Данијел Голдстин: Битка између садашњег и будућег Ја

Сећате се приче о Одисеју и Сиренама из средње или основне школе? Био једном херој, Одисеј, који се враћа кући после Тројанског рата. И док стоји на палуби свог брода, разговара са првим официром палубе. и каже, "Сутра, пловимо око оних стена, и на тим ће стенама седети прелепе жене које зову Сирене. И ове жене певају зачарану песму, песму тако примамљиву да сви поморци који је чују заврше насукани на стенама и умру." Знајући све то, сигурно мислите да ће изабрати споредни пут око Сирена, али, напротив, Одисеј каже, "Ја желим да чујем ту песму. И ево како ћу урадити: растопљеним воском затворићу уши, твоје и свију у посади -- ево зашто -- тако да ви не можете чути песму, и онда ћете мене завезати за јарбол да бих ја саслушао и сви ћемо без бојазни пловити туда." Овај капетан, дакле, ставља живот сваког појединца на коцку да би он послушао песму.

Ево како замишљам могући сценарио, који су вероватно увежбавали пар пута. Одисеј би рекао, "Добро, хајде да испробамо. Вежите ме за јарбол, а ја ћу молити и преклињати. И шта год да вам кажем, не смете ме одвезати. Па хајде, везујте ме за јарбол." И тако први официр узме уже и чврсто завеже Одисеја за јарбол. А, Одисеј се баш уживео у своју улогу и узвикује, "Ослободи ме. Ослободи ме. Желим да чујем песму. Одвежи ме." И први официр мудро одбија и не одвеже Одисеја. А онда Одисеј каже, "Видим да сте схватили. Одлично, сад ме одвежи па да вечерамо." И први официр палубе оклева. Мисли, "Је ли ово опет вежба, или да га ослободим?" И први официр помисли, "Па претпостављам да се проба мора једном завршити." Тако ослободи Одисеја, а Одисеј се на то разбесни. Грди га, "Глупане. Будало једна. Ако то урадиш сутра, ја ћу умрети, ти ћеш умрети, сви до једног у посади ће бити мртви. Зато ме не ослобађај ни за шта на свету." Он обори првог официра на под. Ово се понови неколико пута кроз ноћ -- вежба, везивање за јарбол, лукаве преваре да се ослободи, немилосрдно пребијање јадног официра. Настаје хаос.

Везивање за јарбол је најстарији записани пример онога што психолози зову самовољним уздржавањем. Самовољно уздржавање је одлука коју донесете хладне главе да вежете себе како не бисте урадили нешто вредно кајања када вас понесу осећања. То је тако јер у једној особи постоје два ума када о томе боље размислите. Научници се одавно позивају на подељену личност како би описали проблем искушења. Ту је прво, садашње Ја. То је као када Одисеј слуша песму. Само жели да јој буде што ближе. Он једино размишља о садашњости и жели све сада и одмах. Али ту је и ова друга половина, будуће Ја. Ово је Одисеј у позним годинама који само жели да се одмара у неком летњиковцу, са својом женом Пенелопе, негде ван Итаке -- то је друго Ја.

Онда зашто се нечег самовољно одричемо? Па, одолети искушењу је тешко, како је у 19-ом веку енглески економиста, Вилијем Насау Старији, рекао, "Да се драговољно уздржимо од уживања, или да не рачунамо на садашњи трен, већ на дуже стазе, су међу најболнијим испитима људске воље." Ако себи поставите циљеве и ако сте као већина, вероватно схватите да оно што вас спречава у њиховом остварењу није што су они физички немогући, већ што немате довољно дисциплине да их се држите. Лако је оствариво да смршате. Лако је оствариво да вежбате више. Али одупирати се искушењу није лако.

Други разлог због кога је тешко одолети искушењу је због нефер борбе између садашњег и будућег Ја. Мислим, будимо реални, садашње Ја је ту. Оно има контролу. Оно има сву моћ сада. Има те јаке, јуначке руке које могу принети крофне вашим устима. А будуће Ја није ни у близини. Далеко је негде у будућности. Слабо је. Није чак послало ни адвоката. Нема никога да се заузме за будуће Ја. И онда садашње Ја може да погази све снове овог другог. Овде се одиграва једна битка између два бивства и потребне су нам моралне једначине да изравнају резултат на заједничкој табели.

Па заправо ја подржавам морално калкулисање. Везивање за јарбол је најстарији пример, али ту су и други, као држање кредитне картице под кључем или недоношење брзе хране кући да не бисте то јели или искључивање вашег модема како бисте користили компјутер. Смишљао сам такве моделе понашања много пре но што сам знао за њих. Као изгладнели пост-докторски студент на Колумбија Универзитету, био сам у "објави-или-одјави се" професионалној кризи. Морао сам да дневно напишем пет страна мојих радова или бих се одрекао пет долара.

И кад пратите шему таквог модела понашања, видите да се ђаво крије у ситницама. Јер није баш лако да се отарасите те новчанице. Мислим, не смете је спалити; илегално је. Помислио сам, па, даћу је у добротворне сврхе или ћу их дати мојој жени или слично. А онда схватим, шаљем себи погрешне сигнале. Јер, лоше је не писати, а поклањање је добро. Онда бих некако оправдао лењост дајући поклоне. То сам преокренуо, па сам схватио да бих могао то дати неонацистима. Али онда, то не одговара скали да је писање добро, и то не би вредело. И коначно, одлучио сам да их у коверти остављам у метроу. Некад ће их наћи добра особа, некад ће то бити лоша особа. У сваком случају, сасвим бесмислена размена новца због које бих се кајао. (Смех) Таква је та посвећеност циљу.

Али упркос мојим симпатијама, ту су две упорне бриге које сам увек имао o тим моделима понашања, а можда сте их и сами осетили. Прва је када сте посвећени неком циљу, као одлука да пишете сваки дан или платите, је само редовно подсећање да немате само-контролу. Кажете себи, "Без мог увежбаног тренинга воље, Ја сам ништа. Немам само-дисциплину." И онда ако сте икада у прилици где немате простора да вежбате вољу -- ту сте, "О Боже, тај неко ми нуди крофну и немам механизам одбране," -- једноставно је поједете. Тако да не волим начин на који преузму сву моћ. Мислим да је дисциплина попут мишића. Што га више напрежете, то постане јачи.

Други проблем са тренинзима воље је да их увек можете избећи. Кажете, "Па, сигурно да нећу писати данас, јер држим TED говор и имам 5 интервјуа са медијима, онда идем на коктел журку, а после тога ћу бити пијан. Тако да нема шансе да ће ово успети." Напокон, ви сте одједном и Одисеј и први официр у једној особи. Жртвујете се, везујете себе, и извлачите се из свега тога, а онда се после кајете.

Зато сам радио сада скоро пуну деценију на проналажењу начина који би променили везу људи са будућим Ја а да не укључују самовољно одрицање. Посебно ме занима веза са будућим Ја у финансијама. И ово је актуелан проблем. Говорим о предмету штедње. Видите, штедња је стара борба између два Ја. Садашње Ја уопште не жели да штеди. Жели да троши. Притом будуће Ја жели да се у садашњости штеди. Ово је подесна расправа. Ако погледамо стопе штедње видимо њихов пад од 1950-их. Обрнуто, индекс ризика од сиромаштва старијих, тј. могућност да нисте способни да се издржавате у пензији, је био у порасту. И сада смо у ситуацији у којој организација ”McKinsey Global Institute” предвиђа да за сваке три особе из беби бум генерације, њих две неће моћи да одрже исти стандард живота и у својој пензији.

И шта ми можемо учинити? Један филозоф, Дерек Парфит, је рекао нешто што је инспирисало моје коауторе и мене. Каже, "Можда ми тако олако гледамо на будућност јер је не можемо верно замислити." Простије речено, ми можда некако не верујемо да је могуће остарити, или не можемо замислити себе као старце једног дана. С друге стране, ово звучи смешно. Наравно да знамо да ћемо остарити. Али, зар нема ствари које су одједном вероватне и невероватне?

Зато смо коаутори и ја користили компјутере, најсавршенији алат нашег доба, да потпомогнемо људској машти да замисли како изгледа далека будућност. И показаћу вам овде неке од тих алата. Први се зове креатор расподеле. Показује људима могућу будућност приказујући им сто равноправно вероватних исхода који су достижни у будућности. Сваки резултат указан је једним од показатеља и сваки је у засебном реду који представља степен збринутости у пензији. Ако сте у врху табеле значи да сте пензионери са високим примањима. Ако сте при самом дну значи да једва преживљавате. Када направите инвестицију, заправо мислите, "Прихватам да је сваки од ових сто сценарија за мене могућ и да одређује моје богатство."

Ви можете измешати своје карте за будућност. Покушајте узети судбину у своје руке, као ова особа, али ће вас то мало коштати. Значи да данас морате више уштедети. Кад нађу инвестицију која им одговара, људи само потврде кликом и показатељи нестају, полако, један за другим. То је симулација потенцијалног улагања и прати успешност те инвестиције. На крају, остаће само један показатељ који ће одредити платежну моћ пензионера.

Да, ова особа је пензионисана и раполаже са 150 одсто своје плате у пензији. Зарађују више новца као пензионери него док су били у радном односу. Ако сте као већина, сам поглед на ово вам донесе усхићење и радост -- сама помисао на зараду 50 одсто вишу у пензији него раније. Међутим, ако сте завршили на самом дну, могуће је да ћете осећати страву и/или мучнину када размишљате о преживљавању у пензији. Користећи овај алат изнова и симулирајући исход за исходом, људи могу схватити да их њихова данашња улагања и штедња воде у светлију будућност.

Људи се воде осећањима, али једна ствар није од исте важности за сваког. Ово је симулација са графичким окружењем, јер неке људе мотивише куповна моћ новца, не само цифре. Зато овде имам креатор расподеле где уместо бројчаног приказа резултата, покажем људима шта све иде уз тај исход, посебно какве станове могу приуштити ако имају пензију од 3.000, 2.500, 2.000 долара месечно и тако даље. Како се померате ниже на скали станова, видите да су све лошији и лошији. Неки од њих личе на моје студентске станове. Када стигнете до самог дна, суочени сте са суровом реалношћу да, ако ништа не уштедите за пензију, нећете моћи да плаћате ниједан смештај. Ово су стварне слике постојећих станова који се издају за назначену цену на Интернету.

Последње што ћу вам показати, задња временска машина понашања, креирана у сарадњи са Халом Хершфилдом, кога сам упознао преко Била Шарпа, коаутора на претходном пројекту. И ово је једно виртуелно окружење. Радимо тако што фотографишемо људе -- у овом случају, студентског узраста -- и преко софтвера им додамо године и видимо како ће ови људи изгледати у својим 60-им, 70-им, 80-им. И ми покушавамо тестирати да ли оваква помоћ машти, гледање у будући одраз вашег лица, може изменити ваше навике улагања.

Ово је један од наших огледа. Са леве стране видимо лице испитаника у младости. Он има контролу да подеси штедни инвестициони пакет. Ако смањује месечну штедњу, значи да нема уштеђевину јер је сав приход на левој страни. Видите његов актуелни годишњи приход -- ово је проценат плате који може понети кући данас -- сасвим висок, 91 одсто, али је животна уштеђевина оскудна. Пензионисаће се са 44 одсто од главнице коју је зарађивао на послу. Ако законски уштеди велику своту, његов пензијски приход расте, али је он незадовољан јер има мање новца на левој страни да потроши данас. Други услови показују људима личну будућност. А сагледано из личног угла у будућности, све је обрнуто. Ако уштедите јако мало, будуће Ја је незадовољно животним примањима од 44 одсто прихода. А, ако данас одлаже доста новца, биће задовољан у будућности, где је приход приближно стопроцентан.

Како бих ово приближио јавности, сарађивао сам са ”Hal and Allianz” компанијом на пројектовању тзв. временске машине понашања, која не само што може да покаже вас у будућности, већ дочарава и предвиђене емоционалне реакције зависно од висине суме пензијског капитала. Тако на пример, овде испитаник користи алат. Само гледајте изразе лица док се помера слајдер. Лице младића је све срећније, без икакве уштеђевине. Лице старца је несрећно. И постепено се враћамо на умерену месечну штедњу. Тада је проценат одложеног новца висок. Лице младића постаје несрећније. Лице старца се задовољно смеши на такву одлуку. Видећемо још да ли ће ово утицати на људску свест. Добра страна овог је да заправо не наводи људе на нешто, док се једно лице смеши, а друго се лице мршти. Не каже вам на коју страну да превучете слајдер, већ је само подсетник да сте ви обавезани законом и везани за ваше будуће Ја.

Ваше данашње одлуке одређују будућу добробит. И то је нешто што се брзо заборави. Коришћење виртуелне реалности није само у сврху постаривања људи. Ови програми могу показати потенцијални изглед људи ако су пушачи, ако се превише излажу сунцу, ако се угоје и тако даље. Још једна добра ствар, супротно од огледа које смо Хал и ја радили са Расом Смитом, је да не морате сами програмирати овако нешто да бисте видели виртуелно окружење. Ту су апликације које можете имати на смартфону за пар долара, које раде на истом принципу. На слици је заправо Хал, мој коаутор. Можда га препознајете са прошлих демо снимака. И чисто забаве ради смо провукли његову слику кроз софтвер који стањује косу, постарује и дебља да видимо како ће изгледати. Хал је овде, па мислим да дугујемо и њему и вама да вас ослободимо од последњег призора. Овде ћу завршити.

У Халово и моје име, желим све најбоље вашем садашњем и будућем Ја. Хвала вам.

(Аплауз)