Ed Ulbrih (Ed Ulbrich) pokazuje kako je Bendžamin Baton dobio svoje lice

Danas ovde predstavljam tim umetnika, tehničara i filmadžija, koji su zajedno radili na izuzetnom filmskom projektu u poslednje četiri godine. Tokom tog rada, napravili su proboj u kompjuterskoj vizualizaciji.

Sada želim da vam pokažem insert iz filma. Nadam se da neće zastajkivati. I ako smo dobro uradili svoje poslove, nećete ni znati da smo bili prisutni.

Glas (video): Ne znam da li je moguće -- ali izgleda da imaš više kose.

Bred Pit: Šta bi bilo kad bih ti rekao da ja ne starim... nego postajem mlađi od svih ostalih?

Rođen sam s nekom vrstom bolesti.

Glas: Kakvom vrstom bolesti?

BP: Rođen sam star.

Čovek: Žao mi je.

BP: Nema potrebe. Nema ništa loše sa starošću.

Devojčica: Da li si bolestan?

BP: Čuo sam da mama i Tizi šapuću kako ću uskoro da umrem. Ali... možda i neću.

Devojčica: Ti si drugačiji od svih koje znam.

BP: Bilo je mnogo promena... neke su bile primetne, druge ne. Dlake su počele da rastu na svakakvim mestima, kao i neke druge stvari. S obzirom na sve, osećao sam se prilično dobro.

Ed Ulbrih: To je insert iz "Čudesnog slučaja Bendžamina Batona". Mnogi od vas su ga možda već videli ili čuli priču, ali ono što ne znate je da je, tokom skoro celog prvog sata filma, glavni junak, Bendžamin Baton, koga igra Bred Pit, u potpunosti kompjuterski generisan od vrata na gore. Scenska šminka nije bila od koristi, kao ni Bredova fotografija, montirana na telo drugog glumca. Stvorili smo potpuno digitalnu ljudsku glavu.

Počeću sa istorijskim podacima o projektu. Film je baziran na kratkoj priči F. Skota Ficdžeralda. Radi se o čoveku koji je rođen star i živi život unazad. Ovaj film je kružio Holivudom više od pola veka, a mi smo se prvi put uključili ranih devedesetih, kada je Ron Hauard bio režiser. Imali smo mnogo sastanaka i ozbiljno smo razmišljali o tome. Ali u to vreme smo morali da odustanemo. Procenili smo da je nemoguće. Tehnologija tog vremena nije mogla da prikaže čovekovo starenje unazad. Ljudski oblik, a naročito glava, smatrana je za Sveti Gral naše industrije.

Oko deset godina kasnije projekat nam se vratio, a ovog puta je režiser bio Dejvid Finčer. Finčer je zanimljiv tip. On se ne boji tehnologije, i vrlo je uporan. Ne prihvata "ne" kao odgovor. Dejvid je, kao i mi u industriji vizuelnih efekata, verovao da je sve moguće, ako imate dovoljno vremena, resursa i naravno, novca. Dejvid je imao zanimljiv pogled na film i postavio nam je izazov. Želeo je da glavnog lika u filmu, od kolevke do groba, igra jedan glumac. Desilo se da je to ovaj momak.

Sa Dejvidom smo prošli procese eliminacije i otkrivanja i naravno, odbacili smo ideju zamene glumaca. To je bila jedna ideja: mogli smo imati različite glumce, i snimali bismo naizmenično.

Čak smo odbacili ideju o korišćenju šminke. Shvatili smo da scenska šminka neće uspeti, naročito u krupnim kadrovima. Šminka je slojevit proces. Morate da izgradite lice. A Dejvid je želeo da duboko ureže u Bredovo lice, da bi njegov lik ostario. Morao je da bude i vrlo simpatičan karakter. Zato smo odlučili da odaberemo nekoliko niskih ljudi koji bi igrali različita Bendžaminova tela, u različitim fazama njegovog života, a da kompjuterski napravimo verziju Bredove glave da po godinama podseća na Bendžamina, i "povežemo" je na telo pravog glumca. Zvučalo je super.

Naravno, to je bio Sveti Gral naše industrije, a nije pomagala ni činjenica da je ovaj momak globalna ikona, jer sam siguran da ako nekad stojite u redu u prodavnici -- njegovo lice stalno viđamo. Dakle, uopšte nije bilo mesta za grešku. Učestvovala su dva studija: "Warner Brothers" i "Paramount". Naravno, oba su verovala da će ovo biti izuzetan film, ali to je bio posao visokog rizika. Mnogo je novca i reputacija bilo na kocki. Ali mi smo verovali da imamo jako dobru metodologiju koja bi mogla da uspe...

Ali i pored naših verbalnih uveravanja, oni su hteli neke dokaze. Tako su 2004. tražili od nas da uradimo probnu ekranizaciju Bendžamina. Uradili smo je za otprilike pet nedelja. Ali dosta smo varali i koristili prečice. U stvari, samo smo nešto sklepali kako bismo prošli sastanak. Sad ću vam to pustiti. Ovo je prvi test Bendžamina Batona. Ovde možete videti da je to kompjuterski generisana glava - prilično dobra - montirana na telo nekog glumca. I uspelo je. Studiju je bilo mnogo lakše. Posle dugogodišnjih započinjanja i pauza, i donošenja teških odluka o ovom projektu, konačno su odlučili da filmu daju zeleno svetlo. Zapravo, sećam se telefonskog razgovora u kom su nam čestitali, kad su rekli da će se snimati, povratio sam. (smeh) Znate, ovo je vrlo ozbiljan posao.

Počeli smo sa ranim sastancima tima, okupili smo sve ljude, na početku je to bilo više kao terapija, ubeđivali smo i uveravali jedni druge da možemo ovo da izvedemo. Trebalo je da stvorimo sat vremena filma sa nekim likom. To nije film sa specijalnim efektima; mora da bude čovek. Stvarno smo se osećali kao da smo u nekom programu od 12 koraka. Naravno, prvi korak je: priznaj da imaš problem. (smeh) Imali smo veliki problem: nismo znali kako ćemo ovo da uradimo. Ali znali smo jednu stvar: pošto potičemo iz industrije vizuelnih efekata, i mi i Dejvid smo mislili da imamo dovoljno vremena, resursa i Bože, nadali smo se da imamo dovoljno novca. A imali smo i dovoljno strasti da oživimo procese i tehnologiju.

Kada ste suočeni sa nečim takvim, naravno da morate da ga razložite na delove. Uzmete veliki problem i raščlanite ga na manje delove i počnete njih da napadate. Imali smo tri glavne celine na koje je trebalo da se fokusiramo. Da učinimo da Bred izgleda mnogo starije - da ostari oko 45 godina. I trebalo je da budemo sigurni da ćemo uhvatiti njegove specifičnosti, njegove male tikove, nijanse koje ga čine onim ko je, i preneti ih kroz naš proces da bi se na ekranu pojavile u Bendžaminu.

I trebalo je da napravimo lik koji bi izdržao stvarno sve uslove. Da može da hoda usred bela dana, noću, pod svetlošću sveće, morao je da bude u izuzetno krupnom planu, da učestvuje u razgovoru, da može da trči, da se znoji, da se kupa, da plače, čak je trebalo da povraća. Ne sve u isto vreme - ali je trebalo da radi sve te stvari.

Taj rad je morao da izdrži skoro tokom prvog sata filma. Uradili smo oko 325 snimaka. Bio nam je potreban sistem koji bi omogućio Bendžaminu da radi sve što ljudsko biće može da radi. Shvatili smo da postoji ogroman jaz između toga gde se tehnologija nalazila 2004. godine i onoga gde je trebalo da bude za naše potrebe.

Fokusirali smo se na snimanje pokreta. Siguran sam da su mnogi od vas to videli. U to vreme je vrhunska umetnost bila nešto što se zove snimanje pokreta na osnovu markera. Daću vam jedan primer. Ideja je da nosite triko, a na vaše telo se postave reflektujući označivači - markeri i umesto da se koriste kamere, tu su infracrveni senzori koji u realnom vremenu prate trodimenzionalnu poziciju tih markera. Potom animatori mogu uzeti podatke o kretanju iz tih markera i primeniti ih na kompjuterski generisan lik. Vidite da kompjuterski generisani likovi s desne strane izvode iste složene pokrete kao i plesači.

Takođe smo gledali i veliki broj drugih filmova koji su tada koristili praćenje pokreta lica, a to je ideja da se označivači stave na lice i obavi se isti proces. Kao što vidite, dobijate prilično jadan rezultat. To nije baš ubedljivo. Shvatili smo da su nam potrebne informacije o dešavanjima između markera. Potrebni su nam detalji kože. Trebalo je da vidimo pokrete kože preko mišića i kostiju. Trebale su nam linije, rupice, bore, sve te stvari.

Naše prvo otkrovenje bilo je da u potpunosti odustanemo od tadašnje tehnologije, statusa kvo, vrhunske umetnosti. Odustali smo od korišćenja snimanja pokreta. Sada smo već bili prilično izvan zone udobnosti, na neobeleženoj teritoriji. Ostali smo sa idejom koju smo na kraju zvali "tehnološki paprikaš". Počeli smo da istražujemo u drugim poljima. Ideja je bila da pronađemo komadiće, dragulje tehnologije koji dolaze iz drugih industrija kao što su medicina ili video igre i da ih prilagodimo. Trebalo je da napravimo neku vrstu sosa. A sos je bio kod u softveru, koji smo napisali kako bismo omogućili da se ovi različiti delovi tehnologije spoje i funkcionišu kao jedan.

Prvo smo naišli na izuzetno istraživanje koje je sproveo gospodin po imenu dr Pol Ekman, ranih '70-ih. On je verovao da može da katalogizuje ljudsko lice. Osmislio je Sistem kodiranja facijalne akcije, SKFA. Smatrao je da postoji sedamdeset osnovnih poza ili oblika ljudskog lica, i da te osnovne poze ili oblici mogu da se kombinuju i stvore nebrojene mogućnosti svega što je ljudsko lice sposobno da uradi. Naravno, oni su nezavisni od godina, rase, kulture, pola. Kako smo napredovali, to je postala osnova našeg istraživanja.

Onda smo naišli na jednu izuzetnu tehnologiju po imenu "Kontura". Ovde vidite da subjekt ima fosfornu šminku nanesenu na lice. Sada zapravo možemo da snimimo povšinu, umesto snimanja samo označivača. Ovaj subjekt stoji ispred kompjuterskih kamera i one mogu, kadar po kadar, da rekonstruišu geometriju upravo onoga što subjekt radi u trenutku. Bukvalno dobijate 3D podatke o subjektu u realnom vremenu. Ako pogledamo uporedo, levo vidimo šta nam podaci o zapremini daju, a desno vidimo šta nam označivači daju. Jasno je da smo bili u mnogo boljem položaju za ovo. Ali to su bili rani dani te tehnologije i još nije bila dokazana. Merimo složenost i preciznost podataka u smislu broja poligona. Tako, s leve strane imamo 100 000 poligona. Mogli bismo da dostignemo milione poligona. Izgledalo je neograničeno.

Tada smo doživeli "Aha!" trenutak. To je bio proboj. Tada smo pomislili, "OK, bićemo dobro. Ovo će zaista uspeti." A "Aha!" je bilo: šta ako bismo uzeli Breda i stavili ga u ovu spravu i iskoristili "Kontura" proces i naneli mu fluorescentnu šminku i stavili ga pod "blacklight" - mogli bismo da ga skeniramo u realnom vremenu koristeći Ekmanove SKFA poze. Je l' tako? Dakle, bukvalno smo dobili 3D bazu podataka svih pokreta koje je lice Breda Pita u stanju da uradi. (smeh)

Odatle smo isekli ta lica na manje delove i komponente njegovog lica. Dobili smo bukvalno hiljade i hiljade i hiljade oblika, kompletnu bazu podataka svih mogućnosti koje ovo lice može da izvede.

To je super, ali mi smo ga snimili sa 44 godine. Tada je trebalo da mu dodamo još 40 godina. Doveli smo Rika Bejkera, koji je jedan od odličnih gurua za šminku i specijalne efekte u našoj industriji. Doveli smo i gospodina po imenu Kazu Tsudži, a on je jedan od najboljih fotorealističnih skulptora našeg vremena. Tražili smo od njih da naprave maketu, bistu Bendžamina. U duhu "Velikog otkrivanja" - morao sam ovo da uradim - morao sam nešto da otkrijem. Ovo je Ben 80. Napravili smo tri ovakva: imamo Bena 80, Bena 70, Bena 60. Ovo je postao šablon za napredovanje.

Ovo je napravljeno od pravog odlivka Breda. Dakle, anatomski je tačno. Oči, vilica, zubi: sve se savršeno poklapa sa pravim čovekom. Skenirali smo ove makete sa veoma visokom rezolucijom - imaju ogroman broj poligona. Sada smo u kompjuteru imali Bendžamina u tri starosne verzije.

Ali bila nam je potrebna baza sa više pokreta. Prošli smo kroz proces koji se zove ponovno mapiranje. Ovde Bred izvodi jednu od Ekmanovih SKFA poza. A evo podataka koji su rezultat toga, model koji iz toga nastaje. Ponovno mapiranje je proces prenošenja tih podataka na drugi model. Budući da je model Bendžamina - bista ili maketa - napravljena od Breda, mogli smo da prenesemo podatke Breda sa 44 godine, na onog sa 87. Sada smo imali bazu svega što Bredovo lice može da uradi u 87. godini, u sedamdesetim i šezdesetim.

Potom je trebalo da pređemo na snimanje. Dok se sve to dešava, mi se nalazimo u Nju Orleansu i lokacijama širom sveta. Snimali smo tela drugih glumaca dok su nosili plave kapuljače. Ovo su sve gospoda koja su igrala Bendžamina. Plave kapuljače su nam pomogle na dva načina: Prvo, tako smo lako mogli da izbrišemo njihove glave; a takođe smo im stavili markere pokreta na glave, kako bismo ponovili pokrete kamere i optiku sa snimanja.

Zatim je Bredovo izvođenje trebalo da pokreće virtualnog Bendžamina. Montirali smo snimke sa lokacija sa ostatkom ekipe i glumcima-telima i oko šest meseci kasnije doveli smo Breda u zvučni studio u Los Anđelesu i on je gledao na ekranu. Njegov posao je onda bio da postane Bendžamin. Ponavljali smo scene. Gledao je iznova i iznova. Podsticali smo ga da improvizuje. Odveo je Bendžamina na zanimljiva i neobična mesta na koja nismo mislili da će ga povesti. Snimali smo ga sa 4 kamere visoke rezolucije kako bismo imali više uglova a onda bi Dejvid odabrao snimak Breda kao Bendžamina za koji je mislio da se najbolje uklapa sa ostalim glumcima.

Odatle smo prešli u proces analize snimka. Ovde opet vidite izabrani snimak. Ovde vidite kako se on prenosi na Bena sa 87 godina. Zanimljivo je ovde da smo koristili analizu snimka, koja uzima vremenske tačke različitih komponenti Bendžaminovog lica. Mogli smo, recimo, da odaberemo njegovu levu obrvu. A softver bi nam rekao kako u 14. slici leva obrva počinje da se kreće i kako završava pokret u 32. slici. Mogli smo da izaberemo broj pozicija na licu iz kojih smo uzimali podatke.

A onda, sos o kom sam govorio u našem tehnološkom paprikašu - tajni sos je bio, bukvalno, softver koji je omogućio da povežemo snimak Bredovog izvođenja uživo, sa bazom podataka starog Bendžamina, SKFA pozama koje smo imali. Na nivou jedne-po-jedne slike, mogli smo da rekonstruišemo 3D glavu koja se potpuno poklapala sa Bredovim izvođenjem.

Ovako je završeni snimak izgledao na filmu. Možete videti glumca za telo. Ovo smo zvali "mrtva glava", što nema veze sa Džerijem Garsijom.

A evo i rekonstruisanog izvođenja zajedno sa vremenskim zapisom izvođenja. I ponovo, konačni snimak. Bio je to dug proces. (aplauz)

Brzo ću proći kroz sledeći deo jer bih mogao da održim ceo TEDTalk samo o sledećih nekoliko slajdova.

Morali smo da napravimo sistem rasvete. Veliki deo našeg rada je bilo pravljenje svetlosnog okruženja za svaku lokaciju na kojoj je Bendžamin trebalo da se pojavi kako bismo stavili njegovu glavu u svaku scenu i ona bi se tačno poklopila sa osvetljenjem na drugim glumcima u realnom svetu.

Morali smo da napravimo i sistem za oči. Otkrili smo da je stara poslovica, "Oči su ogledalo duše" potpuno istinita. Ključ je bio da svi gledaju u Benove oči. Ako možete da osetite toplinu i čovečnost, i njegovu nameru kroz njegove oči, onda smo uspeli. Jedna osoba je bila fokusirana na oči, skoro pune dve godine.

Morali smo da napravimo i sistem za usta. Radili smo sa Bredovim dentalnim kalupima. Trebalo je da zubi ostare tokom vremena.

Morali smo da napravimo jezik koji dozvoljava izgovaranje reči. Ceo jedan sistem u softveru je bio zadužen za jezik. Jedna osoba je bila zadužena za jezik tokom devet meseci. Bio je veoma popularan.

Pomeranje kože: još jedna bitna stvar. Koža je morala da bude potpuno odgovarajuća. On se nalazi i u staračkom domu, okružen drugim starcima, pa je morao da izgleda potpuno isto kao oni. Mnogo rada na deformaciji kože, vidite da u nekim slučajevima uspeva, a negde izgleda loše. Ovo je test iz vrlo, vrlo rane faze u našem procesu. Bukvalno smo kreirali digitalnu lutku kojom je Bred Pit mogao da upravlja svojim licem. Nisu bili potrebni animatori koji bi interpretirali ponašanje ili pojačali njegovo izvođenje.

Ipak smo naišli na nešto, što smo na kraju zvali "digitalni efekat botoksa". Kako su stvari prolazile kroz ovaj proces, Finčer bi uvek rekao "To šmirgla ivice izvođenja". Naš proces i tehnologija nisu mogli da razumeju nameru glumca. Oni osmeh vide kao osmeh. Ne prepoznaju ironični osmeh, srećni osmeh, frustrirani osmeh. Ipak su bili potrebni ljudi da bi uredili detalje.

Na kraju smo ceo proces i svu tehnologiju zvali "beleženje emocija", nasuprot beleženju pokreta. Pogledajte još jednom.

Bred Pit: Pa, čuo sam da mama i Tizi šapuću kako ću uskoro da umrem, ali... možda i neću.

EU: Tako se kreira digitalni čovek, u 18 minuta. (aplauz)

Par kratkih činjenica: zaista je bilo potrebno 155 ljudi tokom dve godine, a nisam čak ni pomenuo 60 frizura i potpuno digitalno šišanje. Ali, to je Bendžamin. Hvala vam.