Honor Harger: Zvučna istorija univerzuma

Svemir, svima nam je poznato kako izgleda. Okruženi smo slikama svemira čitavog života, od spekulativnih slika naučne fantastike preko inspirativnih umetničkih vizija do sve većeg broja prelepih slika koje su omogućene kompleksnom tehnologijom. Ali dok imamo neodoljivo živopisno vizuelno razumevanje svemira, nemamo osećaj kako svemir zvuči.

I zaista, većina ljudi povezuje svemir sa tišinom. Priča o tome kako smo došli do razumevanja svemira je podjednako priča o slušanju kao i o gledanju. I uprkos tome, teško da je iko od nas ikada čuo svemir. Koliko od vas prisutnih može opisati zvuk jedne planete ili zvezde? U slučaju da ste se nekada zapitali, ovako zvuči Sunce.

(Šum) (Pucketanje) (Šum) (Pucketanje)

Ovo je zvuk planete Jupiter.

(Blago pucketanje)

A ovo je svemirska sonda Kasini (Cassini) koja prolazi kroz Saturnove ledene prstenove.

(Pucketanje)

Ovo je visoko kondenzovana grudva neutralne materije, koja rotira u udaljenom univerzumu.

(Tapkanje)

Tako da se moj umetnički rad svodi na slušanje čudnovatih i predivnih zvukova koje emituju veličanstveni nebeski objekti koji ispunjavaju naš univerzum. I možete se zapitati, kako mi znamo šta su ti zvuci? Kako možemo uočiti razliku između zvuka Sunca i zvuka pulsara? Odgovor daje nauka radio astronomije. Radio astronomi proučavaju radio talase iz svemira, koristeći osetljive antene i prijemnike, koji im daju precizne informacije o tome šta je astronomski objekat i gde se nalazi na našem noćnom nebu. I upravo kao signale koje šaljemo i primamo ovde na Zemlji, možemo pretvoriti te primljene signale u zvuk koristeći proste analogne tehnike. Dakle, preko slušanja smo došli do otkrića o nekim najvažnijim tajnama univerzuma -- njegovoj veličini, od čega je sačinjen čak i koliko je star.

Tako da ću vam danas ispričati kratku priču o istoriji univerzuma, kroz zvuk. Isprekidanu sa tri kratke anegdote, koje pokazuju kako su nam slučajni susreti sa čudnim zvucima dali neke najvažnije informacije koje imamo o svemiru. Ova priča ne počinje sa ogromnim teleskopima ili futurističkim letelicama, nego sa jednim skromnijim posrednikom zapravo, sa onim istim posrednikom koji nas je doveo do telekomunikacione revolucije koju svi koristimo danas: telefonom.

Godina je 1876., Boston, a ovo je Aleksandar Grejem Bel koji je radio sa Tomasom Votsonom na pronalasku telefona. Ključan deo njihove tehničke postavke je bila žica dužine oko 800 metara, koja je bila prebačena preko krovova nekoliko kuća u Bostonu. Žica je prenosila telefonske signale koji će kasnije načiniti prezime Bel poznatim u svakom domaćinstvu. Ali kao i svaka druga duga naelektrisana žica, ona nehotice postaje antena. Tomas Votson je proveo sate slušajući čudna pucketanja i šištanja, cvrkutanja i zviždanja koje je antena slučajno detektovala. Ali upamtite, ovo je 10 godina pre nego što je Hajnrih Herc dokazao postojanje radio talasa -- petnaest godina pre četvorodelnog kola Nikole Tesle - skoro dvadeset godina pre Markonijevog prvog emitovanja. Tako da Tomas Votson nije slušao nas. Nismo imali tehnologiju za prenos.

Šta su onda bili ti čudni zvukovi? Votson je zapravo slušao radio emisiju veoma niskih frekvencija koju je prouzrokovala priroda. Nešto od pucketanja je bila munja, ali jezivo zviždanje i melodični cvrkut je imao egzotično poreklo. Koristeći prvi telefon, Votson je zapravo zvao nebesa. Kao što je tačno pogodio, neki od tih zvukova su bili prouzrokovani aktivnošću površine Sunca. On je zapravo slušao Sunčev vetar u interakciji sa našom jonosferom - fenomen koji možemo videti na ekstremno severnim i južnim geografskim širinama naše planete kao Auroru. Dok je otkrivao tehnologiju koja će pokrenuti telekomunikacionu revoluciju, Votson je otkrio da je zvezda iz centra našeg Sunčevog sistema emitovala jake radio talase. On je slučajno bio prva osoba koja je naišla na njih.

Preletimo pedeset godina, Belova i Votsonova tehnologija je potpuno preobrazila globalne komunikacije. Ali krenuti od prebacivanja žica preko krovova u Bostonu do postavljanja hiljada i hiljada kilometara kablova na dno Atlantskog okeana nije jednostavna stvar. Tako da je ubrzo Bel potražio nove tehnike koje bi optimizovale njihovu revoluciju. Radio je mogao prenositi zvuk bez žica. Ali medijum ima nedostataka - stvara dosta šuma i interferenciju. Tako da je Bel zaposlio inženjera da proučava te šumove, da pokuša da pronađe odakle dolaze, sa idejom pravljenja savršenog hardvera koji bi se oslobađao šumova, tako da bi mogli razmišljati da koriste radio u svrhu telefoniranja.

Većina zvukova koje je istražio inženjer Karl Janski, bila je relativno poznatog porekla. Zaključilo se da su to munje ili izvori električnog napajanja. Ali postojao je jedan uporan zvuk koji Janski nije mogao identifikovati, i izgledalo je da se pojavljuje u njegovim radio slušalicama i to četiri minute ranije svakim danom. Sada će vam svaki astronom reći, da je to nagoveštajni znak nečega što ima poreklo van Zemlje. Janski je došao do istorijskog otkrića, da nebeski objetki mogu emitovati radio talase isto kao i svetlosne talase. Pedeset godina od Votsonovog slučajnog susreta sa Suncem, pažljivo slušajći, Janski je najavio novo doba svemirskog istraživanja: doba radio astronomije. Tokom narednih nekoliko godina, astronomi su povezali svoje antene na zvučnike i učili o našem radio nebu, o Jupiteru i Suncu, slušajući.

Hajde da još jednom odemo malo napred. Godina je 1964. i ponovo smo u Belovim laboratorijama. I još jednom, dva naučnika imaju problem sa šumom. Arno Penzijas i Robert Vilson su koristili rog antene u laboratoriji Bela Holmdela da bi proučavali Mlečni Put sa izvanrednom preciznošću. Oni su zaista slušali galaksiju u visokoj preciznosti. Postojao je problem u njihovoj traci. Uporni, misteriozni šum je ometao njihovo istraživanje. Nalazio se u mikrotalasnom području, i izgledalo je kao da dolazi simultano iz svih pravaca. Što nije imalo nikakvog smisla. I kao i svaki razumni inženjer i naučnik, pretpostavili su da je problem u samoj tehnologiji, da mora da je do antene. Na anteni su se golubovi gnezdili. Možda kada bi očistili golubiji izmet i ponovo osposobili antenu za rad, nastavile bi se normalne radnje.

Ali šum nije nestao. Ispostavilo se da je misteriozni šum koji su Penzijas i Vilson slušali bio najstariji i najznačajniji zvuk koji je ikada neko čuo. Bilo je to kosmičko zračenje koje je preostalo od samog rođenja univerzuma. Ovo je bio prvi eksperimentalni dokaz da je Veliki prasak postojao i da je univerzum bio rođen u određenom momentu pre oko 14.7 milijardi godina. Tako da se naša priča završava na početku -- početku svih stvari, Velikom prasku. Ovo je zvuk koji su Penzijas i Vilson čuli -- najstariji zvuk koji ćete ikada ćuti, kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje preostalo od Velikog praska.

(Šuštanje)

Hvala.

(Aplauz)