Gaj-Filip Goldstajn (Guy-Philippe Goldstein): Kako sajber napadi prete miru u svetu

Dobar dan. Ako ste pratili diplomatske vesti prethodnih nedelja, možda ste čuli za neku vrstu krize koja je izbila između Kine i SAD u vezi sa sajber napadima na američku kompaniju Google. O ovome se mnogo pričalo. Pojedinici su nazvali sajber ratom ono što bi u stvari mogla da bude samo špijunska operacija - i to, kao što je očigledno, vrlo nesupešna. Pa ipak, ovaj događaj otkriva rastuću uznemirenost u Zapadnom svetu u vezi sa sajber oružjem

Ovo oružje je zaista opasno. I drugačije je: i moglo bi da odvede svet u digitalni sukob koji bi mogao da preraste u oružanu borbu. Ovo virtuelno oružje može da uništi i fizički svet. Usred Hladnog rata, 1982. godine u sovjetskom Sibiru, eksplodirao je cevovod jačinom od 3 kilotone što je jednako četvrtini eksplozije u Hirošimi. Danas znamo -- otkrio je Tomas Rid bivši američki vojni sekretar Ronalda Regana -- da je ova eksplozija u stvari bila rezultat operacije i sabotaže koju je sprovela CIA koja je uspela da infiltrira IT menadžment sisteme tog cevovoda.

U skorije vreme, američka vlada je otkrila da je u septembru 2008. godine, više od 3 miliona ljudi u državi Espirito Santo u Brazilu ostalo u mraku kao žrtve ucenjivačke operacije sajber pirata. Jos više zabrinjavajuće za Amerikance, na Božić decembra 2008. godine, IT sisteme CENTCOM-a, centralne komande koja upravlja ratovima u Iraku i Afganistanu, su infiltirirali hakeri koji su upotrebili: najobičnije ali inficirane USB memorije. I tako su pomoću njih, bili u mogućnosti da uđu unutar CENTCOM sistema, da vide i čuju sve, i možda i inficiraju neke od njih. To je rezultiralo time da Amerikanci shvate ovo kao veoma ozbiljnu pretnju. Citiraću generala Džejmsa Kartrajta, potpredsednika Združenog generalštaba koji u izveštaju za Kongres kaže da bi sajber napadi mogli da budu jednako moćni kao i oružje za masovno uništenje. Osim toga, Amerikanci su odlučili da potroše više od 30 milijardi dolara u sledećih pet godina da izgrade svoje kapacitete za sajber rat.

I danas, širom sveta, vidimo neku vrstu trke u sajber naoružanju, sa postrojenjima za sajber rat koja se grade u zemljama kao sto su Severna Koreja ili čak Iran. Pa ipak, ono sto nećete nikad čuti od predstavnika iz Pentagona ili francuskog Ministarstva za Odbranu jeste da pitanje nije zapravo ko je neprijatelj, nego sama priroda sajber oružja. I da bismo razumeli zašto, mi moramo da pogledamo kako su, kroz vekove, vojne tehnologije održavale ili uništavale svetski mir. Na primer, da smo imali TEDxParis pre 350 godina, mi bismo pričali o vojnoj inovaciji, masivnom utvrđenju u stilu Vauban i predvideli bismo period stabilnosti u svetu ili u Evropi, što je zaista i bio slučaj u Evropi od 1650. do 1750.

Isto tako, da smo imali ovaj govor pre 30 ili 40 godina, videli bismo kako porast nuklearnog oružja, i opasnost od sigurnog uzajamnog uništenja koje ono implicira, sprečava direktnu borbu između dve super sile. Pa ipak, da smo imali ovaj govor pre 60 godina, videli bismo kako pojava novih tehnologija u izradi aviona i tenkova, koje daju prednost napadaču, čini Blickrigovu doktrinu veoma verodostojnom i tako stvara mogućnost rata u Evropi. Dakle vojne tehnologije mogu da utiču na svetski tok mogu da stvore ili unište svetski mir -- i tu leži problematika sajber oružja.

Prvi problem: Zamislite potencijalnog neprijatelja kako izjavljuje da gradi postrojenje za sajber rat ali samo zbog odbrane svoje zemlje. U redu, ali šta je to što ga razlikuje od postrojenja za napad? Postaje još komplikovanije kada doktrine upotrebe postaju dvosmislene. Pre tri godine i SAD i Francuska su izjavile da vrše vojne investicije u sajber prostoru, strogo da bi odbranile svoje IT sisteme. Ali danas obe zemlje kažu da je napad najbolja odbrana. I tako se one pridružuju Kini, čiji je princip delovanja već 15 godina bio i odbrambeni i napadački.

Drugi problem: Vaša zemlja bi mogla biti pod sajber napadom sa celim regijama u totalnom mraku a vi ne biste čak ni znali ko vas napada. Sajber oružje ima to čudno svojstvo: ono može biti upotrebljeno a da ne ostavi nikakav trag. To daje neverovatnu prednost napadaču, zato što onaj koji se brani ne zna protiv koga se bori. A ako se onaj koji se brani osveti pogrešnom protivniku, rizikuje da stvori još jednog neprijatelja i da padne u diplomatsku izolaciju. Ovaj problem nije samo teorijski.

U maju 2007.godine, Estonija je bila žrtva sajber napada, koji su oštetili njenu komunikaciju i bankarske sisteme. Estonija je optužila Rusiju. Ali je NATO, iako brani Estoniju, reagovao vrlo promišljeno. Zašto? Zato što NATO nije mogao da bude 100% siguran da je Kremlj zaista iza ovih napada. Dakle da rezimiramo, sa jedne strane, kada mogući neprijatelj najavi da gradi postrojenje za sajber rat, vi ne znate da li je to za napad ili za odbranu. Sa druge strane, mi znamo da ovo oružje daje prednost napadaču.

U važnom članku objavljenom 1978., profesor Robert Džervis sa Kolumbijskog univerziteta u Njujorku opisao je model koji može da pomogne pri razumevanju načina nastajanja konflikta. U ovom kontekstu, kada vi ne znate da li se potencijalni neprijatelj sprema za odbranu ili napad i da li oružje daje prednost napadaču, tada će se u ovom okruženju najverovatnije razviti konflikt. Ovakvo okruženje stvara sajber oružje danas, a istorijski gledano to je bilo okruženje u Evropi na početku Prvog svetskog rata. Dakle sajber oružje je opasno po prirodi, ali se dodatno pojavljuje u mnogo nestabilnijem okruženju.

Ako se sećate Hladnog rata, to je bila jako teška igra, ali stabilna, koju je igralo samo dva igrača, koja su dozvoljavala neku koordinaciju između dve super moći. Danas živimo u multipolarnom svetu u kojem je koordinacija mnogo komplikovanija, kao što smo to videli u Kopenhagenu. I ova koordinacija može da postane još zahtevnija sa uvođenjem sajber oružja. Zašto? Zato što nijedna nacija ne zna za sigurno da li će je njen komšija napasti. Tako da države mogu da žive pod pretnjom onoga što je dobitnik Nobelove nagrade Tomas Šeling nazvao "recipročnim strahom od iznenadnog napada" jer ja ne znam da li će me moj komšija napasti ili ne -- možda nikada necu saznati -- zato ću ga možda preduhitriti i napasti prvi.

Prošle nedelje, u članku u Njujork Tajmsu od 26. januara 2010. godine. po prvi put je otkriveno da su zvaničnici NASA-e razmatrali mogućnosti preventivnih napada u slučajevima kada bi SAD-u pretili sajber napadi. I ovi preventivni napadi možda ne bi ostali samo u sajber prostoru. U maju 2009. godine, general Kevin Čilton, zapovednik američkih nuklearnih snaga, izjavio je da bi u slučaju sajber napada protiv SAD-a sve opcije bile u igri.

Sajber oružje ne zamenjuje konvencionalno ili nuklearno oružje ono samo dodaje novi sloj već postojećem sistemu terora. Ali se pritom dodaje i rizik od pokretanja konflikta -- kao što smo upravo videli, veoma važan rizik, i rizik sa kojim ćemo morati da se suočimo sa zajedničkim rešenjem o bezbednosti koje uključuje sve nas: evropske saveznike, članove NATO-a, američke prijatelje i saveznike, druge zapadne saveznike i možda , uz malo prisile naše ruske i kineske partnere.

Informativne tehnologije o kojima priča Joël de Rosnay, koje su rođene tokom istorije iz vojnih istraživanja danas su na ivici toga da razviju napadačke kapacitete destrukcije koji bi sutra, ako nismo pažljivi, mogli da u potpunosti unište svetski mir.

Hvala.

(Aplauz)