Emiliano Salinas: Građanski odgovor nasilju

Zovem se Emiliano Salinas i govoriću o ulozi koju mi članovi društva igramo u atmosferi nasilja u kojoj ova zemlja sada živi. Rođen sam 1976. Odrastao sam u tradicionalnoj meksičkoj porodici. Kao dete, vodio sam prilično normalan život: išao sam u školu, igrao se sa drugovima i rođacima. A onda je moj otac posao predsednik Meksika i moj se život promenio.

Ono što ću sad reći ili u svakom slučaju deo onoga što ću reći, će biti kontraverzno. Prvo, zato što sam ja taj koji to govori. A drugo, zato što je ono što ću reći istina koja će uznemiriti mnoge ljude zato što je to nešto što mi ne želimo da čujemo. Ali najvažnije je da slušamo zato što je to što ću reći neosporno i konačno. Ja ću takođe uznemiriti članove kriminalnih organizacija iz istih razloga. Govoriću o ulozi koju mi, članovi društva, igramo u ovoj pojavi i o četiri različita nivoa reakcije koje mi građani imamo protiv nasilja. Znam da će mnogima biti teško da odvoje činjenicu da sam ja sin Karlosa Salinasa de Gortarija od činjenice da sam ja građanin koji je zabrinut zbog trenutne situacije u zemlji. Nemojte da brinete. To nije važno da bi se razumeo značaj ovoga što ću reći.

Ja mislim da mi imamo problem u Meksiku. Veliki problem. Mislim da oko toga postoji konsenzus. Niko to ne negira -- mi se svi slažemo da postoji problem. Ono oko čega se ne slažemo je šta je zapravo taj problem. Da li su to Zapatiste? Da li šverceri droge? Vlast? Korupcija? Siromaštvo? Ili nešto drugo? Ja mislim da ništa od ovoga što sam naveo ne predstavlja problem. Ne mislim pri tom da te stvari ne zaslužuju našu pažnju. Međutim, mi nećemo moći da učinimo ništa ukoliko prvo ne rešimo osnovni problem koji mi u Meksiku imamo.

Naš osnovni problem je to što većina nas meksikanaca veruje da smo mi žrtve naših okolnosti. Mi smo zemlja žrtava. Istorijski, mi smo se uvek ponašali kao žrtve nečega ili nekoga. Mi smo bili žrtve Španaca. Potom smo bili žrtve Francuza. Onda žrtve Don Porfiria. Pa onda žrtve PRI-a (Institucionalna Revolucionarna Partija Meksika). Čak i žrtve Salinasa. I El Pejine. A sada žrtve Zapatista, švercera, kriminalaca i otmičara... Stoj! Sačekaj jedan trenutak! A šta ako nijedna od ovih stvari nije probelm? Problem nisu stvari kojih smo mi žrtve u našim glavama. Glavni problem je to što mi stalno igramo ulogu žrtve. Treba da otvorimo oči i uvidimo da mi nismo žrtve. Samo ako bismo uspeli da prestanemo da se osećamo kao žrtve, i da se ponašamo kao žrtve, naša zemlja bi se duboko promenila!

Ja ću govoriti o načinu na koji treba ići od društva koje se ponaša kao žrtva okolnosti do odgovornog, angažovanog društva koje samo odlučuje o svojoj budućnosti. Govoriću o četiri različita nivoa građanskog suprotstavljanja nasilju, od najslabijeg do najjačeg. Prvi, najslabiji nivo građanskog suprotsavljanja nasilju su poricanje i apatija. Danas, veliki deo Meksičkog društva odbija da prihvati realnost situacije u kojoj smo. Mi želimo da nastavimo naš svakodnevni život iako ne živimo pod svakodnevnim okolnostima. Stanje svakodnevnog života u našoj zemlji je u najmanju ruku, vanredno i izuzetno. To je kao kad se neko ko ima ozbiljnu bolest ponaša kao da je to samo grip i da će jednostavno proći. Mi se ponašamo kao da Meksiko ima grip. Samo što to nije grip. Meksiko ima rak. I ako ništa ne preduzmemo, rak će ubiti Meksiko.

Mi moramo da promenimo meksičko društvo od stanja samoobmane i apatije do sledećeg nivoa građanske reakcije, a to je, zapravo, spoznaja realnosti. Ta spoznaja će prouzrokovati strah -- strah pred ozbiljnošću situacije. Ali strah je bolji od apatije jer nas strah tera na akciju. Mnogi ljudi u Meksiku su danas uplašeni. Jako smo uplašeni. I mi reagujemo iz tog straha. Dozvolite da vam kažem u čemu je problem sa reagovanjem iz straha -- i ovo je drugi nivo građanske reakcije: strah.

Hajde da govorimo o ulicama u Meksiku: one su opasne zbog nasilja, pa stoga ljudi ostaju u kućama. Da li to čini ulice bezbednijima? Manje bezbednim! I tako ulice vremenom postaju sve pustije i sve opasnije, te stoga mi ostajemo u kućama još više -- što ulice čini još napuštenijim i opasnijim, te mi sedimo u kućama još više. Začarani krug se završi tako što je kompletna populacija zatvorena u svoje kuće, na smrt preplašena -- čak i više uplašena nego kad smo još išli ulicama. Mi moramo da se suprotstavimo ovom strahu. Mi moramo da pokrenemo Meksičko društvo, članove društva koji su na ovom nivou reakcije, na sledeći nivo, a to je akcija.

Mi moramo da se suočimo sa svojim strahovima i preuzmemo natrag naše ulice, naše gradove, naše komšiluke. Za mnoge ljude, 'akcija' podrazumeva bes. Mi često idemo od straha do besa. Kaže se, 'Ja više ne mogu ovo da trpim. Hajde da uradimo nešto povodom toga.' U poslednje vreme -- i ovo je osetljv podatak -- 35 javnih linčovanja je dokumentovano samo u 2010. godini do sada u Meksiku. Obično, desi se jedno do dva godišnje. Sada, jedno se desi svake nedelje. Ovo pokazuje da je društvo u očajanju i da je počelo da uzima zakon u svoje ruke. Nažalost, nasilna akcija -- iako je bilo kakva akcija bojla nego nikakva -- učestvovanje u nasilju samo prikriva originalno nasilje. Ja sam nasilan u odnosu na tebe, te ti odgovoriš nasiljem, i tako ti postaneš deo nasilja koje za rezultat ima da ti samo zataškaš moje nasilništvo.

Stoga, građanska reakcija je od vitalnog značaja, ali je takođe od vitalnog značaja da ljude koji su na nivou besne i nasilničke reakcije dovedemo do sledećeg nivoa, a to je nenasilna reakcija. To je pacifistička, koordinisana građanska akcija, što ne znači i pasivna akcija. To znači da je akcija odlučna i efektivna, ali ne i nasilna. Postoje primeri ovakve akcije u Meksiku. Pre dve godine u gradu Galeani, u provinciji Čivava član zajednice je bio otet, Erik le Baron. Njegova braća, Bendžamin i Hulian, su se sastali sa ostatkom zajednice da razmatraju najbolji odgovor: da li da plate ucenu, ili da uzmu oružje i krenu na kidnapere ili da traže pomoć od vlasti.

Na kraju, Bendžamin i Hulian su odlučili da najbolja stvar koju mogu da učine je da organizuju zajednicu za zajedničku reakciju. I šta su oni uradili? Mobilisali su celu zajednicu Le Baron da ide u Čivavu, gde su organizovali protestno sedenje u gradskom centralnom parku. Poslali su i poruku kidnaperima: 'Ukoliko želite da vam platimo otkup, dođite ovde da ga uzmete. Mi ćemo vas čekati ovde.' I oni su ostali tamo. Nedelju dana kasnije, Erik je bio oslobođen i vratio se kući. Ovo je primer šta organizovano društvo može da postigne, društvo koje aktivno reaguje.

Naravno, kriminalci mogu da se osvete. I u ovom slučaju, oni su to i uradili. Sedmog jula 2009. godine, Bendžamin Le Baron je ubijen. Ali Hulian Le Baron nastavlja da radi mobilišući zajednice širom Čivave već više od godinu dana. I više od godinu dana on zna da je stavljena cena na njegovu glavu. Ali on nastavlja da se bori. Nastavlja da organizuje. Nastavlja da mobiliše. Ovakvih herojskih primera ima u celoj zemlji. Sa hiljadama Huliana koji rade zajeno, Meksiko bi bio veoma drugačija zemlja. Oni postoje! Sve što treba, je da podignu svoje glave. Ja sam rođen u Meksiku, odrastao u Meksiku i vermenom, naučio sam da volim Meksiko. Mislim da svako ko je zakoračio u ovu zemlju -- a celu Meksičku naciju i da ne pominjem -- bi se složio da nije teško voleti Meksiko.

Ja sam dosta putovao i nigde nisam naišao na strast kakvu Meksikanci imaju. Ta odanost koju mi osećamo prema našoj nacionalnoj fudbalskoj reprezentaciji. Ta odanost koju pokazujemo kad pomažemo žrtvama prirodnih katastrofa, kao što je bio zemljotres 1985. ili ovogodišnje poplave. Strast sa kojom pevamo državnu himnu još od detinjstva. Kad smo mislili da je Masiosare čudan neprijatelj i pevali, s čistotom deteta, 'vojnik u svakom sinu.' Mislim da je najveća uvreda, najgori način da uvrediš Meksikanca je da uverdiš njegovu majku. Majka je najsvetija stvar u životu. Meksiko je naša majka i danas ona zove svoju decu u pomoć. Mi prolazimo kroz najmračniji period u našoj nedavnoj istoriji. Našu majku, Meksiko, siluju na naše oči. Šta ćemo da uradimo? Masiosare, čudan neprijatelj, je ovde. A gde je vojnik u svakom sinu?

Mahatma Gandi, jedan od najvećih boraca za građanska prava svih veremena, kaže: 'Budi sam ta promena koju želiš da vidiš u svetu.' Danas u Meksiku mi tražimo Gandije. Nama trebaju Gandiji. Nama trebaju muškarci i žene koji vole Meksiko i koji su spremni da krenu u akciju. Ovo je poziv svakom pravom Meksikancu da se pridruži ovoj inicijativi. Ovo je poziv da svaka stvar koju volimo u Meksiku -- festivali i pijace, restorani i kantine, tekila, tamburaši i serenade, posadas, El Grito, Dan Mrtvih, San Miguel, radost, strast za život, borba i sve drugo što čini Meksikance -- ne nestane sa ovog sveta.

Naš protivnik je veoma moćan. Ali nas je mnogo više. Oni mogu da uzmu ljudski život. Bilo ko može da me ubije, ti ili ti. Ali niko ne može da ubije duh pravih Meksikanaca. Bitka je dobijena, ali mi moramo da je bijemo. Pre 2000 godina, rimski pesnik Juvenal je rekao nešto što danas odzvanja u srcu svakog pravog Meksikanca. On kaže, 'Ubroj u najgore grehe jaču želju za životom nego za čašću, jer se tako zarad života gubi sve što život čini vrednim živeti.' Hvala na pažnji. Aplauz.