Iv Ensler: Prihvatimo devojku u nama

Namaste! Dobro jutro! Veoma sam srećna da sam ovde, u Indiji. Razmišljala sam dosta o tome šta sam naučila tokom ovih poslednjih 11 godina sa V-danom (V-Day) i "Vagininim monolozima" putujući svetom, upoznajući žene i devojke širom cele planete radi borbe protiv nasilja nad ženama.

Ono o čemu želim da pričam danas je jedna određena ćelija ili grupa ćelija, koja je u svakome od nas. I nazvala bih je ženskom ćelijom. Ona se nalazi u muškarcima kao i u ženama. I želim da zamislite da je ova posebna grupa ćelija jako bitna za evoluciju naše vrste i produživanja ljudske rase.

I želim da zamislite kako je nekada u prošlosti grupa moćnih ljudi posvećena osvajanju i kontrolisanju sveta shvatila da uništavanje ove posebne ćelije njihovo ugnjetavanje, i reinterpretacija, njihovo podaništavanje nas navodi da verujemo u njihovu slabost i lomljenje, uništavanje, iskorenjivanje i smanjivanje broja ovih ćelija; je zapravo započelo proces ubijanja ženske ćelije, što je, zapravo, preraslo u patrijarhat.

Želim da zamislite devojku kao čip u ogromnom makrokosmosu kolektivne svesti. I kako je taj čip esencijalan za ravnotežu, za mudrost i za budućnost svih nas. I onda želim da zamislite da je ta ženska ćelija saosećanje i empatija, i sama strast, kao i ranjivost. Da je otvorenost i intezivnost i asocijacija i odnos među ljudima i intuicija.

I hajde sada da razmislimo o tome kako saosećanje obogaćuje mudrost i kako je ta ranjivost naša najveća snaga i kako ta emocija podrazumeva nerazdvojnu logiku koja dovodi do radikalne, ali odgovarajuće, akcije očuvanja. I ne zaboravimo ono čemu su nas učili, potpuno suprotno od toga da saosećanje zamagljuje naše razmišljanje da mu staje na put, da je ta ranjivost zapravo slabost, da ne treba verovati tim emocijama i da ne treba da stvari shvatate lično, što je jedna od mojih favorita.

Mislim da je ceo svet odgajan da ne bude žensko. Kako vaspitavamo dečake? Šta znači biti dečak? Biti dečak zapravo znači ne biti žensko. Biti čovek znači ne biti žensko. Biti žena znači ne biti žensko. Biti jak znači ne biti žensko. Biti vođa znači ne biti žensko. Ja u stvari mislim da je biti žensko toliko snažno da smo morali da treniramo svakoga da ne bude žensko. (Smeh)

Još bih htela reći da je ironija, naravno, u tome da nas je negiranje postojanja žene, suzbijanje devojke, potiskivanje emocije, odbijanje osećaja dovelo dovde. I sada živimo u svetu gde su najekstremnije forme nasilja, najveće siromaštvo, genocidi, masivna silovanja i uništavanje Zemlje van svake kontrole. I, pošto smo već potisnuli svoje ženske ćelije, i svoj ženski brodić nismo svesni toga šta se dešava.

Tako da ne osećamo odgovornost za ono što se dešava. Želim malo da govorim o Demokratskoj Republici Kongo. Ova zemlja predstavlja prekretnicu mog života. Puno vremena sam provela tamo tokom poslednje tri godine. Do tada sam videla mnogo toga, puno nasilja. Zapravo, poslednjih 12 godina,

živela sam u mestima koja su predstavljala žarišta nasilja. Ali je Demokratska Republika Kongo zaista bila obrtna tačka za mene. Provela sam neko vreme u mestu koje se naziva Bukavu, u bolnici po imenu "Panzi" sa doktorom koji je bliži svecu od svih osoba koje sam ikad upoznala. Njegovo ime je dr Denis Mukvege. U Kongu je, za one koji ne znaju, rat poslednjih 12 godina, rat u kome je nastradalo skoro šest miliona ljudi. Postoji procena da je između 300.000 i 500.000 žena silovano tamo.

Tokom moje prve nedelje u "Panzi" bolnici, sedela sam sa ženama koje su se nizale svakog dana da mi ispričaju svoje priče. I njihove priče su bile toliko užasavajuće, toliko potresne, i toliko daleko od humanosti, da sam se osećala, da budem potpuno iskrena sa vama, kao da sam razbijena na komadiće. Reći ću vam da je i ono što se dešavalo prošlo kroz isto stanje rasprštenosti. Slušala sam priče osmogodišnjih devojčica čije su unutrašnjosti bile unakažene, kojima su uguravali pištolje i bajonete da sada imaju rupe, bukvalno, na mestima gde su nekada piškile i kakile.

Slušajući priče osamdesetgodišnjih žena koje su vezane lancima morale da idu u krug i gde su grupe muškaraca povremeno dolazile i silovale ih, sve u ime ekonomske eksploatacije da kradu minerale da bi zapad došao do njih i tako profitirao. Moj um je bio potpuno rastrojen.

Ali ono što se meni desilo je da me je ta rastrojenost zapravo ohrabrila na način na koji nikad ranije nisam bila ohrabrena. To razbijanje, to otvaranje moje ženske ćelije, ta vrsta ogromnog prodora u moje srce, dozvolila mi je da postanem hrabrija i smelija, pa i pametnija nego što sam bila pre toga.

I želim dodati da mislim da su zapravo osećanja ta koja mogu stati na put moći. Osećanja mogu stati na put masovnoj akviziciji na Zemlji, kao i iskopavanju Zemlje i uništavanju stvari. Sećam se, kada me je otac, koji je bio veoma nasilan, tukao. I on bi mi zapravo govorio, dok me je tukao: "Nemoj da si zaplakala! Da se nisi usudila da plačeš!" Zato što je moje plakanje na neki način oslikavalo njegovu brutalnost. I ni tada nije hteo da se podseća na to šta radi.

Znam da smo sistematično uništavali žensku ćeliju. To je slučaj i sa muškarcima, ne samo sa ženama. I mislim da smo na neki način bili mnogo stroži prema muškarcima kada je u pitanju ženska ćelija. (Aplauz) Vidim kako su dečaci odgajani širom planete da budu čvrsti, jaki, da se izoluju od svoje nežnosti, da ne plaču. Shvatila sam dok sam bila na Kosovu i gledala kako je čovek plakao da su meci u stvari kaljene suze, da kada ne dopustimo muškarcima da zadrže svoju nežniju stranu i svoju ranjivost, i svoje saosećanje, i svoja srca, oni otupe, povređuju druge i postaju nasilni.

I mislim da smo odgajali muškarce da se osećaju samopouzdano kada to u stvari nisu, da se prave da znaju nešto, kada to ne znaju. Da nije tako zašto bi sve bilo tako kako jeste? Da se pretvaraju da nisu u haosu, kada to jesu. I ispričaću vam veoma zanimljivu priču. Na putu ovamo, šetala sam po avionu gore dole. I svi ti muškarci, bukvalno njih 10, gledali su ženske filmove. I svi su bili sami i pomislila sam: "Ovo je njihov tajni život." (Smeh)

Putovala sam u mnoge zemlje, kao što sam već rekla, i videla sam da ako uradimo ono što obično radimo toj ženskosti u nama onda je očigledno zastrašujuće i da pomislimo šta se dešava devojčicama i ženama u svetu, Čuli juče smo od Sunite i Kavite šta radimo devojkama. Ali moram da kažem da sam sretala devojke sa ranama od noževa i opekotinama od cigareta, koje su bukvalno tretirane kao pepeljare. Videla sam devojke prema kojima su se odnosili kao prema kantama za otpatke. Devojke prebijene od strane svojih majki, i braće, očeva i stričeva. Videla sam devojke koje se izgladnjuju do smrti u Americi u institucijama da izgledaju kao neka idealna verzija sebe.

Videla sam kako sečemo devojke i kontrolišemo ih i držimo ih nepismene, ili činimo da se osećaju loše jer su previše pametne. Ućutkujemo ih. Činimo da se osećaju krivima zbog svoje inteligencije. Učimo ih ponašanju, umirujemo ih, da ne budu napadne. Prodajemo ih, ubijamo kao embrione. Okujemo ih. Silujemo, Toliko smo naviknuti na pljačkanje njihovih identiteta da smo počeli da se prema njima odnosimo kao prema predmetima.

Prodavanje devojaka je zastupljeno po celoj planeti. A u mnogim mestima vrede manje i od koza i krava. Ali želim da govorim i o činjenici da ako je jedna od osam osoba na planeti ženskog pola, starosti od 10. do 24. godine ona predstavlja ključ u delu sveta koji je u razvoju, kao i u celom svetu, za budućnost čovečanstva. I ako su devojke u nevolji, jer se suočavaju sa sistematskim nedostacima koji ih drže tamo gde ih društvo želi, uključujući i uskraćivanje pristupa zdravstvenoj nezi, obrazovanju, zdravoj hrani i prava na rad. Teret svih kućnih obaveza uglavnom pada na leđa devojaka i dece u porodici. To osigurava da nikad ne prevaziđu ove barijere,

Stanje ženskih osoba, uslovi u kojima žive kao i ta ženskost u nama i u svetu, će, verujem, ustanoviti da li će cela ljudska rasa da opstane. I ono što želim da predložim je, dok sam pričala sa devojkama, jer sam upravo završila novu knjigu "Ja sam emotivno stvorenje: Tajni život devojaka širom sveta", razgovarala sam sa osobama ženskog pola tokom pet godina i jedno od zapažanja je da je glagol koji opisuje devojku, svuda, "udovoljiti". Devojke su učene da udovoljavaju. Ja želim da promenim taj glagol. Želim da svi to uradimo. Želim da glagol bude "obrazovati" ili "aktivirati" ili "uključiti" ili "suprostaviti se", "prkositi" ili "stvarati". Ukoliko učimo devojke da promene glagol koji im se pripisuje, zapravo ćemo podstaći ženskost u sebi kao i ženskost u njima samima.

Sada bih podelila sa vama nekoliko priča o ženama širom sveta koje su pronašle i aktivirale ženskost u sebi, koje su prihvatile ko su, uprkos svojim okruženjima, Znam za 14-godišnju devojčicu u Holandiji, na primer, koja je zahtevala da uzme čamac i ceo svet proputuje sama.

Jedna tinejdžerka je nedavno izašla i rešila da istetovira 56 zvezdica na desnoj strani lica.

Postoji devojka, Džulija Baterflaj Hil, koja je godinu dana provela na drvetu jer je želela da zaštiti divlje hrastove.

Postoji i devojčica koju sam srela pre 14 godina u Avganistanu, koju sam usvojila jer joj je majka bila ubijena. Njena majka je bila revolucionarka. I ova devojčica je sa 17 godina, nosila feredžu u Avganistanu i išla na stadione i dokumentovala gadosti koje su se radile ženama tako što je ispod feredže nosila kameru. I taj snimak je obišao ceo svet posle 11. septembra da pokaže šta se dešavalo u Avganistanu.

Želim da razgovaram o Rejčel Kori, koja je bila tinejdžerka kada je stala ispred izraelskog tenka da bi se "suprostavila okupaciji". I znala je da rizikuje svoj život, oborena je pucnjavom i pregazio ju je tenk.

I želim da govorim o devojci koju sam nedavno upoznala u Bukavu, koja je zatrudnela posle silovanja. I držala je svoju bebu. Pitala sam je da li voli svoju bebu. Ona je pogledala u oči svog deteta i rekla: "Naravno da volim svoju bebu. Kako da je ne volim? To je moje dete i puno je ljubavi."

Kapacitet devojaka da prevaziđu neke situacije i da se izdignu iznad njih, meni je neverovatan. Postoji i devojčica po imenu Dorkas. Upoznala sam je nedavno, u Keniji. Dorkas ima 15 godina. I ona je obučavana u samoodbrani. Pre nekoliko meseci, pokupila su je na ulici tri odrasla muškarca. Kidnapovali su je, stavivši je u kola. I, kako se branila, zgrabila ih je za adamove jabučice, udarila ih u oči i uspela da se oslobodi i pobegne iz auta.

U avgustu sam išla u Keniju da posetim jednu od V-dan sigurnih kuća za devojčice, kuću koju smo otvorili pre sedam godina sa neverovatnom ženom po imenu Agnes Parejio. Agnes je žena koja je obrezana dok je bila mala, odsečene su joj ženske genitalije. I donela je odluku, kakvu mnoge žene donose širom sveta, da ono što je njoj urađeno neće doživeti ni jedna druga žena ili devojčica.

Tako je Agnes godinama pešačila kroz Rift dolinu, učeći devojčice kako izgleda zdrava vagina, a kako unakažena. I tokom vremena, spasila je mnogo devojčica. Kada smo je upoznali, pitali smo je šta možemo da učinimo za nju i odgovorila je: "Ako biste mi nabavili džip, mogla bih mnogo brže da se krećem." Tako smo joj nabavili džip. I onda je spasila 4.500 devojčica.

Ponovo smo je pitali šta joj još treba. I ona je rekla: "Pa, sada mi treba kuća." Tako je pre sedam godina Agnes sagradila svoju prvu V-dan sigurnu kuću, u Naroku, Keniji, u zemlji Masaija. To je sklonište za devojke da im ne bi odsecali klitoris, da ne budu obrezane, gde mogu da idu u školu. I tokom svih ovih godina od kada postoji sigurna kuća Agnes je uspela da promeni situaciju tamo. Ona je bukvalno postala zamenik gradonačelnika. Promenila je pravila. Cela zajednica je prihvatila ono što ona radi.

Kada smo bili tamo, vršila je ritual u kome je mirila devojake koje su pobegle od kuće, sa članovima njihovih porodica. Bila je među njima jedna devojka po imenu Žaklin. Žaklin je imala 14 godina i bila deo Masai porodice kada je bila suša u Keniji. Krave su uginule, a te životinje su tamo najvrednija imovina. I Žaklin je slučajno čula svog oca kako priča sa starijim čovekom o tome kako će da je proda za krave. Znala je da je to značilo da će biti obrezana. Takođe je znala, da neće ni ići u školu. Znala je da je to značilo da neće imati budućnost. Znala je da je trebalo da se uda za tog starca sa svojih 14 godina.

Ali jednog popodneva je saznala za sigurnu kuću. Ona je otišla iz očeve kuće i pešačila dva dana, dva dana kroz Masai zemlju. Spavala je s hijenama. Krila se noću. s jedne strane je zami[ljala svoga oca kako je ubija, a sa druge mamu Agnes kako je dočekuje, za koju se nadala da će je dočekati kada stigne do kuće. I kada je stigla do sigurne kuće, bila je srdačno dočekana. I Agnes ju je prihvatila. I Agnes ju je volela. I Agnes ju je izdržavala godinu dana. I ona je išla u školu i našla svoj glas, i našla svoj identitet i našla svoje srce.

I onda, njeno vreme je došlo, i trebalo je da se susretne sa ocem, da pokušaju da se pomire, posle godinu dana. I imala sam tu privilegiju da se nađem u kolibi kada je došlo do njihovog susreta i pomirenja. I u toj kolibi je bio njen otac i njegove četiri žene i njene sestre koje samo što su se vratile a sve su bile pobegle, kada je i ona to učinila, i njena majka koju su tukli jer se suprostavljala starijima braneći Žaklin. I kada je otac ugledao i video ko je postala, u kakvu je devojku izrasla, zagrlio je jako i počeo da plače. I rekao joj je: "Prelepa si. Izrasla si u predivnu ženu. Nećemo te obrezivati. I dajem ti reč, ovde i sada, da nećemo obrezivati ni tvoje sestre."

A ona mu je rekla: "Hteo si da me prodaš za četiri krave, jedno tele i nekoliko ćebadi. Ali ti obećavam da sada kada idem u školu uvek ću voditi računa o tebi, i vratiću se i sagradiću ti kuću. I biću sa tobom do kraja tvog života."

Za mene, to je moć devojaka. I to je moć transformacije. Želim da završim danas sa novim delom moje knjige. Želim da to uradim večeras za devojku u svima nama ovde. I želim da to uradim za Sunitu. I želim da to uradim za devojčice o kojima je Sunita govorila juče, devojčice koje preživljavaju, koje mogu da postanu nešto drugo. Ali zaista želim to da uradim za svaku osobu ovde, da bismo vrednovali tu ženskost u sebi, da bismo vrednovali taj delić koji plače, taj deo koji je emotivan, koji je ranjiv, da razumemo da upravo tu leži naša budućnost.

Ovaj tekst se zove "Ja sam osećajno biće". Nastao je zahvaljujući susretu sa devojčicom u Votsu, u Los Anđelesu. Pitala sam devojčice da li vole to što su devojčice i večina je rekla: "Ne, mrzim to. Ne mogu da podnesem. Baš je bezveze. Moja braća dobijaju sve." A ova devojčica je samo ustala i rekla:"Ja obožavam što sam devojčica. Ja sam osećajno biće!" (Smeh) Ovo je za nju:

Volim što sam žensko Mogu da osetim ono što ti osećaš i pre nego što si toga svestan. Ja sam osećajno biće. Ne vidim svet kroz intelektualne teorije ili uređene šablone. Svet pulsira kroz moje organe i moje ektremitete i gori u mojim ušima. O, ja znam kada ti je devojka ljuta i kada deluje da ti udovoljava. Ja znam kada se nevreme sprema. Ja mogu da vidim nevidljiva komešanja u vazduhu. Mogu ti reći da te on neće pozvati. To je vibracija koju delimo.

Ja sam osećajno biće. Ja volim što stvari ne prihvatam olako. Sve dožvljavam intezivno, način na koji hodam po ulici, način na koji me mama budi ujutru, osećaj koji je neizbežan posle poraza, način na koji saznam loše vesti.

Ja sam osećajno stvorenje. U vezi sam sa svetom koji me okružuje. Takva sam rođena. Nemoj da govoriš sve negativno da je sve to zbog tinejdžerskih godina ili samo zbog toga što sam žensko. Ova osećanja me čini boljom nego što to jesam. Čine da sam prisutna. Čine da sam spremna, Čine me jakom.

Ja sam osećajno biće. Postoji poseban način na koji znam, kao da su starije žene nekako to zaboravile, Radujem se što to i dalje osećam. O, ja znam kada kruška samo što nije pala sa grane. Ja znam da smo previše opteretili Zemlju. Znam da se moj otac ne vraća i da niko nije pripremljen za požar, Znam da karmin znači više od samoulepšavanja, i da su dečaci veoma nesigurni, i tzv. teroristi su napravljeni, nisu rođeni takvi. Znam da bi jedan poljubac mogao da mi oduzme moć rasuđivanja. (Smeh) I znate li šta? Nekada bi i trebalo. Ovo nije nekakva krajnost. To je jednostavno ženska stvar, ono što bismo sve bile da se velika vrata u nama otvore.

Nemojte mi reći da ne plačem, da se smirim, da ne budem tako ekstremna, da budem razumna. Ja sam osećajno biće. Kao što je zemlja stvorena, kao što vetar nastavlja da oprašuje cveće. Ne možete reći Atlanskom okeanu da pazi kako se ponaša. Ja sam osećajno biće. Zašto bi želeli da me isključujete ili ugasite? Ja sam ono čega se sećate. Mogu vas odvesti natrag. Ništa nije razređeno. Ništa nije iscurelo. Ja volim, čujte, ja volim što mogu da osetim šta je u tebi čak i ako mi zaustave život, čak i ako mi slome srce, čak i ako me poremete, smatraju me odgovornom.

Ja sam osećajno, ja sam osećajno neuslovljavajuće, posvećeno biće. I ja volim, čujte, ja volim, volim, volim što sam žensko! Možete li ponoviti sa mnom? Ja volim, volim, volim, volim što sam žensko! Puno vam hvala! (Aplauz)