Dejvid Kristijan: Velika istorija

Prvo, video. Da, ovo je umućeno jaje. Ali kako ga gledate, nadam se da ćete početi da osećate sasvim malu nelagodu. Jer možda ćete primetiti šta se zaista dešava, a to je da se jaje samo razumućuje. I sada ćete videti žumance i belance kako se razdvajaju. I kako se vraćaju natrag u jaje. Svi znamo, intuitivno, da ovo nije način na koji univerzum funkcioniše. Umućeno jaje je smeša, ukusna smeša, ali ipak smeša. Jaje je prelepa, prefinjena stvar koja može da stvara još prefinjenije stvari, kao što su kokoške. I duboko u sebi znamo da univerzum ne putuje od smeše u komplekosnost. Zapravo, ovaj instinkt odražava jedan od najosnovnijih zakona fizike, drugi zakon termodinamike, ili zakon entropije. Ono što nam taj zakon govori u osnovi je da je opšta tendencija univerzuma da se kreće od uređenosti i strukture do manjka uređenosti, manjka strukture -- do smeše, zapravo. I zbog toga ovaj video deluje malo čudno.

Pa ipak, pogledajte unaokolo. Ono što vidimo oko nas jeste zapanjujuća kompleksnost. Erik Bajnhoker procenjuje da samo na tržištu Nju Jorka postoji preko 10 milijardi različite robe kojom se trguje, što je hiljadu puta više od vrsta koje postoje na Zemlji. I njima trguje vrsta od oko sedam milijardi pojedinaca koji su povezani kroz trgovinu, putovanja i Internet u celovit sistem čudesne kompleksnosti.

I eto sjajne zagonetke: U univerzumu u kome važi drugi zakon termodinamike, kako je moguće proizvesti takvu složenost kakvu sam opisao -- vrstu složenosti koju predstavljamo vi i ja i kongresni centar? Pa, odgovor je izgleda da univerzum može stvoriti kompleksnost, ali sa velikim poteškoćama. U suštini, dešava se ono što moj kolega, Fred Spir, zove "Goldilokovi uslovi" -- ni prevruće, ni prehladno; sasvim dovoljno za stvaranje kompleksnosti. I nešto kompleksnija stvar se dešava. A gde imate kompleksne stvari, možete dobiti još složenije stvari. I na ovaj način, kompleksnost se gradi stepenicu po stepenicu. Svaka faza je magična jer stvara utisak da se nešto suštinski novo pojavljuje niotkuda u univerzumu. Mi se u velikoj istoriji odnosimo na ove momente kao na "nivoe". I na svakom nivou stvari postaju teže. Kompleksne stvari postaju krhkije, ranjivije, Goldilokovi uslovi postaju zahtevniji, i postaje teže stvoriti kompleksnost.

E sada, mi kao ekstremno složena bića očajnički želimo da razumemo priču o tome kako univerzum stvara kompleksnost, uprkos drugom zakonu, i zašto kompleksnost znači ranjivost i krhkost. I to je priča koju pričamo u velikoj istoriji. Ali kako bi to uradili, prvo mora da se uradi nešto što na prvi pogled može delovati potpuno nemoguće. Mora da se premeri čitava istorija univerzuma. Pa hajde da to učinimo. (Smeh) Počnimo tako što ćemo vratiti sat 13.7 milijardi godina unazad do početka vremena.

Oko nas nema ničega. Nema ni prostora ni vremena. Zamislite najmračniju, najprazniju stvar koju možete i sažmite je milijardu milijardi puta i eto tu se nalazimo. A onda iznenada, tras! Pojavljuje se univerzum, čitav univerzum. I prošli smo kroz prvi nivo. Univerzum je mali; manji od atoma. I neverovatno je vruć. Sadrži sve što je danas u univerzumu, tako da možete zamisliti, da se razbija, i da se širi neverovatnom brzinom. I najpre je sve vrlo mutno, ali veoma brzo počinju da se izdvajaju stvari u toj maglini. U prvoj sekundi, sama energija se razbija u različite sile, uključujući elektromagnetizam i gravitaciju. Energija čini još nešto prilično čudesno uobličava se u materiju -- kvarkove koji formiraju protone i leptone koji uključuju elektrone. I sve se to dešava u prvoj sekundi.

Sada idemo 380.000 godina unapred. To je duplo duže nego što ljudi postoje na planeti. I tada se pojavljuje jednostavan atom vodonika i helijuma. Sada bih zastao na momenat, 380,000 godina nakon nastanka univerzuma, jer znamo prilično mnogo o ovoj fazi razvitka univerzuma. Pre svega znamo da je bio jako jednostavan. Sastojao se od ogromnih oblaka sačinjenih od atoma vodonika i helijuma, a oni nisu imali strukturu. Bili su vrsta kosmičke smeše. Ali to nije baš potpuno tačno. Skorije studije urađene pomoću satelita kao što je WMAP satelit pokazale su da, zapravo, postoje samo male razlike u pozadini. Ono što vidite ovde, je da su plave zone oko hiljadu stepeni hladnije od crvenih zona. To su male razlike, ali dovoljne da univerzum nastavi do sledeće faze kompleksnosti.

I evo kako to funkcioniše. Gravitacija je moćnija tamo gde ima više stvari. Tako da gde imate gušće zone, gravitacija počinje da sažima oblake vodonikovih i helijumovih atoma. Možemo zamisliti rani univerzum kako se raspada na milijarde oblaka. I svaki oblak je sabijen, gravitacija postaje moćnija kako se gustina povećava, temperatura počinje da raste u centru svakog oblaka, a potom u svakom oblaku, temperatura prelazi graničnu temperaturu novog nivoa od 10 miliona stepeni, protoni počinju da se spajaju, ogromna količina energije se oslobađa, i, tras! Imamo prvu zvezdu. Otprilike 200 miliona godina nakon Velikog praska, zvezde počinju da se pojavljuju širom čitavog univerzuma, na milijarde njih. I univerzum je sada znatno zanimljiviji i mnogo kompleksniji.

Zvezde će formirati Goldilakove uslove za prolazak kroz još dva nova nivoa Kada veoma velike zvezde umru, one stvaraju temperature toliko visoke da protoni počinju da se spajaju u sve vrste egzotičnih kombinacija, i formiraju sve elemente periodnog sistema. Ako, kao ja, nosite zlatan prsten, on je nastao u eksploziji supernove. Sada je univerzum hemijski mnogo kompleksniji. A u hemijski kompleksnijem univerzumu, moguće je mnogo više stvari. I ono što počinje da se dešava oko mladih sunaca, mladih zvezda, je to da se ovi elementi kombinuju, kovitlaju se, energija oko zvezda ih vrti, formiraju čestice, formiraju pahuljice, male čestice prašine, koje formiraju stene, asteroide, i konačno formiraju planete i mesece. Eto kako je nastao naš sunčev sistem, pre četiri i po milijarde godina. Stenovite planete kao što je naša Zemlja značajno su kompleksnije od zvezda jer sadrže veću raznolikost materijala. I tako smo zakoračili kroz četvrti nivo kompleksnosti.

Sada stvari postaju teže. Sledeća faza nas upoznaje sa stvarima koje su značajno krhkije, značajno ranjivije, ali su i mnogo kreativnije i sposobnije da stvaraju kompleksnost u budućnosti. Govorim, naravno, o živim organizmima. Žive organizme je stvorila hemija. Mi smo veliki hemijski paketi. A hemijom upravlja elektromagnetna sila. Ona radi na nižim nivoima od gravitacije, što objašnjava činjenicu zašto smo vi i ja manji od zvezda i planeta. E sad, koji su idealni uslovi za hemijske procese? Koji su Goldilokovi uslovi? Prvo, potrebna je energija, ali ne previše. U središtu zvezde, postoji previše energije, tako da, ako se bilo koji atomi spoje, jednostavno će sagoreti i ponovo se razdvojiti. Ali ne ni premalo. U intergalaktičkom prostoru, toliko je malo energije da se atomi ne mogu spajati. Ono što je potrebno je prava količina, a planete, ispostavilo se, su upravo idealne, jer su blizu, ali ne ni preblizu zvezda.

Takođe je potrebna i raznolikost hemijskih elemenata, i potrebna je tečnost kao što je voda. Zašto? Pa u gasovima, atomi prolaze jedni pored drugih toliko brzo da se ne mogu spojiti. U čvrstim stanjima, atomi ne mogu da se pomeraju, zaglavljeni su. U tečnostima, oni mogu da plutaju i da se povezuju u molekule. E sad, gde se pronalaze ovakvi Goldilokovi uslovi Planete su sjajne, i naša rana Zemlja je bila skoro savršena. Bila je na idealnoj udaljenosti od njene zvezde da bi razvila velike okeane otvorenih voda. I duboko ispod tih okeana u pukotinama kore, imali ste toplotu koja je prodirala iz središta Zemlje, i imali ste veliku raznolikost elemenata. Tako su se na tim dubokim okeanskim ventilima, počeli dešavati fantastični hemijski procesi, i atomi su se kombinovali u sve vrste egzotičnih kombinacija.

Ali, naravno, život je više od egzotičnih hemijskih procesa. Kako se stabilizuju ti ogromni molekuli koji deluju kao sposobni za život? Tu nam život predstavlja jedan potpuno novi trik. Ne stabilizuje se pojedinac; stabilizuje se šablon, deo koji nosi podatke, a šablon ima mogućnost ponavljanja. A DNK je, naravno, prelep molekul koji sadrži te podatke. Bićete upoznati sa dvostrukim lancem DNK. Svaka prečka sadrži informacije. Tako, DNK sadrži podatke o tome kako se stvaraju živi organizmi. I takođe kopira samu sebe. Stvara sopstvene kopije i širi šablone okeanom. Tako se informacije šire. Primetili ste da je informacija postala deo naše priče. Pa ipak, prava lepota DNK molekula leži u njegovoj nesavršenosti. Kako stvara svoje kopije, jednom na svakih milijardu prečki, dođe do greške. I to znači da DNK, zapravo, uči. Prikuplja nove načine stvaranja živih organizama jer neke od tih grešaka funkcionišu. Znači DNK uči i stvara veću raznolikost i veću kompleksnost. I vidimo da se ovo dešava proteklih četiri milijarde godina.

Većinu tog vremena život na Zemlji su činili relativno jednostavni organizmi -- jednoćelijski organizmi. Ali oni su bili jako raznovrsni, i jako složene unutrašnjosti. Potom, pre oko 600 do 800 miliona godina, pojavili su se višećelijski organizmi. Gljive, ribe, došle su biljke, potom vodozemci, zatim gmizavci, i naravno, dinosaurusi. I povremeno, dešavale su se katastrofe. Pre 65 miliona godina, asteroid je udario u Zemlju blizu poluostrva Jukatan, stvarajući uslove identične onima u nuklearnom ratu, i dinosaurusi su bili zbrisani. Užasne vesti za dinosauruse. Ali sjajne za naše pretke sisare koji su procvetali u staništima koja su ostala pusta. A ljudska bića su deo kreativnog evolutivnog procesa koji je započeo pre 65 miliona godina sa udarom asteroida.

Ljudi su se pojavili pre oko 200,000 godina. I verujem da se računamo kao sledeći nivo u ovoj priči. Dozvolite da objasnim zašto. Videli smo da DNK uči sakupljajući podatke. Ali proces je jako spor. DNK skladišti podatke putem nasumičnih grešaka od kojih se samo za neke ispostavi da funkcionišu. Ali DNK je razvio brži način učenja; stvorio je organizme sa mozgovima, i ti organizmi mogu učiti u stvarnom vremenu. Oni prikupljaju informacije, oni uče. Tužna stvar je to što kad umru, informacije umiru sa njima. Ono što ljude čini drugačijima je ljudski jezik. Blagosloveni smo jezikom, sistemom komunikacije, toliko moćnim i toliko preciznim da možemo da delimo ono što smo naučili sa tolikom tačnošću da se to može sakupljati u kolektivno pamćenje. A to znači da može da nadživi pojedince koji su naučili taj podatak i može se sakupljati iz generacije u generaciju. I to je razlog zbog kog smo, kao vrsta, toliko kreativni i toliko moćni i zbog toga imamo istoriju. Izgleda da smo jedina vrsta tokom ove četiri milijarde godina koja ima ovaj dar.

Ja zovem ovu sposobnost kolektivnim učenjem. To je ono što nas čini drugačijim. Možemo videti to na poslu u najranijim periodima ljudske istorije. Evoluirali smo kao vrsta u savanama Afrike, ali smo onda kao vrsta migrirali u nova okuženja -- u pustinje, džungle, u ledene tundre Sibira -- teška, teška okruženja -- u Ameriku, Australaziju. Svaka migracija razvijala je učenje -- učenje novih načina korišćenja sredine, novih načina odnosa sa sredinom.

Potom, pre 10,000 godina, koristeći nagle globalne klimatske promene sa krajem poslednjeg ledenog doba, ljudi su naučili da se bave agrikulturom. Agrikultura je bila energetsko bogatstvo. Koristeći tu energiju, ljudska populacija se uvećavala. Ljudska društva su postajala veća, gušće naseljena, više povezana. I otprilike pre 500 godina, ljudi su počeli da se globalno povezuju preko brodova, vozova, preko telegrafa, interneta, do sada kada možemo videti kako se stvara jedinstven globalni mozak od skoro sedam milijardi pojedinaca. I taj mozak uči ogromnom brzinom. I u poslednjih 200 godina, još nešto se desilo: naišli smo na još jedno energetsko bogatstvo fosilna goriva. Fosilna goriva i kolektivno učenje zajedno objašnjavaju zapanjujuću kompleksnost koja nas okružuje.

I tako, eto nas ovde natrag u kongresni centar. Bili smo na putovanju, putovanju u prošlost, unazad 13.7 milijardi godina. Nadam se da ćete se složiti da je ovo jedna moćna priča. I to je priča u kojoj ljudi igraju zapanjujuću i kreativnu ulogu. Ali ona sadrži i upozorenja. Kolektivno učenje je vrlo, vrlo moćna sila, I nije jasno da je mi, ljudi, u potpunosti kontrolišemo. Sećam se vrlo živo da sam kao dete odrastao u Engleskoj, za vreme Kubanske raketne krize. U roku od nekoliko dana, čitava biosfera delovala je kao da je na ivici uništenja. A isto oružje i dalje je tu, oni su i dalje naoružani. I ako uspemo da zaobiđemo tu zamku, druge i dalje čekaju na nas. Sagorevamo fosilna goriva u tolikoj količini da izgleda da podrivamo Goldilokove uslove koji omogućavaju ljudskoj civilizaciji da cveta preko 10,000 godina. Ono šta velika istorija može da uradi je da nam pokaže prirodu naše kompleksnosti i ranjivosti i opasnosti sa kojima se suočavamo, ali takođe nam može pokazati moć koju ima kolektivno učenje.

I sada, najzad, ono što ja želim. Ja želim da moj unuk Danijel i njegovi prijatelji i njegova generacija, u čitavom svetu, znaju priču velike istorije, i da je znaju toliko dobro da razumeju i izazove sa kojima se suočavamo, ali i mogućnosti koje su pred nama. I zato grupa nas gradi besplatan nastavni program na mreži o velikoj istoriji za srednjoškolce u čitavom svetu. Verujemo da će velika istorija biti osnovno intelektualno sredstvo za njih, kako se Danijel i njegova generacija budu suočavali sa velikim izazovima, a takođe i sa velikim mogućnostima koje su pred njima u ovom novom trenutku u istoriji ove prelepe planete.

Zahvaljujem vam se na pažnji.

(Aplauz)