institucije? Želim da pitam sledeće: šta je bilo dobro, a šta loše u ovih 50 godina kada govorimo o demokratiji? Počeću sa onim što je dobro.

Prva stvar koja je bila dobra su, naravno, ovih pet revolucija koje su, po mom viđenju, značajno promenile način na koji živimo i produbile naše demokratsko iskustvo. Prvo su bile kulturna i socijalna revolucija 1968. i sedamdesetih, koje su stavile pojedinca u središte politike. To je bilo vreme ljudskih prava. Takođe bio je to i ključni proboj, kultura nezadovoljstva, kultura suštinskog nonkonformizma, koja do tada nije bila poznata. Verujem da su čak i stvari poput toga u značajnoj meri deca '68. - bez obzira što većina nas u to vreme još nije ni bila rođena. Nakon toga '80-ih smo imali tržišnu revoluciju. Bez obzira što mnogi levičari pokušavaju da je mrze, istina je da je upravo tržišna revolucija bila ta koja je poslala sledeću poruku: "Vlada ne zna bolje". Od tada imate društva vođena izborima. I naravno, revolucija 1989. - krah komunizma, kraj Hladnog rata. Tu nastaje globalni svet. Sada imamo internet. Ovo nije publika kojoj bih želeo propovedati o tome u kolikoj je meri internet osposobio ljude. Promenio je način na koji komuniciramo i u suštini, na koji posmatramo politiku. Sama ideja političke zajednice se potpuno izmenila. Pomenuću još jednu revoluciju, a to je revolucija u kognitivnoj nauci, koja je u potpunosti promenila način na koji shvatamo kako ljudi donose odluke.

Znači, ovo su one stvari koje su dobre. Ali ako pogledamo šta je bilo loše, završićemo sa istih pet revolucija. Najpre smo '60-ih i '70-ih imali kulturnu i socijalnu revoluciju, koje su na izvestan način uništile ideju zajedničke svrhe. Sama ideja, sve ove zajedničke imenice o kojima su nas učili - nacija, klasa, porodica. Razvod nam se dopao, u slučaju da smo i bili venčani. Sve ovo je u velikoj meri bilo izloženo napadima. Jako je teško uključiti ljude u politiku kada veruju da je ono što je zaista važno zapravo njihovo lično mišljenje.

Imate tržišnu revoluciju tokom '80-ih i ogroman rast socijalne nejednakosti. Setite se, sve do '70-ih, širenje demokratije uvek je bilo propraćeno smanjenjem neravnopravnosti. Što bi društva postajala demokratskija, sve više je bilo jednakosti. Sada imamo obrnutu tendenciju. Širenje demokratije je sada u velikoj meri propraćeno porastom nejednakosti. Smatram da je to vrlo zabrinjavajuće kada govorimo o tome šta je dobro, a šta loše u vezi sa demokratijom danas.

A ako se vratimo na 1989. - nešto što u principu ne očekujete da bi bilo ko kritikovao - mnogi će vam reći: "Slušaj, upravo je kraj Hladnog rata uništio socijalni sporazum između elita i običnih ljudi u Zapadnoj Evropi." Dok je još postojao Sovjetski Savez, bogatima i moćnima je bio potreban narod, jer su ga se plašili. Elite su sada u principu oslobođene. Dosta su mobilne. Ne možete im nametnuti poreze. One se zapravo ne plaše naroda. Kao rezultat toga, imamo dosta neobičnu situaciju da su se elite otele kontroli glasača. Nije slučajnost da glasači više nisu zainteresovani da glasaju.

Kada pričamo o internetu, istina je da nas internet sve povezuje, ali takođe moramo znati da je internet stvorio i ove odjeke i političke getoe u kojima možete ostati do kraja života sa političkom zajednicom kojoj pripadate. Sve je teže razumeti one koji nisu poput vas. Znam da mnogi među vama fantastično govore o digitalnom svetu i mogućnostima saradnje, ali vidite li šta je taj digitalni svet danas učinio američkoj politici? To je delimično rezultat internet revolucije. To je druga strana onoga što nam se sviđa.

A kada govorimo o kognitivnoj nauci, ono što su politički savetnici naučili od kognitivnih naučnika je da više ne govore o idejama, da ne govore o političkim programima. Ono što je zaista bitno je da manipulišu osećanjima ljudi. To je toliko snažno prisutno da, dok u današnje vreme govorimo o revolucijama, te revolucije više ne nazivamo po ideologijama ili idejama. Revolucije su nekada imale ideološka imena. Mogle su da budu komunističke, liberalne, mogle su da budu fašističke ili islamske. Sada se revolucije nazivaju prema mediju koji se najviše koristi. Tako imamo Fejsbuk revoluciju, Tviter revoluciju. Sadržaj više nije bitan, problem je u mediju.

Ovo kažem jer je jedna od glavnih tačaka to da ono što je dobro, istovremeno je i loše. Sada kada pokušavamo da shvatimo kako da promenimo situaciju, šta da uradimo sa demokratijom, treba da imamo na umu ovu dvoznačnost. Verovatno će neke stvari koje najviše volimo istovremeno biti i stvari koje nas najviše mogu povrediti. U današnje vreme je jako popularno verovanje da ovaj poriv za transparentnošću, ova kombinacija aktivnih građana, novih tehnologija i transparentno-prijateljskog zakonodavstva može da vrati poverenje u politiku. Verujete da je, kada imate sve ove nove tehnologije i ljude koji su spremni da ih koriste, vladama mnogo teže da lažu, da će im biti teže da kradu i da će im verovatno biti još teže da ubiju. To je verovatno tačno. Ali verujem da takođe moramo da budemo jasni da sada kada stavimo transparentnost u samo središte politike, tu je poruka da je transparentnost glupa.

Transparentnost ne znači vraćanje poverenja u institucije. Transparentnost je upravljanje nepoverenjem u politici. Podrazumevamo da će naša društva biti zasnovana na nepoverenju. Nepoverenje je oduvek bilo jako bitno za demokratiju. Zbog toga imate stalne provere. Zbog toga i imate ovo kreativno nepoverenje između predstavnika i onih koje oni predstavljaju. Međutim, kada se politika svede samo na upravljanje nepoverenjem, onda - a veoma mi je drago da je pomenuta "1984." - znači da ćemo sada imati "1984." obrnutim redosledom. To neće biti Veliki brat koji nas posmatra, već ćemo mi biti Veliki brat koji posmatra političku klasu.

Ali, da li je to ideja slobodnog društva? Na primer, možete li da zamislite da će se pristojni, građanski orijentisani, talentovani ljudi kandidovati za pozicije ukoliko zaista veruju da je politika takođe i upravljanje nepoverenjem? Zar se ne plašite da će sve ove tehnologije koje će ući u trag svakoj izjavi političara o određenim pitanjima, zar se ne plašite da će to biti izuzetno snažan signal političarima da ponavljaju svoje pozicije, čak i one veoma pogrešne jer će doslednost biti mnogo važnija od zdravog razuma? A vi Amerikanci koji ste sa nama danas, zar se ne plašite da će vaši predsednici vladati na osnovu onoga što su izjavili tokom primarnih izbora?

Smatram to izuzetno značajnim jer demokratija podrazumeva da ljudi menjaju svoja mišljenja na osnovu racionalnih argumenata i razgovora. Mogli bismo izgubiti ovu izuzetno plemenitu ideju zadržavanja odgovornosti radi pokazivanja netolerancije prema političarima za oportunizam. To je za mene izuzetno bitno. Verujem da kada danas razgovaramo o politici, verovatno ima smisla pogledati i ovu vrstu priče.

Ali ne zaboravite da je svako otkrivanje istovremeno i skrivanje. Bez obzira na to koliko naše vlade žele da budu transparentne, one će biti selektivno transparentne. U maloj zemlji, koja bi lako mogla da bude moja zemlja, ali i vaša, doneli su odluku - ovo je istinita priča - da će sve odluke vlade i sve rasprave Saveta ministara biti objavljene na internetu 24 časa nakon rasprave. Javnost je u ogromnom broju bila za to. Tako sam imao priliku da razgovaram sa premijerom zbog čega je doneo takvu odluku. Rekao je: "Slušaj, ovo je najbolji način da začepim usta nekima od ministara jer će im biti jako teško da se usprotive znajući da će 24 časa nakon toga sve biti u javnosti, što bi zasigurno proizvelo političku krizu."

Tako da kada govorimo o transparentnosti, kada govorimo o otvorenosti, zaista smatram da ono što moramo imati na umu je da je ono što je dobro, istovremeno i loše. A ovo je rekao Gete, koji nije bio ni Bugarin, niti politikolog, pre nekoliko vekova: "Velika je sena tamo gde je dosta svetlosti."

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)