Хана Бренчер (Hannah Brencher): Писма љубави посвећена непознатима

Ја сам била једино дете на колеџу, које је с разлогом одлазило до поштанског сандучета крајем дана углавном зато што моја мама не верује у имејл, Фејсбук, поруке и уопште у мобилни. Док су остала деца слала поруке на Блекберију родитељима, буквално сам чекала код сандучета да стигне писмо од куће, да видим како је протекао викенд што је било мало фрустрирајуће када је бака била у болници, а ја сам само тражила неку шкработину, неки неуредан мамин рукопис.

Кад сам се после колеџа преселила у Њујорк, од депресије ми се лице изобличило и урадила сам оно, чега сам се једино сетила тада. Писала сам странцима иста писма, каква ми је мама писала, гомилала сам их на десетине, по целом граду, у кафићима, у библиотекама, у УН-у, свуда. Блоговала сам о тим писмима и о данима када су она била неопходна и дала сам једно шашаво обећање на интернету: да од мене затражите руком писано писмо, писала бих вам, свакако. Преко ноћи мој инбокс се претворио у луку сломљених срца - једна самохрана мајка у Сакраменту, једна злостављана девојка у руралном Канзасу и сви траже од мене, девојке од 22 године, која је једва знала да наручи кафу, да им напишем писмо пуно љубави и да им дам разлог да чекају поред сандучета.

Данас снабдевам једну глобалну организацију kоја се пуни оним путовањима до сандучића, начинима којима кротимо друштвене медије као никад пре, да се пишу и шаљу писма непознатим људима онда, када им је најпотребније, a највише их покрећу ови сандучићи, моји поверљиви сандучићи пуни рукописа обичних људи, странаца, који пишу другим странцима, не зато што се никада неће срести и смејати се уз шољицу кафе, него зато што су се нашли путем писања писама.

Oно што ми привлачи пажњу у овим писмима је то, што су их углавном написали људи, којима није никад изражена љубав на комадићу хартије. Они не могу говорити о мастилу својих љубавних писама. Они су моја генерација, одрасла и доспела у свет где нема хартије и где су се најбољи разговори десили на екрану. Навикли смо да своју патњу бележимо на Фејсбук и брзо говоримо, користећи 140 слова или још мање.

Шта ако сад није у питању ефикасност? Јуче сам била у метроу са овим сандучићем, који је у ствари покретач разговора. Ако вам икада затреба, понесите један од ових. (Смех) Један човек је зурио у мене, као да се пита: "Зашто не користите интернет?" А ја сам помислила: "Ја нисам стратег нити сам специјалиста. Ја сам само приповедач." Могу да вам причам о једној жени чији се муж управо вратио из Авганистана и она тешко може да пронађе разговор, зато гомила љубавна писма по целој кући јер је то начин да каже: "Врати ми се. Пронађи ме." Или о девојци која одлучује да оставља љубавна писма по кампусу у Дубјуку, у Ајови, само зато да би њен покушај изазвао талас писама сутрадан, када изађе у кварт и проналази љубавна писма која висе са дрвећа, писма која су нагомилана у жбуњу и на клупама. Или о човеку који је одлучио да одузме себи живот и користи Фејсбук да би се опростио од пријатеља и породице. Знате, он вечерас безбедно спава са гомилом оваквих писама испод свог јастука, која су му написали непознати људи, подржали га кад је требало.

Ово су приче које су ме убедиле у то да о писању писама не говоримо да ли је оно ефикасно јер је то сада уметност, сви његови делови: и потпис и садржај и слање и шкработине на маргинама. Сама чињеница да неко седи вади комад хартије и мисли о некоме све време писања, са намером коју је тешко пронаћи док је претраживач отворен, док Ајфон звони и истовремено водимо шест разговора, писање је уметност која не посустаје пред Голијатом "да буде брже ", без обзира на то, на колико друштвених мрежа смо учлањени. Још увек стискамо на груди речи које су од гласних још гласније, претварамо странице у палете да бисмо рекли речи које је требало рећи, речи које је требало написати сестрама, браћи чак и непознатима, већ одавно. Хвала. (Аплауз) (Аплауз)