Dejvid Binder (David Binder): Revolucija umetničkih festivala

Sidnej. Celog svog života sam čekao da odem u Sidnej. Stigao sam na aerodrom, u hotel, prijavio se i u holu naišao na brošuru za sidnejski festival. Prelistao sam je, i naišao na predstavu pod imenom "Minto: Uživo". Opis je glasio: "Ulice u predgrađu Minta postaju pozornica za predstave koje prave internacionalni umetnici u saradnji sa stanovnicima Minta."

Kakvo je ovo mesto zvano Minto? Sidnej, kako sam shvatio, jeste grad predgrađa i Minto se nalazi na jugozapadu, udaljen oko sat vremena. Moram da priznam, ovo nije bilo ono što sam imao na umu za moj prvi dan "tamo dole". Mislim, razmišljao sam o mostu Harbor ili plaži Bondi, ali Minto? Ali ipak, ja sam producent, i dražima pozorišnog projekta vezanog za lokaciju nisam mogao da odolim. (Smeh)

Dakle, krenuo sam kroz popodnevni saobraćaj, i nikada neću zaboraviti ono što sam video kad sam stigao tamo. Tokom izvođenja, ljudi su hodali kroz susedstvo od kuće do kuće, a stanovnici, koji su bili izvođači, izlazili su iz svojih kuća i izvodili autobiografske plesove na svojim travnjacima, na svojim prilazima. (Smeh) Predstava je saradnja sa britanskom pozorišnom trupom pod nazivom "Lone Twin". "Lone Twin" su došli u Minto i sarađivali sa stanovnicima i oni su stvorili ove plesove.

Jedna australoindijka je izašla i počela da igra na travnjaku ispred kuće, a njen otac je provirio kroz prozor da vidi odakle dopire sva ta buka i zbrka, i uskoro joj se pridružio. Zatim im se pridružila i njena mlađa sestra. I uskoro su svi plesali ovaj radosni, veseli ples tu, na njihovom travnjaku. (Smeh)

I dok sam išao kroz susedstvo, bio sam zadivljen i dirnut neverovatnim osećajem posedovanja koji je ova zajednica osećala prema ovom događaju. "Minto: Uživo" doveo je građane Sidneja u dijalog sa internacionalnim umetnicima i stvarno slavio raznolikost Sidneja na svoj način.

Mislim da sidnejski festival koji je producirao "Minto: Uživo" predstavlja novu vrstu umetničkog festivala 21. veka. Ovi festivali su radikalno otvoreni. Oni mogu da transformišu gradove i zajednice.

Da bismo ovo razumeli, smatram da ima smisla da pogledamo odakle potičemo. Moderni umetnički festivali nikli su iz ruševina Drugog svetskog rata. Vođe naroda stvorile su ove godišnje događaje da bi slavili kulturu kao najviši izraz ljudskog duha. 1947. godine nastao je edinburški festival i nastao je avinjonski i stotine drugih nastalo je posle njih. Oni su stvarali veoma, veoma visoku umetnost, i pojavile su se zvezde kao što su Lori Anderson i Mers Kaninghem i Robert Lapaž koji su radili u ovom krugu pozorišta, i nastale su poznate predstave kao što je "Mahabharata" i monumentalni "Ajnštajn na plaži".

Ali, kako su decenije prolazile, ovi festivali postali su deo establišmenta i kako su se kultura i kapital uvećavali, internet nas je spojio, visoko i nisko je na neki način nestalo i nova vrsta festivala je nastala.

Stari festivali nastavili su da napreduju, ali od Brajtona preko Rija do Perta, nešto novo se rađalo, i ovi festivali zaista su bili drugačiji. Oni su otvoreni zato što, kao u Mintu, shvataju da je dijalog između lokalnog i globalnog od suštinske važnosti. Otvoreni su jer traže da publika bude učesnik, protagonista, partner, pre nego pasivan posmatrač i otvoreni su jer znaju da mašta ne može biti zatvorena u zgradama i veliki deo njihovog rada je rad na otvorenom ili vezan za lokaciju.

Dakle, ovaj novi tip festivala traži od publike da igra najvažniju ulogu u oblikovanju izvođenja. Trupe kao što su De La Guarda, koju ja produciram i Punchdrunk, stvaraju ova kompletno sveobuhvatna iskustva koja publiku stavljaju u centar zbivanja, ali nemačka pozorišna trupa Rimini Protokoll podigla je sve ovo na viši nivo. U nizu predstava u koje spadaju "Sto posto Vankuver", "Sto posto Berlin", Rimini Protokoll pravi predstave koje oslikavaju društvo. Rimini Protokoll bira sto ljudi koji predstavljaju taj grad u tom trenutku u pogledu rase, pola i klase, kroz pažljiv proces koji počinje tri meseca ranije i onda tih sto ljudi deli priče o njima samima i njihovim životima i sve to postaje slika tog grada u tom trenutku. LIFT je uvek bio pionir u upotrebi lokacija. Oni razumeju da pozorište i performans mogu da se odigraju bilo gde. Predstava se može izvesti u učionici, na aerodromu - (Smeh) - u izlogu tržnog centra.

Umetnici su istraživači. Ko može bolje da nam pokaže grad iznova i iznova? Umetnici nas mogu odvesti u udaljene delove grada koje nismo isražili ili nas mogu uvesti u onu zgradu pored koje prolazimo svakog dana ali u koju nikada nismo ušli.

Mislim da umetnik može stvarno da nam pokaže ljude koje možda ne primećujemo u svojim životima. Back to Back je australijsko udruženje ljudi sa intelektualnim invaliditetom. Video sam njhovu izuzetnu predstavu u Njujorku na pristaništu za trajekte na Steten Ajlendu u vreme najvećeg prometa. Mi, publika, dobili smo slušalice i sedeli smo na jednoj strani pristaništa. Glumci su bili tačno ispred nas, baš tu među putnicima i mogli smo da ih čujemo, ali ih inače možda ne bismo videli. Dakle, Back to Back koristi pozorište vezano za lokaciju da nas suptilno podseti koga i šta biramo da izbacimo iz svog svakodnevnog života.

Dakle, dijalog sa lokalnim i globalnim, publika kao učesnik i glumac i protagonista, inovativna upotreba lokacije, sve ove stvari ulaze u zadivljujući rad fantastične francuske trupe Royal de Luxe. Ogromne lutke Royal de Luxe-a dolaze u grad i tu žive nekoliko dana.

Za "Sultanovog slona" Royal de Luxe su došli u centralni London i zaustavili saobraćaj pričom o ogromnoj devojčici i njenom prijatelju, slonu koji putuje kroz vreme. Na nekoliko dana, transformisali su ogromni grad u zajednicu kojom su vladale beskonačne mogućnosti. "Gardijan" je obajvio: "Ako je umetnost transformacija, onda ne postoji iskustvo koje u većoj meri transformiše. Ono što "Sultanov slon" predstavlja je umetnička okupacija grada i zauzimanje ulica u ime naroda."

Možemo pričati o ekonomskim uticaju ovih festivala na njihove gradove, ali ja sam mnogo više zainteresovan za mnoge druge stvari, kao, na primer, kako festival pomaže gradu da se izrazi, kako mu omogućava da dođe na svoje. Festivali promovišu raznolikost, dovode susede u dijalog, povećavaju kreativnost, nude mogućnosti za građanski ponos, oni unapređuju naše generalno blagostanje. Ukratko, oni čine gradove boljim mestima za život.

Konkretan primer: kada je "Sultanov slon" došao u London samo devet meseci posle 7. jula, građanin Londona je napisao: "Po prvi put posle bombardovanja Londona, mojoj ćerki se javila ona iskra u glasu. Sastala se sa ostalima da gledaju "Sultanovog slona" i znate, to je imalo ogroman uticaj." Lin Gardner iz "Gardijana" napisala je da dobar festival može da posluži kao mapa sveta, mapa grada i mapa nas samih, ali da ne postoji fiksni model festivala. Mislim da je ono što je tako sjajno kod festivala, novih festivala, to što oni u potpunosti prikazuju složenost i uzbudljivost načina na koji živimo u današnje vreme. Hvala vam puno. (Aplauz)