Fejt Džegede (Faith Jegede): Šta sam naučila od moje autistične braće

Danas imam samo jednu molbu. Molim vas, nemojte mi reći da sam normalna.

Sad bih volela da vas upoznam sa svojom braćom. Remi ima 22 godine, visok je i zgodan. Ne ume da govori, ali prenosi radost na takav način, na koji ni najbolji govornici ne znaju. Remi zna šta je ljubav. On je deli bezuslovno i bez obzira. Nije pohlepan. On ne prepoznaje boju kože. On ne mari za razlike u religijama, a vidite ovo: nikad nije lagao. Kada peva pesme iz našeg detinjstva, pokušavajući sa rečima kojih se ni ja ne sećam, podseća me na jednu stvar: kako malo znamo o svesti i mora da je divno ono što je nepoznato.

Semjuel ima 16 godina. Visok je. Zgodan je. Poseduje besprekornu memoriju. I to selektivnu. Ne seća se da je ukrao moju čokoladu, ali se seća kada je izdata svaka pesma koja je na mom iPodu, seća se razgovora koje smo vodili sa 4 godine, on malecni u mojoj ruci, gledajući prvu epizodu Teletabisa i rođendan Lejdi Gage.

Zar nisu neverovatni? Većina ljudi ne misli tako. U stvari, zato što se njihova svest ne uklapa u društveno prihvatljiv oblik normalnog, njih često zaobilaze i ne shvataju.

Ono što mi je uzdiglo srce i ojačalo dušu bez obzira na činjenice, mada nisu izgledali obično, ovo je moglo značiti samo jednu stvar: da su oni izuzetni -- autistični i izuzetni.

Za one kojima je termin "autizam" manje poznat, to je složeni poremećaj mozga, koji utiče na sporazumevanje, učenje i ponekad na fizičke veštine. Kod svake osobe se drugačije manifestuje, zato je Remi toliko različit od Sema. U celom svetu, svakih 20 minuta se dijagnostikuje jedan slučaj autizma i mada je to jedan od poremećaja u razvoju koji se najbrže razvija, uzrok i lek su nepoznati.

Ne sećam se prvog momenta kada sam se susrela sa autizmom, ali ne sećam se ni jednog dana bez njega. Imala sam samo tri godine kad mi se rodio brat i bila sam veoma uzbuđena što imam jedno novo biće u mom životu. Posle nekoliko meseci shvatila sam da je drugačiji. Mnogo je vrištao. Nije hteo da se igra kao druge bebe, u stvari, činilo se da nije zainteresovan ni za šta. Remi je živeo i vladao u svom svetu, po svojim pravilima i nalazio je zadovoljstvo i u najmanjim stvarima, kao što je ređanje autića po sobi i zurenje u veš mašinu i u jelu između. Kako je odrastao, sve se više razlikovao i razlike su postale sve očiglednije. Izvan nastupa besa i frustracije i beskrajne hiperaktivnosti on je bio zaista jedinstven: čiste i nevine naravi, dečak koji je video svet bez predrasuda, ljudsko biće koje nikad nije lagalo. Izuzetan.

Ne mogu da poreknem da je bilo teških momenata u mojoj porodici, momenata kada sam poželela da su i oni kao ja. Vratila sam misli na stvari kojima su me učili o individualnosti, komunikaciji i ljubavi i shvatila sam da su ovo stvari koje ne bih zamenila sa normalnošću. Normalnost previđa lepotu koju nam pružaju razlike i činjenica da smo različiti ne znači da jedan od nas nije u pravu. Ovo samo znači da smo na različite načine u pravu. Kada bih mogla da saopštim samo jednu stvar Remiju i Semu i vama to je da ne morate biti prosečni. Možete biti izuzetni. Jer autistični ili ne, razlike koje imamo -- Imamo dar! Svako ima unutar sebe dara i iskreno, težnja za normalnošću je krajnje žrtvovanje potencijala. Šansa za veličanstvenost, napredak i promene umire onog trenutka kada pokušavamo da ličimo na nekog drugog.

Molim vas, nemojte mi reći da sam prosečna. Hvala. (Aplauz) (Aplauz)