Iv Ensler (Eve Ensler) o sigurnosti

Mislim da će nekim ljudima biti lakše, a neki će se razočarati što danas neću govoriti o vaginama. Počela sam rad na "Vagininim monolozima" jer sam bila zabrinuta za vagine. Danas sam zabrinuta zbog tog utiska, ovog sveta, te preovlađujuće sile sigurnosti. Vidim tu reč, čujem je, osećam je svuda. Stvarna sigurnost, sigurnosne provere, sigurnosni nadzor, sigurnosna dozvola. Zašto me je to fokusiranje na sigurnost učinilo još nesigurnijom? Šta čovek podrazumeva pod stvarnom sigurnošću? I zašto smo, prvenstveno mi Amerikanci, postali nacija koja teži ka sigurnosti više nego bilo čemu drugom? Zapravo, mislim da je sigurnost nedostižna. Nemoguća je. Svi umiremo. Svi starimo. Svi se razboljevamo. Ljudi nas napuštaju. Ljudi nas menjaju. Ništa nije sigurno. I to je, zapravo, dobra vest.

Naravno, jedino ako se čitav vaš život ne svodi samo na sigurnost. Kada je to fokus vašeg života, dešavaju se sledeće stvari. Ne možete putovati vpredaleko ili se usuditi na izlazak van određenog kruga. Ne možete pustiti u svoj um previše suprotstavljenih ideja u istom trenutku, jer bi mogle da vas zbune ili vas izazovu. Ne možete se otvoriti novim iskustvima, novim ljudima, novim načinima obavljanju stvari jer vas mogu skrenuti sa kursa. Ne možete ne znati ko ste, pa se vezujete za određeni identitet. Postajete hrišćanin, musliman, jevrejin. Indijac ste, Egipćanin, Italijan, Amerikanac. Heteroseksualni ste ili homoseksualni, ili nikada niste imali seks. Ili barem to kažete kad se identifikujete. Postajete deo "nas". Da biste bili sigurni, branite se protiv "njih". Vezujete se za svoju zemlju jer je to sigurno mesto. Morate se boriti protiv svakoga ko pokuša prodreti. Postajete svoja nacija. Postajete svoja religija. Postajete sve što će vas zalediti, ukočiti i zaštiti vas od sumnje ili promene. Međutim, jedino što se događa je gašenje vašeg uma. U stvarnosti vas to ne čini sigurnijim.

Primera radi, bila sam na Šri Lanci, tri dana nakon cunamija, i stajala sam na plaži i bilo je sasvim jasno da bi u roku od pet minuta talas visok 30 stopa mogao da naiđe i uništi ljude, populaciju i živote. Sva ta težnja ka sigurnosti nas je, zapravo, učinila znatno nesigurnijima. zato što sad morate biti na oprezu sve vreme. Postoje ljudi koji vam nisu slični - ljudi koje zovete neprijateljima. Postoje mesta na koja ne možete otići, misli o kojima ne smete da mislite, svetovi koje više ne možete da nastanjujete. Tako provodite dane odbijajući stvari, braneći svoju teritoriju i sve više se utvrđujete u svojoj osnovnoj misli. Dane posvećujete sopstvenoj zaštiti. To postaje vaša misija. To je sve što radite. Sve je manje ideja. One postaju zvučni fragmenti. Postoje zločinci i sveci, kriminalci i žrtve.

Postoje oni koji, ako nisu sa nama, protiv nas su. Lakše je povrediti ljude jer ne osećate šta se krije u njima. Lakše ih je zatvoriti, prisliti na golotinju, poniziti ih, okupirati, napasti i ubiti, jer su oni sad samo prepreka našoj sigurnosti. Za šest godina imala sam izuzetnu privilegiju putem V- dana, globalnog pokreta protiv nasilja nad ženama, da putujem u oko 60 zemalja, i provedem dosta vremena u različitim delovima sveta. Upoznala sam žene i muškarce širom planete, koji usled raznih okolnosti kao što su rat, siromaštvo, rasizam, razni oblici nasilja nikada nisu upoznali sigurnost ili je njihova iluzija sigurnosti zauvek uništena. Provela sam vreme sa ženama u Afganistanu pod Talibanima, nad kojima je izvršeno nasilje i osuda. Bila sam u izbegličkim kampovima u Bosni. Bila sam sa ženama u Pakistanu kojima su lica istopljena kiselinom. Bila sam sa devojkama širom Amerike koje su silovane na sastanku, ili su ih silovali najbolji drugovi dok su jedne noći bile drogirane.

Jedna od neverovatnih stvari koje sam otkrila na svojim putovanjima je da nastaju nove vrste. Uživala sam kad je govorio o tom drugom svetu pored ovog sveta. Otkrila sam te ljude, koji, u svetu V-dana, mi zovemo "vagininim ratnicima". Ti posebni ljudi su, umesto da nabave AK-47, ili oružje za masovno uništenje ili mačete, u duhu ratnika, otišli u središte, u srce bola, gubitka. Tugovali su, umirali, i dozvolili i podstakli otrove da se pretvore u lek. Iskoristili su gorivo svog bola da bi preusmerili tu energiju ka drugoj misiji i drugoj putanji.

Ti se ratnici sad posvećuju sebi i svojim životima da bi se osigurali da se ono što se njima desilo ne desi nikome drugom. Njih je hiljade ako ne i milione na planeti. Usuđujem se da kažem da ih je mnogo i u ovoj prostoriji. Oni poseduju snagu i slobodu za koju verujem da su temelji nove paradigme. Probili su postojeći okvir žrtve i počinioca. Njihova lična sigurnost im nije krajnji cilj, i zbog toga, umesto da brinu o sigurnosti, njihov krajnji cilj je transformacija patnje i zaista verujem da oni tako stvaraju pravu sigurnost i sasvim novu ideju sigurnosti. Želela bih da vam ispričam o nekolicini tih ljudi koje sam upoznala.

Sutra putujem u Kairo i uzbuđena sam što ću biti sa ženama u Kairu koje su žene V-dana, koje otvaraju prvu sigurnu kuću za zlostavljane žene na Bliskom istoku. To će se desiti jer su žene u Kairu odlučile da se pobune i izlože se opasnosti, progovore o stepenu nasilja koje se dešava u Egiptu, i spremne su za napade i kritike. Njihov rad tokom proteklih godina, nije doprineo samo otvaranju te kuće, već su ga podržale i mnoge frakcije u društvu koje je inače nikada ne bi podržale. Ove godine su žene u Ugandi, koje su odglumile "Vaginine monologe" tokom V-dana, razbesnele vladu.

I mnogo volim ovu priču. Održan je sastanak kabineta i predsednika da bi se razgovaralo o tome da li su "Vagine" prihvatiljive za Ugandu. I na tom sastanku - nedeljama se o tome pisalo u štampi, dve nedelje se vodila velika diskusija. Vlada je na kraju donela odluku da se "Vaginini monolozi" ne smeju izvoditi u Ugandi. Međutim, neverovatna vest je što je upravo zbog žena koje su pobunile, i zbog toga što su bile spremne da rizikuju svoju sigurnost, započeta diskusija ne samo u Ugandi, već u čitavoj Africi. Posledica toga je ta produkcija, koja je već bila rasprodata, i da je svih 800 gledalaca, izuzev desetoro ljudi, odlučilo da zadrži novac. Sakupili su 10.000 dolara za produkciju koja se nikada nije desila.

U Minesoti postoji devojka po imenu Keri Retlefsen. Učenica je u srednjoj školi. Gledala je "Vaginine monologe" i bila dirnuta njima. Zato je počela da u školu nosi bedž sa natpisom "Ja volim svoju vaginu".

(Smeh)

Zapretili su joj da će je izbaciti iz škole. Rekli su joj da ne može da voli vaginu u školi, da to nije legalno, da nije moralno, da nije dobro. Mučila se sa tim, šta da radi, jer je bila na završnoj godini i bila je odličan đak u školi a pretilo joj je izbacivanje. I šta je uradila - sakupila je sve svoje prijatelje, mislim da ih je bilo 100, 150 učenika, svi su nosili u školu majice sa "Ja volim moj svoju vaginu", a dečaci su nosili majice "Ja volim njenu vaginu".

(Smeh)

Sada se to čini neozbiljnim, ali posledica toga je da škola sada drži časove seksualnog vaspitanja. Počinje da se govori o seksu, obraća se pažnja na to zašto bi bilo pogrešno da jedna srednjoškolka govori javno o svojoj vagini ili da javno kaže da voli svoju vaginu.

Znam da sam i ranije ovde pričala o Agnes, ali želim da vam dam nove informacije o njoj. Agnes sam upoznala pre tri godine u provinciji Rasedna dolina. Kada je bila devojčica osakatili su je protiv njene volje. Sakaćenje njenog klitorisa je upečatljivo uticalo na njen život i promenilo ga na poražavajući način. Odlučila je da ne uzme žilet ili komadić stakla, već da svoj život posveti sprečavanju da se ista stvar desi i drugim devojčicama. Osam godina je išla kroz Rasednu dolinu. Sa sobom je nosila tu neobičnu kutiju u kojoj je bio torzo ženskog tela i polovina torza, i svuda gde je išla podučavala je ljude, kako izgleda zdrava vagina, a kako osakaćena. U tim godinama je obrazovala roditelje, majke, očeve. Spasila je 1.500 devojčica od sakaćenja.

Kada ju je sreo V-Dan, pitali smo je kako bismo mogli da je podržimo a ona je rekla: "Pa, ako mi nabavite džip, mogla bih da putujem znatno brže." Tako smo joj kupili džip. U godini kada je imala džip, spasila je 4.500 devojčica od sakaćenja. Zatim smo je pitali šta još možemo da uradimo? Rekla nam je: "Ako mi pomognete da nabavim novac, mogla bih da otvorim sigurnu kuću." Pre tri godine, Agnes je otvorila sigurnu kuću u Africi da bi sprečila sakaćenje. Kada je započela svoju misiju pre osam godina, grdili su je, prezirali, klevetali u njenoj opštini. S ponosom vam mogu reći da je pre šest meseci izabrana za zamenika gradonačelnika Naroka.

(aplauz)

Ono što pokušavam da kažem je da ukoliko vam je krajnji cilj sigurnost, i ako je to sve na šta se fokusirate, na kraju ne samo što ćete stvoriti više nesigurnosti kod drugih ljudi, već ćete i sebe učiniti nesigurnijim. Prava sigurnost je razmišljanje o smrti, ne pretvaranje da ona ne postoji. Ne bežanje od gubitka, već prihvatanje žalosti, predavanje tuzi. Prava sigurnost je ne znati nešto, kad to ne znate. Prava sigurnost je glad za povezivanjem, a ne za moći. Ona se ne može kupiti ili urediti ili stvoriti bombama. Ona je dublja, ona je proces, akutna svest o tome da smo svi krajnje povezani i jedna akcija za drugom u malom gradu ima svuda posledice. Prava sigurnost nije samo biti sposoban za tolerisanje misterije, kompleksnosti, dvosmislenosti, već težnja ka njima i vera u trenutnu situaciju

Pre osam godina, kada sam počela sa putovanjima, izgubila sam se. Sećam se da sam bila u avionu, koji je išao iz Kenije u Južnoafričku Republiku i nisam imala pojma gde sam. Nisam znala kuda idem, odakle sam došla, i počela sam da paničim. Imala sam anksiozni napad. A onda sam iznenada shvatila da uopšte nije važno kuda idem ili odakle sam došla jer smo mi svi suštinski večno raseljeni ljudi. Svi smo izbeglice. Dolazimo odnekud i sa nadom putujemo sve vreme, krećući se ka novom mestu. Sloboda znači da se ne mogu identifikovati kao pripadnik bilo koje grupe, ali da mogu da posetim i pronađem se u svakoj grupi. To ne znači da nemam vrednosti ili verovanja, već da nisam okoštala u njima. Ne koristim ih kao oružje. U zajedničkoj budućnosti, ona će biti upravo to, zajednička. Krajnji cilj će biti da se postane ranjiv, da se razume međusobna povezanost, a ne sigurnost, kontrola i samoća. Hvala vam.

(Aplauz)

Kris Anderson: Kako ste? Jeste li iscrpljeni? Tipičnim danima, da li se budite sa nadom ili tugom? Iv Ensler: Znate, mislim da je Karl Jung jednom rekao da bi preživeli dvadeseti vek, moramo da živimo sa dve suprotstavljene misli istovremeno. Ono što učim u ovom procesu je da svako mora sebi da dozvoli da oseti tugu. I smatram da dok god tugujem i plačem, i zatim nastavim dalje, dobro sam. Kad počnem da se pretvaram da me ne dotiče ono što vidim i ne menja me, onda sam u nevolji. Kada provedete mnogo vremena putujući sa jednog mesta na drugo, od zemlje do zemlje, od grada do grada, stepen do kojeg su žene izložene nasilju i epidemija toga i neka vrsta uobičajenosti u tome, je tako poražavajuća za dušu da moraš da uzmeš predah ili ja moram sad da predahnem, da bih to obradila.

KA: Mnogo je problema u svetu o kojima se danas govorilo, kao što su siromaštvo, bolesti i tako dalje. Vi ste proveli osam godina na ovom. Zašto baš taj? IE: Ako razmislite o ženama, one su primarni resurs na planeti. One rađaju, mi nastajemo od njih, one su majke, vizionari, one su budućnost. Ako pomislite na to da U.N. sada govori da će jedna od tri žene na planeti biti silovana ili pretučena u toku života, znači da govorimo o skrnavljenju primarnog resursa planete, govorimo o našoj polaznoj tački, govorimo o roditeljstvu. Zamislite da ste silovani i da podižete sina. Kako to utiče na vašu sposobnost za rad, na viziju budućnosti ili napredak, u suprotnosti od golog opstanka? Ono u šta ja verujem je da ako bismo uspeli da otkrijemo kako da žene učinimo sigurnim i časnim, to bi bilo paralelno ili jednako sa poštovanjem samog života.