Denis Hong (Dennis Hong): Pravljenje automobila za slepe vozače

Mnogi veruju da je vožnja aktivnost rezervisana isključivo za one koji vide. Mogućnost slepe osobe koja bezbedno i nezavisno vozi se smatralo nemogućim zadatakom, sve do sada. Zdravo, moje ime je Denis Hong, i mi uvodimo slobodu i nezavisnost za slepe osobe praveći vozilo za osobe sa oštećenim vidom.

Pre nego što počnem da govorim o automobilu za slepe osobe, ukratko ću vam reći o još jednom projektu na kome sam radio koji se naziva DARPA Urbani Izazov. Ovde se radilo o pravljenju robotskog automobila koji može sam da vozi. Pritisnete start, niko ne dira ništa, i on može da stigne do svog odredišta potpuno autonomno. Naš tim je 2007. godine osvojio pola miliona dolara, osvojivši treće mesto na ovom takmičenju. U to vreme, Nacionalna federacija slepih, ili NFB, uputila je izazov istraživačkom komitetu vezan za to ko može da razvije automobil koji omogućava slepoj osobi da vozi bezbedno i nezavisno. Odlučili smo da pokušamo i mislili smo “Koliko to teško može da bude?“ Mi već imamo autonomno vozilo. Samo stavimo slepu osobu unutra i to je to, je li tako? (Smeh) Nismo mogli više da pogrešimo. Ono što je NFB želela nije vozilo koje može da vozi slepu osobu, već vozilo gde slepa osoba može da donosi aktivne odluke i da upravlja vozilom. Morali smo da se odreknemo svega i da počnemo ispočetka.

Da bi testirali ovu ludu ideju, razvili smo malo prototip vozilo za vožnju po pesku da testiramo izvodljivost toga. U leto 2009., pozvali smo desetine slepih mladih ljudi iz cele zemlje i dali smo im šansu da isprobaju vozilo. To je bilo apsolutno neverovatno iskustvo. Problem sa ovim automobilom je bio taj da je bio projektovan samo za vožnju u veoma kontrolisanom okruženju, na ravnom, zatvorenom parkingu – čak su i saobraćajne trake bile definisane crvenim saobraćajnim kupama.

Sa ovim uspehom, odlučili smo da napravimo sledeći veliki korak, da razvijemo stvarni automobil, koji se može voziti na pravim putevima. Kako to funkcioniše? Dakle, to je veoma složen sistem, ali dozvolite mi da pokušam da objasnim, ili da ga pojednostavim. Postoje tri koraka. Postoje percepcija, obrada i ne-vizuelni interfejsi. Očigleno je da vozač ne može da vidi, tako da sistem mora da opaža okruženje i prikuplja informacije za vozača. Za ovu svrhu, koristi se početna merna jedinica. Ona meri ubrzanje, ugaono ubrzanje – kao ljudsko uho, unutrašnje uho. Te informacije se spajaju sa GPS jedinicom da bi se dobila procena lokacije automobila. Takođe se koriste dve kamere za detektovanje saobraćajnih traka na putu. Koriste se i tri laserska detektora. Laseri skeniraju okruženje da bi detektovali prepreke – vozilo koje se približava sa prednje strane, sa zadnje strane i bilo koje prepreke koje se nalaze na putu, kao i prepreke koje se nalaze oko vozila.

Ova ogromna količina informacija se zatim šalje u kompjuter, i kompjuter može da radi dve stvari. Jedna je, pre svega, obrada ovih informacija zbog razumevanja okruženja – to su trake na putu, prepreke – i da prenese ove informacije vozaču. Sistem je dovoljno pametan da odredi najbezbedniji put za kretanje vozila. Takođe mogu da se naprave instrukcije kako upravljati komandama u vozilu. Ali problem je sledeći: Kako da prenesemo ove informacije i instrukcije osobi koja ne može da vidi dovoljno brzo i precizno da vidi da bi mogla da vozi? Za ovu svrhu, razvili smo mnogo različitih tipova tehnologija ne-vizuelnih, korisničkih interfejsa. Počevši sa trodimenzionalnim ping zvučnim sistemom, vibrirajućim prslukom, volanom sa dugmićima i zvučnim komandama, nožnom trakom, čak i cipelom koja prenosi pritisak na stopalo. Danas ćemo govoriti o tri od ovih ne-vizuelnih interfejsa.

Prvi interfejs se zove Upravljačko rukovanje. To je par rukavica koje poseduju vibrirajuće elemente u predelu šake i omogućavaju prenošenje instrukcije koje se tiču upravljanja – smer i intenzitet. Drugi uređaj se zove Brzinska oprema. To je stolica – u stvari, to je stolica koja masira. Rekonstruisali smo je, preuredili smo vibrirajuće elemente na različite načine i aktivirali smo ih da prenose informacije o brzini, takođe i instrukcije kako se koriste pedale gasa i kočnice. Ovde možete videti kako kompjuter razume okruženje, i zato što vi ne možete da vidite vibraciju, stavili smo crvene LED svetiljke na vozača tako da možete da vidite šta se dešava. Ovo su podaci sa senzora, i ti podaci se prenose u uređaje pomoću kompjutera.

Ova dva uređaja, Upravljačko rukovanje i Brzinska oprema, su veoma efektivni. Problem je što su to uređaji koji daju instrukcije. Ovo nije u stvari sloboda, zar ne? Kompjuter vam govori kako da vozite – skreni levo, skreni desno, ubrzaj, zaustavi se. Mi ovo nazivamo "problem da vam stalno neko suflira". Mi se udaljavamo od uređaja koji daju instrukcije, i sada se više fokusiramo na informativne uređaje. Dobar primer ovih informativnih ne-vizuelnih korisničkih interfejsa se naziva Vazdušna fotografija. To zamislite kao monitor za slepe ljude. To je mala ploča, ima mnogo otvora u sebi, kompresovani vazduh izlazi napolje, tako da on u stvari može da pravi slike. Čak iako ste slepi, možete da stavite ruku preko njega i da vidite saobraćajne trake na putu i prepreke. Takođe možete da promenite učestalost vazduha koji izlazi kao i temperaturu. To je u stvari multidimenzionalni korisnički interfejs. Ovde možete da vidite levu kameru, desnu kameru vozila i kako kompjuter to interpretira i šalje te informacije Vazdušnoj fotografiji. Za ovu svrhu, pokazujemo simulator, slepa osoba koja vozi koristeći Vazdušnu fotografiju. Ovaj simulator je takođe veoma bio koristan za obuku slepih vozača kao i za brzo testiranje različitih tipova ideja za različite tipove ne-vizuelnih, korisničkih interfejsa. U osnovi to radi ovako.

Pre samo mesec dana, 29. januara, po prvi put smo prikazali ovo vozilo javnosti na svetski poznatoj Dejtona međunarodnoj stazi tokom Roleks 24 trkačkog događaja. Imali smo i nekoliko iznenađenja. Hajde da pogledamo.

(Muzika)

(Video) Spiker: Ovo je istorijski dan u januaru. On izlazi na pozornicu, drugovi naši.

(Ovacije)

(Trubljenje)

Tamo je sada pozornica. I on [nejasno] prati taj kombi koji je ispred njega. Dolazi prva kutija. Da vidimo da li će je Mark izbeći. Izbegava je. On je prolazi sa desne strane. Treća kutija je izbačena. Četvrta kutija je izbačena. On savršeno pronalazi put između dve kutije. Približava se kombiju da bi ga pretekao. U ovome je suština, vrsta dinamičnog monitora sa zvukovima i genijalnošću. On se približava kraju staze i pronalazi put između buradi koja je tamo postavljena.

(Trubljenje)

(Aplauz)

Denis Hong: Veoma sam srećan zbog tebe. Mark će me odvesti nazad do hotela.

Mark Rikobono: Da.

(Aplauz)

DH: Od kada smo započeli ovaj projekat, dobijamo stotine pisama, mejlova, telefonskih poziva od ljudi iz čitavog sveta. Pisma u kojima nam se zahvaljuju, a ponekad dobijemo i neko zabavno pismo kao što je ovo: “Sad razumem zašto se Brajevo pismo nalazi na bankomatu kome se može prići kolima.” (Smeh) Ponekad – (Smeh) Ponekad stvarno dobijem – ne bih to nazvao mejlom mržnje – već pisma veoma velike zabrinutosti: “Dr Hong, da li ste vi normalni, pokušavate da stavite slepe ljude da voze? Mora da ste van pameti.” Ovo vozilo je prototip vozilo i neće se naći na ulicama dok se ne dokaže kao podjednako bezbedno ili bezbednije od današnjeg vozila. Ja zaista verujem da se ovo može dogoditi.

Ali da li će društvo prihvatiti ovako radikalnu ideju? Kako će se rešiti osiguranje? Kako će se izdavati vozačke dozvole? Postoji mnogo različitih poteškoća pored tehničkih izazova koje moramo da rešimo pre nego što ovo postane realnost. Naravno, glavni cilj ovog projekta je da se razvije automobil za slepe ljude. Još važnije od ovoga potencijalno može biti ogromna vrednost nove tehnologije koja može da se izrodi iz ovog projekta. Senzori koji se koriste mogu da vide po mraku, magli i kiši. Zajedno sa ovim novim tipom interfejsa, možemo da koristimo ove tehnologije i primenimo ih na bezbednije automobile za osobe sa dobrim vidom. I za slepe ljude, svakodnevne kućne uređaje – u obrazovnom okruženju, u kancelarijskom okruženju. Samo zamislite, u učionici nastavnik piče na tabli a slepi student može da vidi šta je napisano i čita pomoću ovih ne-vizuelnih interfejsa. To je neprocenjivo. Stvari koje sam vam pokazao danas, su samo početak.

Hvala vam puno.

(Aplauz)