Dejvid Bruks: Socijalna životinja

Kada sam se zaposlio na trenutnom poslu, dobio sam dobar savet, a to je da intervjuišem tri političara svakog dana. I iz tolikog kontakta sa političarima, mogu vam reći da su svi na neki način emocionalni čudaci. Imaju ono što zovem logoreja demencija, znači toliko pričaju da se na kraju izlude. (smeh) Ali imaju neverovatne socijalne veštine. Kada se sretnete, oni vas obgrle, gledaju vas u oči, uđu vam u lični prostor, masiraju vam potiljak.

Pre nekoliko meseci sam večerao sa jednim Republikanskim senatorom koji je tokom cele večere držao ruku na unutrašnjoj strani moje butine - i stezao je. Pre mnogo godina sam video Teda Kenedija i Dena Kvejla kako se sreću u Senatu. Bili su prijatelji, zagrlili su se, smejali su se i lica im bila ovoliko udaljena. Pomerali su se i stezali i mazili jedan drugog. Mislio sam, "Idite u sobu. Ne želim ovo da gledam." Ali oni imaju te socijalne veštine.

Još jedan slučaj: U prošlom izbornom krugu sam pratio Mita Romnija kroz Nju Hempšir. Vodio je kampanju sa svojih 5 savršenih sinova: Bipom, Čipom, Ripom, Zipom, Lipom i Dipom. (smeh) I ide u restoran. Uđe u restoran i predstavi se jednoj porodici i kaže, "Iz kog sela u Nju Hempširu dolazite?" A potom opisuje kuću koju je u njihovom selu imao. I tako ide prostorijom, i kada odlazi sa večere, pozdravlja skoro svakog koga je upravo upoznao, prvim imenom. Pomislio sam, "Okej, to je socijalna veština."

Ali paradoks je u tome što, kad mnogi od ovih ljudi počnu da donose zakone, ta socijalna svest nestaje i počinju da pričaju kao računovođe. Tokom svoje karijere pisao sam o mnogim neuspesima. Kada se Sovjetski Savez raspao, poslali smo tamo ekonomiste sa planovima privatizacije, a njima je nedostajalo socijalno poverenje. Izvršili smo invaziju na Irak, nesvesni kulturnih i psiholoških realnosti. Imali smo režim finansijske regulative zasnovan na pretpostavkama da su trgovci racionalna bića koja ne bi uradila ništa glupo. Trideset godina pišem o reformi školstva a samo smo reorganizovali birokratske kutije - dokumente, privatne škole, vaučere - ali godinu za godinom imamo razočaravajuće rezultate. Činjenica je da ljudi uče od ljudi koje vole. I ako ne govorite o individualnoj vezi između nastavnika i učenika, ne govorite o toj stvarnosti, koja je izbrisana iz našeg procesa donošenja zakona.

To me je dovelo do pitanja: Zašto su najbolje socijalno prilagođeni ljudi na svetu potpuno dehumanizovani kada razmišljaju o zakonima? I došao sam do zaključka da je to simptom jednog većeg problema. Vekovima imamo sliku ljudske prirode koja je zasnovana na ideji da smo mi podeljena bića, da je razum odvojen od emocija i da društvo napreduje do mere do koje razum može da potisne strasti. To je dovelo do vizije ljudske prirode po kojoj smo racionalna bića koja na direktan način odgovaraju na podsticaje. To je dovelo do viđenja sveta u kom ljudi pokušavaju da koriste pretpostavke iz fizike da bi izmerili ljudsko ponašanje. To je proizvelo veliki nedostatak, plitak pogled na ljudsku prirodu.

Stvarno smo dobri u pričanju o materijalnim stvarima, ali smo zaista loši u pričanju o emocijama. Dobri smo u pričanju o veštinama, bezbednosti i zdravlju, a zaista loši u pričanju o karakteru. Alasder MakIntajer, poznati filozof, rekao je da "su nam poznate ideje starog morala, vrline, časti, dobrote, ali više nemamo sistem kojim bismo ih povezali." Ovo je dovelo do površnog puta u politici, ali i u mnogim drugim ljudskim nastojanjima.

Možete to videti u načinu na koji podižemo decu. Ako odete u osnovnu školu u tri popodne i gledate decu kako izlaze, sva nose ruksake od 40 kilograma. Ako ih vetar prevrne, oni su kao bube, ne mogu da se pomere. Vidite te automobile koji dolaze - obično su to Saab, Audi ili Volvo, jer je u nekim delovima grada društveno prihvatljivo imati luksuzni auto samo ako on potiče iz zemlje koja je neprijateljski nastrojena prema spoljnoj politici SAD-a, to je ok. Pokupe ih kreature koje nazivam uber-mame, to su žene veoma uspešne u svojim karijerama koje su uzele slobodno vreme kako bi osigurale da im deca upišu Harvard. Obično uber-mame možete prepoznati po tome što su manje težine od sopstvene dece. (smeh) U momentu začeća, one rade male vežbe za guzu. Bebe izlete napolje, a one im mašu karticama na mandarinskom ispred nosa.

Voze ih kući i žele da budu prosvetljena, pa ih vode u Ben&Jerry's poslastičarnice koje imaju sopstvenu spoljnu politiku. U jednoj od mojih knjiga šalim se da bi Ben&Jerry's mogli da naprave pacifističku pastu za zube - ne ubija bakterije, samo ih zamoli da odu. Dobro bi se prodavala. (smeh) Onda idu u prodavnice zdrave hrane da uzmu dohranu za bebe. Ove prodavnice su jedne od naprednih, gde sve kasirke izgledaju kao da su na pozajmici od Amnesty International. (smeh) Tu kupuju sendviče sa morskom travom koji se zovu "Vege Guza" sa keljom, koji su za decu koja dođu kući i kažu, "Mama, mama, želim užinu koja sprečava rak debelog creva."

(smeh)

Dakle deca se podižu na određeni način, preskaču kroz obruče postignuća koja možemo da merimo - priprema za prijemni, oboa, fudbal. Upisuju kompetitivne fakultete, dobijaju dobre poslove, ponekad i uspeju u životu na površan način i zarade gomilu novca. Ponekad ih možete videti u odmaralištima poput Džekson Hola ili Aspena. Postali su elegantni i vitki - nemaju butine; imaju dva elegantna lista jedan na drugom. (smeh) Imaju svoju decu i ostvarili su genetsko čudo, udajući se za lepe ljude tako da im bake liče na Gertrudu Stajn, a ćerke na Hali Beri - ne znam kako im to uspeva. Stignu dotle i shvate da je sada u modi imati psa visine do prozora. Dakle imaju te čupave pse od 80 kila - koji liče na dinosauruse, i svi su nazvani po likovima Džejn Ostin.

I kad ostare nemaju razvijenu životnu filozofiju, ali odluče "Uspešan sam u svemu i naprosto neću umreti." I onda unajme lične trenere, gutaju Cialis kao da je Tik-Tak. Viđate ih na planinama. Skijaju uz planinu sa ljutitim izrazima lica koji čine da Dik Čejni izgleda kao Džeri Luis. (smeh) I dok proleću pored vas, kao da vas mimoilaze gvozdene grožđice koje idu uzbrdo.

(smeh)

Ovo je deo onoga što čini život, ali nije sve u životu. Mislim da smo tokom poslednjih nekoliko godina dobili dublji pogled u ljudsku prirodu i dublji uvid u to ko smo. A on nije zasnovan na teologiji ili filozofiji, nego u proučavanju uma, u raznim sferama istraživanja, od neuronauke do kognitivnih naučnika, bihejvioralnih ekonomista, psihologa, sociologije, mi razvijamo revoluciju svesti. A kada sve to sintetizujemo, dobijamo novi pogled na ljudsku prirodu. Daleko od toga da je hladni materijalistički pogled na prirodu, to je novi humanizam, novo očaranje. Mislim da, kada sintetizujete ovo istraživanje, počinjete sa tri ključna uvida.

Prvi uvid je taj da, dok svesni um piše autobiografiju naše vrste, najveći deo posla obavlja nesvesni um. Možemo reći da ljudski um može da primi milione raznih informacija u minuti, a može biti svestan samo oko njih 40. A ovo vodi do neobičnosti. Jedna od mojih omiljenih je da ljudi koji se zovu Zoran imaju disproporcionalno veće šanse da postanu zubari, oni koji se zovu Petar postanu poštari, jer podsvesno naginjemo ka stvarima koje nam zvuče poznato i zato sam svoju ćerku nazvao Predsednica Sjedinjenih Država Bruks. (smeh) Još jedno otkriće je da je podsvest daleko od toga da je glupa i seksualizovana, zapravo je prilično pametna. Jedna od kognitivno najzahtevnijih stvari koje radimo je kupovina nameštaja. Teško je zamisliti kako će fotelja da izgleda u vašem domu. A trebalo bi da proučite nameštaj, pustite da vam se "krčka" u glavi, okupirate se nečim drugim i posle nekoliko dana idete prema osećaju, jer ste podsvesno već odlučili.

Drugi uvid je da su emocije u centru našeg razmišljanja. Ljudi sa moždanim udarima i lezijama u delovima mozga koji se bave obradom emocija nisu super pametni, ponekad su stvarno bespomoćni. Večeras je ovde i veliki stručnjak za tu oblast - Antonio Damasio, koji će govoriti sutra. Jedna od stvari koje nam je on pokazao je da emocije nisu odvojene od razuma, one su osnova razuma jer nam govore šta da vrednujemo. Prepoznavanje emocija i njihovo usavršavanje je jedna od centralnih aktivnosti mudrosti.

Ja sam sredovečan čovek; nije mi baš prijatno sa emocijama. Imam omiljenu priču o mozgu koja opisuje sredovečne tipove. Stave ih u skener mozga - ne znam poreklo priče, ali baš me briga - i puste im da gledaju horor film, a onda traže od njih da opišu svoja osećanja prema svojim ženama. Aktivnost mozga je bila identična u obe aktivnosti. To je bio čist užas. Kad ja pričam o emocijama, to je kao da Gandi priča o halavosti, ali one jesu centralni organizacioni proces načina na koji razmišljamo. Govore nam šta da zapamtimo. Mozak je skladište osećanja jednog života.

I treći uvid je da nismo individue prvenstveno usredsređene na sebe. Mi smo društvene životinje, ne racionalne životinje. Mi nastajemo iz veza i duboko smo isprepletani jedni sa drugima. Kada vidimo drugu osobu mi u našim umovima preslikamo ono što vidimo u njihovim. Kada u filmu gledamo jurnjavu kolima to je kao da donekle i mi učestvujemo u jurnjavi. Kada gledamo pornografiju, to je kao upražnjavanje seksa, mada verovatno ne toliko dobro. Vidimo to kad zaljubljeni parovi prolaze ulicom, kada masu ljudi u Egiptu ili Tunisu preplavi emotivni talas, duboka isprepletanost. Ova revolucija naše ličnosti omogućava da na drugačiji način vidimo politiku, što je najvažnije, na drugačiji način vidimo ljudski potencijal.

Mi smo sada deca francuskog prosvetiteljstva. Mislimo da je razum najviša osobina. Ali mislim da ovo istraživanje pokazuje da je britansko ili škotsko prosvetiteljstvo sa Dejvidom Hjumom i Adamom Smitom, zapravo imalo bolju ideju o tome ko smo - razum je često slab, naša osećanja su jaka i često se osećanjima može verovati. Ovaj rad ispravlja tu pristrasnost u našoj kulturi, tu dehumanizujuću pristrasnost. Daje nam dublji smisao o tome šta je potrebno da bismo u ovom životu bili uspešni. Kada pomislimo na ljudski kapital, mislimo na ono što lako možemo meriti - kao što su ocene, ispiti, diplome, broj godina školovanja. Ono što je potrebno da bismo vodili dobar i smislen život jesu dublje stvari, one za koje čak nemamo reči. Dopustite mi da istaknem par stvari na čije razumevanje mislim da nas ovo istraživanje upućuje.

Prvi dar ili talenat, je pronicljivost - mogućnost da uđemo u umove drugih i otkrijemo šta oni nude. Bebe imaju ovu sposobnost. Meltcof, koji je na vašingtonskom univerzitetu, nagnuo se nad bebu staru svega 43 minuta. Isplazio je jezik ka bebi. Beba je odgovorila plaženjem jezika. Bebe su rođene da proniknu u um majke i da presnime ono što nađu - modele razumevanja stvarnosti. U Sjedinjenim Državama, 55% beba ima dubok dvosmerni razgovor sa majkama i uči modele odnošenja prema drugim ljudima. A ljudi koji imaju modele odnosa prema drugima, imaju ogromnu prednost u životu. Naučnici na Univerzitetu u Minesoti su radili studiju u kojoj su mogli da predvide sa tačnošću od 77%, na uzrastu od 18 meseci, ko će maturirati u srednjoj školi, na osnovu toga ko je imao dobru vezu sa mamom. 20 procenata dece nema te veze. Oni su razvili izbegavajući stil vezivanja. Imaju teškoća da se vežu za druge. Idu kroz život kao jedrilice koje se njišu na vetru - žele da se približe ljudima, ali nemaju modele po kojima bi to radili. To je jedna veština prikupljanja znanja, jednog od drugog.

Druga veština je jednaka stabilnost. Sposobnost da se ima smirenost da se protumače pristrasnosti sopstvenog uma. Na primer, mi smo mašine sa prevelikim samopouzdanjem. 95% naših profesora kaže da su nadprosečni nastavnici. 96% naših studenata kaže da ima nadprosečne socijalne veštine. "Tajm" magazin je pitao Amerikance "Da li ste među 1% onih koji najviše zarađuju?" 19% Amerikanaca su među 1% najbogatijih. (smeh) Usput, ova osobina je povezana sa polom. Muškarci se dave dva puta više od žena, jer misle da mogu da preplivaju to jezero. Neki ljudi imaju sposobnost i svest svojih pristrasnosti, svog prevelikog samopouzdanja. Imaju epistemološku skromnost. Otvoreni su pred dvosmislenostima. Mogu da prilagode snagu zaključaka snazi svojih dokaza. Radoznali su. Ove osobine često nisu u vezi niti korelaciji sa IQ.

Treća osobina je medes, ono što zovemo ulični razum - to je grčka reč. To je osetljivost na fizičku okolinu, sposobnost razaznavanja obrazaca iz okoline - izvlačenja suštine. Jedan od mojih kolega iz "Tajmsa" je napisao odličnu priču o vojnicima u Iraku koji su mogli da pogledaju niz ulicu i nekako otkriju da li na njoj ima eksploziva, mina. Nisu mogli da kažu kako to rade, ali osećali su hladnoću i češće su bili u pravu nego što su grešili. Treće se može nazvati simpatija, sposobnost da radimo u grupama. To postaje neverovatno zgodno, jer su grupe pametnije od pojedinaca - a grupe koje su fizički zajedno mnogo su pametnije od grupa koje komuniciraju elektronski, jer 90% naše komunikacije je neverbalno. A efektivnost grupe ne određuje njen IQ, nego kvalitet komunikacije članova i učestalost smenjivanja u razgovoru.

Onda imamo osobinu uklapanja. Svako dete može reći "Ja sam tigar", pretvarajući se da jeste. To deluje tako obično. Ali ustvari, izuzetno je komplikovano uzeti ideju "ja" i ideju "tigar" i uklopiti ih. Ali ovo je izvor inovacije. Pikaso je, na primer, uzeo koncept zapadnjačke umetnosti i koncept afričkih maski i spojio ih - ne samo geometriju, nego i moralne sisteme utisnute u njih. Opet, to su osobine koje ne možemo brojati i meriti.

Poslednja stvar koju ću spomenuti je nešto kao zaljubljenost. Ovo nije sposobnost, to je poriv i motivacija. Svesni um je željan uspeha i prestiža. Nesvesni um je željan transcendentalnih trenutaka, kada nestaje fizička ograničenost i kad se izgubimo u nekom izazovu ili zadatku - kada se zanatlija izgubi u svojoj veštini, kada prirodnjak oseća jedinstvo sa prirodom, kada vernik oseća jedinstvo sa božijom ljubavlju. To je ono za čim žudi nesvesni um. Mnogi od nas to osećaju u ljubavi, kada ljubavnici osećaju jedinstvo.

Jedan od najlepših opisa toga kako se umovi prepliću, na koji sam u ovom istraživanju naišao, napisao je veliki teoretičar i naučnik po imenu Daglas Hofstader na Univerzitetu u Indijani. Bio je oženjen ženom po imenu Kerol i imali su predivan odnos. Kada su im deca imala dve i pet godina, Kerol je imala moždani udar i tumor i naglo umrla. A Hofstader je napisao knjigu pod nazivom "Ja sam neobična petlja". Na jednom mestu u knjizi on opisuje trenutak - samo nekoliko meseci po njenoj smrti - na polici nailazi na njenu sliku, ili na noćnom stočiću u spavaćoj sobi.

Evo šta je napisao: "Gledao sam u njeno lice i tako sam duboko gledao da sam osetio da gledam njenim očima. Odjednom sam zatekao sebe kako, dok su suze tekle, govorim "To sam ja. To sam ja." I te jednostavne reči su vratile mnoge misli od ranije, o pripajanju naših duša u jedno biće višeg nivoa, o činjenici da se u srži naših obeju duša nalaze istovetne nade i snovi o našoj deci, o saznanju da te nade nisu odvojene ili različite nade nego samo jedna nada, jedna jasna stvar koja nas je oboje definisala i koja nas je spajala u jedinku - jedinku koju nisam mogao ni da zamislim dok se nisam oženio i dobio decu. Shvatio sam da, iako je Kerol umrla, taj suštinski deo nje nije uopšte umro nego je veoma odlučno živeo u mom mozgu."

Grci kažu da patnjom stižemo do mudrosti. Kroz svoju patnju, Hofstader je razumeo kako smo duboko povezani. Kroz političke neuspehe u poslednjih 30 godina smo, mislim, shvatili koliko je plitko bilo naše shvatanje ljudske prirode. I sada, kad se suočavamo sa tim i sa neuspesima koji nastaju iz naše nesposobnosti da shvatimo dubine sopstvenog bića, nastaje ova revolucija svesti - ti ljudi iz mnogih oblasti istražuju dubinu naše prirode i otkrivaju ovaj očarani, ovaj novi humanizam. Kada je Frojd otkrio svoje shvatanje podsvesti, to je imalo velikog uticaja na tadašnje vreme. Sada otkrivamo mnogo tačniju viziju podsvesti - i toga ko smo zapravo mi. A to će ostaviti izuzetan i dubok i humanizujući efekat na našu kulturu.

Hvala vam.

(aplauz)