Eliot Krejn: Misterija hroničnog bola.

Ja sam pedijatar i anesteziolog, dakle ja uspavljujem decu da bih zaradio. (Smeh) Ja sam i akademik, dakle ja uspavljujem publiku besplatno (Smeh) Ali ono čime se najviše bavim je rukovođenje službe za upravljanje bolom u dečijoj Packard bolnici na Stenfordu u Palo Altu. Iz iskustva dugog 20 ili 25 godina, koliko se već time bavim ovog jutra želim vam preneti poruku da je bol bolest.

Većinom vremena, razmišljate o bolu kao o simptompu oboljenja. I to je tačno većinom vremena. Bol je simptom tumora ili infekcije ili upale ili operacije. Ali oko 10 posto vremena nakon što se pacijent oporavio od ovih događaja, bol ne popušta. Ostaje mesecima, a često i godinama I kad se to dogodi, bol postaje posebna bolest. I pre nego što vam kazem kako mi mislimo da se to događa i šta mi radimo povodom toga, želim da vam pokažem kako to moji pacijenti osećaju. Zamislite sada, ako želite da ja dodirujem vašu ruku ovim perom, kao što diram svoju. Sada, želim da zamislite da vas dodirujem sa ovim. Molim vas ostanite na svojim mestima. (Smeh) Veoma različit osećaj. Kakve to veze ima sa hroničnim bolom? Zamislite, ako želite, ove dve ideje zajedno. Zamislite kakav bi vam život bio ako bih vas ja dodirnuo ovim perom, ali vaš mozak bi vam govorio da je ovo ono što vi osećate i to je iskustvo pacijeta sa hroničnim bolom. Ustvari, zamislite nešto još gore. Zamislite da sam dodirnuo vaše dete ovim perom, i njihov mozak bi im govorio da osete ovaj vreo gorionik.

Ovo je iskustvo moje pacijentkinje Čendler, koju vidite na fotografiji. I kao što vidite ona je prelepa mlada devojka. Imala je 16 godina prošle godine kad sam je upoznao, i želela je da postane profesionalna plesačica. I tokom jedne plesne probe, pala je na ispruženu ruku i uganula zglob. Sad vi verovatno razmišljate, kao što je ona, da je uganuće zgloba beznačajan događaj u životu osobe. Zavijete ga sa elastičnim zavojem, uzimate brufen nedelju ili dve dana, i to je kraj priče. Ali kod Čendler, to je bio početak priče. Ovo je izgled njene ruke kada je došla u moju kliniku posle tri meseca od uganuća. Možete videti da je ruka promenila boju, postala je ljubičasta. Bila je mrtvački hladna na dodir. Mišići su bili smrznuti, paralizovani -- mi to nazivamo diatonija. Bol se širio od njenog zgloba prema njenom dlanu, do njenih prstiju, od zgloba ka njenom laktu, skoro do njenog ramena.

Ali najgori deo je bio, ne njen spontani bol koji je trajao 24 časa dnevno. Najgori deo je bio to što je ona imala alodiniju, medicinski naziv za fenomen koji sam vam malopre pokazao sa perom i gorionikom. Najnežniji dodir po njenoj ruci -- dodir šake, dodir čak i od rukava, odeće, dok se oblačila -- izazivao bi veoma jake, peckajuće bolove.

Kako nervni sistem može tako da pogreši? Kako nervni sistem može pogrešno protumačiti nervni nadražaj kao što je dodir ruke i pretvoriti ga u zlonameran osećaj dodira gorionika. Vi sigurno zamišljate da je nervni sistem u telu umrežen kao vaša kuća. U vašoj kući, žice prolaze kroz zidove, od prekidača do razvodne kutije na plafonu i od razvodne kutije do sijalice. I kada uključite prekidač i sijalica se upali. A kada isključite prekidač i sijalica se ugasi. Dakle ljudi zamišljaju nervni sistem tako. Ako udarite palac čekićem, te žice u vašoj ruci -- koje, naravno, zovemo nervne ćelije -- prenose informaciju u razvodnu kutiju u kičmenoj moždini gde nove žice, novi nervi, prenose informaciju do mozga gde vi postajete svesni da vas palac boli.

Ali situacija, naravno, u ljudskom telu je mnogo komplikovanija. Umesto toga da je razvodna kutija u kičmenoj moždini samo običan spoj gde se jedan nerv povezuje sa sledećim otpuštajući ove male braon pakete hemijske informacije nazvane neurotransmiteri na linearan način, jedan-na-jedan, ono što se zapravo događa jeste da se neurotransmiteri prosipaju u tri dimenzije -- doslovno, vertikalno, dole i gore u kičmenoj moždini -- i počinju da reaguju sa drugim susednim ćelijama Za te ćelije, nazvane glijalne ćelije, se mislilo da su nevažni strukturni elementi kičmene moždine koji nisu radili ništa više od držanja važnih ćelija zajedno, kao na primer nervnih ćelija. Ali se ispostavilo da glijalne ćelije imaju vitalnu ulogu u modulaciji, pojačavanju i u slučaju bola, distorziji osećajnog iskustva. Ove glijalne ćelije su postale aktivne. Njihova DNK je počela da sintetiše nove proteine, koju su se prosipali i reagovali sa susednim nervima. I onda oni počnu oslobađati svoje neuro transmitere. I ti neurotransmiteri se prosipaju i aktiviraju susedne glijalne ćelije i tako dalje, dok ne dobijemo pozitivnu povratnu petlju.

To je kao kada bi vam neko došao u kuću i zapetljao žice u vašim zidovima, tako da kada sledeći put upalite svetlo, vaš vodokotlić pusti vodu tri sobe dalje, ili vaša mašina za pranje sudova se upali, ili se vaš monitor od kompjutera ugasi. To je ludo, ali to je ustvari, ono što se događa sa hroničnim bolom. I tako bol postaje zasebno oboljenje. Nervini sistem je plastičan. Menja se i oblikuje kao odgovor na nadražaj.

Dobro, šta da učinimo povodom toga? Šta da radimo u slučajevima kao što je Čendler? Lečimo obolele na prlično sirov način u ovom trenutku. Lečimo ih lekovima protiv simptoma -- lekovima protiv bola -- koji nisu baš delotvorni za ovu vrstu bola. Uzimamo nerve koji su bučni i aktivni a koji bi trebalo da su tihi, i uspavljujemo ih sa lokalnom anestezijom. I najvažnije što radimo, je da koristimo rigorozne i često neugodne, procese fizičke terapije i radne terapije da bi naučili nerve u nervnom sistemu da reaguju normalno na aktivnosti i osećajna iskustva koja su svakodnevica. I sve to podržavamo sa intezivnim psihoterapijskim programom da bi prevazišli malodušnost, očaj i depresiju koji uvek prate jak, hronični bol.

To je uspešno, kao što možete videti iz snimka o Čendler, koja je, dva meseca nakon što sam je prvi put sreo, počela da radi kolut unazad. Juče sam ručao s njom, ona studira ples ovde u Long Biču. I ide joj apsolutno fantastično.

Ali budućnost je ustvari još svetlija. Budućnost obećava da će biti napravljeni novi lekovi koji neće uklanjati samo simptome koji jednostavno maskiraju problem, kao što imamo sada, nego koji će ustvari uklanjati oboljenja koji će zapravo ići pravo do korena problema i napasti te glijalne ćelije, ili štetne proteine koje proizvodi glijalna ćelija, koji se prospu i uzrokuju paralizu centralnog nervnog sistema, ili plastičnost, koja je sposobna da menja ili pojačava osećajno iskustvo koje nazivamo bol. Ja se nadam

da će u budućnosti, biti ostvarene proročanske reči Džordža Karlina, koji je rekao, "Moja filozofija: Bez bola, nema bola."

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)