Evgenij Morozov (Evgeny Morozov): Da li je internet ono čega se Orvel pribojavao?

Dobro jutro. Mislim da sam kao džangrizav istočni Evropljanin doveden ovde da izgravam pesimistu ovog jutra. Stoga, moraćete da me trpite. Ja dolazim iz bivše Sovjetske republike Belorusije, koja, kao što neki od vas možda znaju, nije baš oaza liberalne demokratije. Zato sam uvek bio fasciniran time kako tehnologija može da preoblikuje i otvori autoritativna društva kao naše.

Pa, diplomirao sam na fakultetu i, osećajući se vrlo idealistično, rešio sam da se priključim nevladinoj organizaciji koja je zapravo koristila nove medije da promoviše demokratiju i reformu medija u gotovo celom nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Međutim, na moje iznenađenje otkrio sam da se diktature ne slamaju tako lako. Zapravo, neke od njih su preživele izazov interneta, a neke su postale još represivnije.

Tada sam napustio moj idealizam i rešio da napustim posao u nevladinoj organizaciji i proučavam kako to internet može da sputava demokratizaciju. Sada, moram vam reći da ovo nikada nije bio mnogo popularan argument i verovatno još uvek nije mnogo popularan kod nekih od vas u publici. Nikada nije bio popularan kod mnogih političkih vođa posebno onih u Sjedinjenim Državama koji su nekako mislili da će novi mediji moći da urade ono što rakete nisu mogle. A to je, da promovišu demokratiju u nestabilnim mestima gde je već sve ostalo isprobano i nije uspelo. Mislim da su do 2009, ove vesti konačno stigle do Britanije, pa bi trebalo verovatno da dodam i Gordona Brauna na ovu listu.

Ipak, postoji osnovni argument o logistici koja je bila pokretač ove debate. Ako pažljivo posmatrate, možete zapravo uočiti da je mnogo toga o ekonomiji. Sajberutopisti kažu, baš kao što su faks mašine i kopir mašine radile u 1980-im, blogovi i društvene mreže su radikalno transformisali ekonomiku protesta, pa bi se ljudi neizbežno pobunili. Da pojednostavimo, pretpostavka je dosad bila da ako date ljudima dovoljno povezanosti, ako im date dovoljno uređaja, demokratija će neizvesno ići uz to.

I da vam kažem istinu, nikad nisam pao na ovaj argument, delimično zato što nisam nikada video da se tri američka predsednika slože oko bilo čega u prošlosti. (Smeh) Ali, znate, čak iza toga, ako mislite na logiku koja je u osnovi, to je nešto što ja zovem iPod liberalizam, gde pretpostavljamo da svaki Iranac ili Kinez koji poseduje i voli svoj iPod će voleti i liberalnu demokratiju. Ponavljam, mislim da je ovo neka vrsta laži.

Ali mislim da je mnogo veći problem sa ovim taj da ova logika - da treba da bacamo iPodove, a ne bombe - mislim, to bi bio fascinantan naslov za novu knjigu Tomasa Fridmana. (Smeh) Ali ovo je retko kada dobar znak. U redu? Veći problem u vezi sa ovom logikom je da meša nameravanu sa stvarnom upotrebom tehnologije. Za neke od vas koji misle da novi medij internet može nekako da nam pomogne da izbegnemo genocid, ne treba da gledate dalje od Ruande, gde je 1990-ih bilo zapravo 2 radio stanice koje su bile zadužene za potpirivanje etničke mržnje na prvom mestu.

Još dalje od toga, vraćamo se na internet, ono što zaista možete videti je da su određene vlade ovladale korišćenjem sajberprostora u propagandne svrhe. U redu? I grade ono što ja zovem Spinternet. Kombinaciju spinovanja, s jedne strane i interneta sa druge. Zato vlade od Rusije preko Kine do Irana zapravo unajmljuju, osposobljavaju i plaćaju blogere koji ostavljaju ideološke komentare i kreiraju mnogo ideoloških blogova u kojima komentarišu osetljiva politička pitanja. U redu?

Pitate se, zašto oni to rade? Zašto se angažuju u sajberprostoru? Moja teorija je da se to dešava jer je cenzura zapravo manje efikasna nego što mislite u mnogim tim mestima. Onog trenutka kad stavite nesto kritično na blog, čak iako uspete odmah da ga zabranite, i dalje će se širiti širom hiljada i hiljada drugih blogova. Tako da što ih više blokirate, više ohrabrujete ljude da izbegavaju cenzuru i samim tim pobede u ovoj igri mačke i miša. Jedini način da kontrolišete tu poruku je tako što ćete da je spinujete i optužite nekoga ko je napisao nešto kritično da je, na primer, agent CIA.

I, ponavljam, ovo se dešava prilično često. Samo da vam dam primer kako to funkcioniše u Kini. Postojao je veliki slučaj u februaru 2009. koji se zvao: "Izbegni mačku". Za vas koji niste znali, daću vam kratak uvid u to. Desilo se da je 24-godišnji čovek, Kinez, umro u pritvoru. Policija je rekla da se to desilo jer je igrao žmurke što se kaže "izbegni mačku" u kineskom žargonu, sa drugim zatvorenicima i udario glavu u zid, što je objašnjenje koje se nije baš svidelo mnogim kineskim blogerima.

Tako da su odmah počeli da ostavljaju gomilu kritičnih komentara. Zapravo, QQ.com, popularni kineski sajt, je imao 35 000 komentara na ovu temu za nekoliko sati. A onda su vlasti uradile nešto veoma pametno. Umesto pročišćavanja ovih komentara, oni su se obratili blogerima. U suštini su rekli: "Gledajte momci. Želeli bismo da postanete istražitelji preko neta." Prijavilo se 500 ljudi i njih četvoro je izabrano da zaista idu i ispituju po objektu i samim tim ga pregledaju, a zatim bloguju o tome. Za nekoliko dana incident je zaboravljen, što se nikad ne bi desilo da su oni jednostavno pokušali da blokiraju sadržaj. Ljudi bi govorili o ovome nedeljama.

A ovo se slaže sa još jednom zanimljivom teorijom o tome šta se dešava u autoritativnim državama i njihovom sajberprostoru. To je ono što politikolozi zovu autoritativno razmatranje, i dešava se kada vlade pokušavaju da dopru do svojih kritičara i puštaju ih da se angažuju sa drugima onlajn. Skloni smo razmišljanju da će ovo nekako da šteti ovim diktaturama, ali ih u mnogo slučajeva ojača. Možda se pitate zašto. Daću vam veoma kratkak spisak razloga zašto autoritativno razmatranje može zapravo da pomogne diktatorima.

Prvo je prilično jednostavno. Mnogi od njih rade u potpunom informacionom vakuumu. Oni zapravo nemaju podatke koji su im potrebni da bi prepoznali narastajuće pretnje režimu. Zato ohrabrivanje ljudi da budu onlajn i dele informacije i podatke na blogovima i wikijima je sjajno jer u suprotnom, osrednje birokrate će nastaviti da prikrivaju šta se stvarno dešava u državi, u redu? Zato iz ove perspektive, imati blogove i wikije koji proizvode znanje je bilo sjajno.

Drugo, uključivanje javnosti u donošenje odluka je takođe sjajno jer vam pomaže da podelite krivicu za politiku koja će na kraju propasti. Zato što kažu: "Pa vidite, pitali smo vas, konsultovali se sa vama, glasali ste za to. Stavili ste ga na naslavnu stranu bloga. Pa, divno. VI ste ti koje treba kriviti."

I konačno, svrha bilo kog autoritativnog razmatranja je uglavnom da poveća legitimnost režima, kod kuće i u inostranstvu. Stoga pozivanje ljudi na bilo koju vrstu javnog foruma, njihovo učestvovanje u donošenju odluka, je zapravo sjajno. Jer ono što se dešava tada je da možete ukazati na ovu inicijativu i reći: "Pa, imamo demokratiju. Imamo forum."

Čisto da vam dam primer, jedan od ruskih regiona, recimo, sada uključuje svoje građane u donošenje strategije do 2020. godine. Tako da oni mogu da budu online i doprinose idejama kako bi region trebao da izgleda do 2020. godine. Mislim, svako ko je bio u Rusiji zna da u Rusiji nije bilo planiranja za naredni mesec. Tako da uključivanje ljudi u planiranje za 2020. neće nužno da promeni bilo šta, jer su diktatori i dalje ti koji kontrolišu dnevni red.

Čisto da vam dam primer iz Irana, Svi smo čuli za Twitter revoluciju koja se tamo dogodila, ali ako dobro pogledate, zapravo ćete videti da mnoge od ovih mreža i blogova i Twitter i Facebook su zapravo bili funkcionalni. Možda su postali sporiji, ali aktivisti i dalje mogu da im pristupe i tvrde da imati pristup njima je odlično za mnoge autoritativne države. A odlično je čisto jer mogu da sakupe otvorenu inteligenciju.

U prošlosti bi vam trebale nedelje, ako ne i meseci, da utvrdite kako se povezuju iranski aktivisti jedni sa drugima. Sada zaista znate kako se povezuju gledanjem njihovih Facebook profila. Mislim KGB, i ne samo KGB, je mučio u cilju dobijanja ovih podataka. Sada je dostupno onlajn. (Smeh)

Ali ja mislim da je najveća konceptualna zamka koju su sajberutopisti napravili je ona koja se tiče digitalnih urođenika, ljudi koji su odrasli onlajn. Često slušamo o sajber aktivizmu, kako su ljudi aktivniji zahvaljujući internetu. Ređe slušamo o sajber hedonizmu, na primer, kako ljudi postaju pasivni. Zašto? Zato što oni nekako pretpostavljaju da će internet biti katalizator promene koji će da pogura mlade ljude na ulicu, dok zapravo može biti novi opijum za mase koji će držati te iste ljude u svojim sobama skidajući pornografiju. Ta opcija nije dovoljno razmatrana.

Zato za svakog digitalnog otpadnika koji se pobunjuje na ulicama Teherana, isto tako može biti 2 digitalna zarobljenika koji se pobunjuju jedino u World of Warcraft. I ovo je realnost. Ništa nije pogrešno u vezi s tim jer je internet osnažio mnoge od ovih mladih ljudi i igra potpuno drugačiju društvenu ulogu za njih.

Ako gledate neka ispitivanja o tome kako mladi zapravo profitiraju od interneta, videćete da broj tinejdžera u Kini, na primer, za koje internet zapravo obogaćuje njihov seksualni zivot, je tri puta veći nego u Sjedinjenim Državama. Stoga on ima i socijalnu ulogu, međutim to nužno ne mora da vodi političkom angažovanju.

Zato na to mislim kao na hijerarhiju sajber potreba u svemiru, potpuni preokret od Abrahama Maslova. Poenta ovde je da kada dobijemo udaljeno rusko selo onlajn, ono što će privući ljude na internet neće biti izveštaj Čuvara ljudskih prava. Biće pornografija, "Seks i grad" ili možda gledanje smešnih videa mačaka. Zato je ovo nešto što morate da prepoznate.

Šta bi trebalo da radimo povodom toga? Pa, ja kažem da moramo da prestanemo da razmišljamo o broju iPodova po glavi stanovnika i da počnemo da razmišljamo o načinima na koje možemo da osnažimo intelektualce, disidente, nevladine organizacije i članove civilnog društva. Jer uprkos tome što se dešavalo do sada sa Spinternetom i autoritativnim razmatranjem, postoji velika šansa da se ti glasovi neće čuti. Zato mislim da treba da odbacimo neke od naših utopijskih pretpostavki i zaista počnemo da radimo nesto povodom toga. Hvala vam. (Aplauz)