Erik Johanson (Erik Johansson): Nemoguća fotografija

Ovde sam, kako bih podelio sa vama svoje fotografije. Da li su to uopšte fotografije? Jer, svakako, ovo je fotografija koju ne možete napraviti fotoaparatom.

Moje interesovanje za fotografiju počelo je kada sam sa 15 godina dobio svoj prvi digitalni fotoaparat. Pomešalo se sa mojom ranijom strašću za crtanjem, ali je ovo bilo malo drugačije zato što je kod korišćenja aparata proces usmeren ka planiranju. A kada slikate aparatom, proces se završava kada pritisnete dugme. Meni se činilo da je fotografisanje više o tome da se nađete na pravom mestu u pravo vreme. Mislio sam da to može raditi ko god poželi

i zbog toga sam želeo da stvorim nešto drugačije, nešto gde proces počinje kada pritisnete dugme. Fotografije poput ove: konstrukcijski radovi na prometnom putu. Ali, postoji neočekivani zaplet. I uprkos tome, održava nivo realističnosti. Ili fotografije poput ovih -- i tamne i šarenolike, sve zbog zajedničkog cilja - zadržavanja nivoa realističnosti. Kada kažem realistične, mislim foto-realistične. Jer, naravno, to nije nešto što zaista možete uslikati, ali uvek želim da izgleda kao da se nekako moglo uslikati. Fotografije zbog kojih morate na kratko da porazmislite kako biste otrkili u čemu je trik. Dakle, više se tu radi o hvatanju ideje nego o hvatanju trenutka,

Ali koji je to trik koji ih čini realističnima? Da li je to nešto u detaljima ili bojama? Da li je stvar u svetlu? Šta stvara iluziju? Ponekad je perspektiva iluzija. Na kraju, svodi se na to kako tumačimo svet i kako to možemo prikazati na dvodimenzionalnoj površini. Ne radi se o tome šta je realistično, nego o tome šta mi mislimo da izgleda realistično.

Mislim da su osnove vrlo jednostavne. Ja to vidim kao slagalicu realnosti gde možete uzeti različite delove realnosti i spojiti ih kako biste stvorili alternativnu realnost. Dozvolite da vam pokažem jednostavan primer. Ovde imamo 3 savršeno moguća fizička objekta, nešto što svi možemo povezati sa životom u 3D svetu. Ali iskombinovani na određeni način, oni mogu stvoriti nešto što i dalje izgleda trodimenzionalno, kao da bi moglo postojati. Isto tako, znamo da ne može postojati. Stoga varamo svoje mozgove, jer naš mozak jednostavno ne prihvata činjenicu da to zapravo nema smisla. Isti je proces sa kombinovanjem fotografija. To je jednostavno kombinovanje različitih realnosti.

Stvari koje fotografiju čine realističnom, mislim da su to stvari o kojima ni ne razmišljamo, stvari iz naših svakodnevnih života. Ali kod kombinovanja fotografija, važno je o tome razmisliti jer inače sve izgleda nekako pogrešno. Zbog toga bih hteo reći da postoje 3 jednostavna pravila kojih se treba držati kako bi se postigli realistični rezultati. Kao što vidite, ove fotografije nisu ništa posebno, ali zajedno, mogu stvoriti nešto poput ovoga.

Prvo pravilo je da kombinovane fotografije, moraju da imaju istu perspektivu. Drugo, da imaju isto osvetljenje. Obe slike ispunjavaju ove zahteve, slikane su sa iste visine i na istom osvetljenju. Treće je onemogućiti otkrivanje gde različite slike počinju i završavaju se, napraviti ih savršeno skladnim. Učiniti nemogućim utvrđivanje kako je fotografija uopšte sklopljena. Uskađujući boje, kontrast i osvetljenje na granicama različitih slika dodajući fotografske greške kao što su dubina polja, prigušene boje i smetnje, brišemo granice između različitih slika i činimo da izgleda kao jedna slika, iako ta jedna slika, može zapravo imati i stotine slojeva.

Još jedan primer. (Smeh) Neko bi možda pomislio da je ovo samo slika pejzaža, i da je samo donji deo izmanipulisan. Ali ova slika je zapravo cela sastavljena od fotografija sa različitih lokacija. Lično mislim da je lakše stvoriti mesto, nego ga pronaći, jer onda ne morate da pravite kompromise sa svojim idejama. Ali, to zahteva dosta planiranja. Dobio sam ideju tokom zime i znao da imam nekoliko meseci da sve isplaniram i nađem različite lokacije za delove slagalice. Na primer, riba je uslikana tokom pecanja. Obale su sa druge lokacije. Deo pod vodom uslikan je u kamenolomu. I da, čak sam obojio kuću na vrhu ostrva u crveno kako bi izgledalo više švedski.

Dakle, za postizanje realističnog rezultata, mislim da je sve u planiranju. Uvek započinje skicom, idejom. Zatim sledi kombinovanje različitih fotografija. A ovde je svaki deo bio dobro isplaniran. I ako odradite dobar posao fotografišući, rezultat može da bude veoma lep i takođe prilično realističan. Svi alati su nam na raspolaganju, jedino što nas ograničava je naša mašta.

Hvala.

(Aplauz)