Den Gilbert pita: Zašto smo srećni?

Kada imate 21 minut za izlaganje, dva miliona godina se čine jako dugim. Međutim, sa aspekta evolucije, dva miliona godina nisu ništa. A ipak, za ta dva miliona godina, ljudski mozak je stekao gotovo trostruko veću masu, krećući se od svega pola kilograma teškog mozga našeg pretka ovde, Habilisa, pa do skoro kilogram i po teške veknice mesa koju svako ovde ima među ušima. Šta je to tako dobro u vezi sa tako velikim mozgom, kada je priroda bila toliko rada da svakome od nas podari po jedan?

Pa, ispostavilo se da kada mozak utrostruči svoju masu, on ne postaje samo veći, već dobija i neke nove strukture. Jedan od glavnih razloga zašto je naš mozak postao tako veliki je taj što je dobio novi deo, čeoni režanj, a naročito važan njegov deo je prefrontalni korteks. E sad, šta nam to donosi prefrontalni korteks što bi trebalo da opravda čitav arhitektonski preobražaj ljudske lobanje u treptaju evolutivnog vremena?

Zapravo, prefrontalni korteks čini dosta toga, ali jedna od njegovih najbitnijih funkcija je to što je on jedna vrsta simulatora iskustva. Piloti vežbaju u simulatorima leta kako ne bi pravili stvarne greške u avionima. Ljudska bića imaju tu čudesnu adaptaciju da mogu da prožive iskustva u svojoj glavi, pre nego što ih isprobaju u stvarnom životu. To je trik koji nijedan od naših predaka nije umeo da izvede, niti to sem nas može učiniti ijedna druga životinja. To je zaista čudesna adaptacija. Ona je uz pokretni palac, uspravni hod i jezik jedna od stvari koja je našu vrstu izvukla iz drveća i uvukla u tržne centre.

Sad -- (smeh) -- svi ste vi ovo radili. Mislim, znate, Poslastičari ne prodaju sladoled od jetre i crnog luka. Ne zato što su umutili malo, probali i rekli ''Bljak''. Već zato što, ni ne ustavši iz fotelje, možete da simulirate ukus i kažete bljak pre nego što ga napravite.

Pogledajmo kako simulatori iskustva funkcionišu. Hajde da prođemo jednu kratku dijagnostiku pre nego što nastavim sa ostatkom govora. Evo dve različite budućnosti koje vas pozivam da zamislite, možete pokušati da ih simulirate i kažete mi koju mislite da biste možda radije izabrali. Jedna od njih je dobiti na lotou. To je oko 314 miliona dolara. A druga je, postati paraplegičar. Dakle, razmislite o tome na trenutak. Verovatno mislite da uopšte ni ne morate da razmišljate.

Ono što je zanimljivo je da postoje podaci o ove dve grupe ljudi, podaci o tome koliko su srećni. I ovo je upravo ono što ste i očekivali, zar ne? Ali ovo nisu stvarni podaci. Ja sam ih izmislio!

Ovo su podaci. Pali ste na blic pitanju, a nije prošlo ni 5 minuta predavanja. Jer činjenica je da godinu dana nakon gubitka funkcije nogu, i godinu dana nakon dobitka na lotou, srećni dobitnici i paraplegičari su zapravo podjednako zadovoljni svojim životima.

Ali, nemojte biti previše razočarani jer ste pali na prvom blic pitanju, jer svi padaju na svim blic pitanjima sve vreme. Istraživanje na kom je radila moja laboratorija, na kom su radili ekonomisti i psiholozi širom zemlje, otkrilo nam je nešto zaista zapanjujuće. Nešto što nazivamo uticaj događaja, što je tendencija simulatora da ne radi kako treba. Da Vas simulator navede da poverujete da su različiti ishodi različitiji nego što zapravo jesu.

Iz studija sprovedenih kako na terenu, tako i u laboratoriji, zaključujemo da pobediti ili izgubiti na izborima, steći ili izgubiti ljubavnog partnera, dobiti unapređenje ili ne, proći ispit na fakultetu ili ne, i tako dalje, imaju daleko manji uticaj, intenzitet i trajanje nego što ljudi očekuju. Zapravo, nedavna studija -- ovo me fascinira -- nedavna studija koja pokazuje kako velike životne traume utiču na ljude navodi da ukoliko se dogodilo pre više od 3 meseca, sa svega nekoliko izuzetaka, to nema apsolutno nikakav uticaj na Vašu sreću.

Zašto? Zato što se sreća može sintetisati. Ser Tomas Braun je 1642. godine napisao ''Ja sam najsrećniji čovek na svetu. U sebi posedujem ono što može siromaštvo pretvoriti u bogatstvo, nemaštinu u prosperitet. Manje sam ranjiv no Ahil, sudbina me ne može baš nigde pogoditi.'' Kakvu neverovatnu mašinu ovaj čovek ima u glavi?

Pa, ispostavilo se da je to upravo ona neverovatna mašina koju svako od nas ima. Ljudska bića poseduju nešto što bi se moglo okarakterisati kao psihološki imuni sistem. Sistem kognitivnih procesa, uglavnom nesvesnih kognitivnih procesa, koji im pomažu da promene svoj pogled na svet, kako bi se mogli osećati bolje po pitanju svetova u kojima se nalaze. Poput Ser Tomasa, i Vi imate ovu mašinu. Za razliku od Ser Tomasa, Vi to izgleda ne znate.

Mi sintetišemo sreću, ali mislimo da je sreća nešto što se pronalazi. Ne moram da vam ponudim previše primera ljudi koji sintetišu sreću, pretpostavljam. Iako ću Vam ja pokazati dokaze dobijene eksperimentima, dokaze zapravo uopšte nije teško naći.

Kao izazov sebi, kako ovo govorim s vremena na vreme u svojim predavanjima, uzeo sam primerak Njujork Tajmsa i pokušao da nađem primere ljudi koji sintetišu sreću. I evo tri čoveka koji sintenišu sreću. ''Mnogo mi je bolje, u fizičkom, finansijskom, emotivnom, mentalnom i skoro svakom drugom smislu.'' ''Ne žalim ni trenutka. Bilo je to čudesno iskustvo.'' ''Verujem da je ispalo najbolje što je moglo.''

Ko su ovi ljudi koji su tako prokleto srećni? Prvi je Džim Rajt. Neki od Vas su dovoljno stari da bi ga se sećali kao predsednika Predstavničkog doma koji je podneo ostavku nakon što ga je mladi republikanac po imenu Njut Gingrič razotkrio zbog sumnjivog posla oko izdavanja knjige. Izgubio je sve. Najmoćniji demokrata u zemlji, izgubio je sve. Izgubio je novac, izgubio je moć. Šta ima da kaže o tome nakon svih ovih godina? ''Mnogo mi je bolje, u fizičkom, finansijskom, mentalnom i skoro svakom drugom smislu.'' U kom još smislu bi mu moglo biti bolje? Biljnom? Mineralnom? Životinjskom? Pokrio ih je otprilike sve.

Moris Bikam je neko za koga nikad niste čuli. Moris Bikam prozborio je ove reči nakon što su ga pustili. Imao je 78 godina. Proveo je 37 godina u državnom zatvoru u Luizijani zbog zločina koji nije počinio. Konačno je oslobođen optužbe, u 78. godini, pomoću DNK dokaza. I šta je imao da kaže o ovom iskustvu? ''Ne žalim ni trenutka. Bilo je to čudesno iskustvo.'' Čudesno! Ovaj lik ne kaže, ''Pa, znate, bilo je nekih finih momaka tamo. Imali smo teretanu.'' Ne, rekao je ''čudesno'', reč koju obično vezujemo za nešto poput religijskog iskustva.

Hari S. Langerman izgovorio je ove reči, neko za koga ste mogli čuti, ali ipak niste, jer je 1949. pročitao kratak članak u novinama o štandu sa hamburgerima čiji su vlasnici bili dvojica braće MekDonalds. Pomislio je, ''To je baš fina ideja!'' I otišao da ih potraži. Oni su rekli, ''Možemo ti prodati franšizu za 3000 dolara.'' Hari se vratio u Njujork, zatražio od brata koji je bio investicijski bankar zajam od 3000 dolara, i besmrtne reči njegovog brata bile su, ''Idiote, niko ne jede hamburgere.'' Nije mu pozajmio novac, i naravno, 6 meseci kasnije Rej Krok je došao na istu ideju. Ispostavilo se da ljudi ipak jedu hamburgere i Rej Krok je na neko vreme postao najbogatiji čovek u Americi.

I na kraju -- znate, u najboljem slučaju -- neki od Vas će prepoznati na ovoj slici Pita Besta, koji je bio prvobitni bubnjar Bitlsa, dok ga nisu, znate, poslali da nešto završi, išunjali se i poveli Ringa na turneju. E pa, 1994. godine kada su intervjuisali Pita Besta -- da, i dalje je bubnjar; da, studijski je muzičar -- imao je da kaže sledeće: ''Srećniji sam nego što bih bio sa Bitlsima.''

U redu. Postoji nešto jako važno što bi trebalo naučiti od ovih ljudi, a to je tajna sreće. Evo je, konačno će biti razotkrivena. Prvo: nagomilajte bogatstvo, moć i prestiž, a onda ih izgubite. (smeh) Drugo: provedite što veći deo svog života u zatvoru. (smeh) Treće: načinite nekog drugog jako, jako bogatim. (smeh) I konačno:nemojte nikada postati član Bitlsa. (smeh)

Ok. Sada ja, poput Ze Franka, mogu da predvidim Vašu sledeću misao, koja je, ''Da, baš.'' Jer kada ljudi sintetišu sreću, kao što se čini da su ova gospoda radila, mi im se svi nasmešimo, ali ipak prevrnemo očima i kažemo, ''Da baš, nisi ti ni hteo taj posao.'' ''Oh, da, naravno. Niste ni imali nešto puno zajedničkog i otkrio si to taman tu u vreme kada ti je bacala verenički prsten u facu.''

Zlobno se smešimo jer verujemo da sintetička sreća nije jednako dobra kao ono što bismo nazvali prirodnom srećom. Šta se pod ovim izrazima podrazumeva? Prirodna sreća je ono što dobijemo kada dobijemo ono što želimo, a sintetička sreća je ono što stvorimo kada ne dobijemo ono što želimo. A u našem društvu, mi snažno verujemo da je sintetička sreća inferiornija. Otkud takvo verovanje? Jednostavno je. Kakav ekonomski motor bi mogao da nastavi sa radom ako bismo verovali da možemo biti jednako srećni bez obzira da li dobijemo ono što želimo ili ne?

Uz dužno poštovanje mom prijatelju Metju Rikardu, tržni centar pun Zen monaha neće mnogo profitirati jer oni prosto ne žele te stvari dovoljno. Želim da Vam ukažem na to da je sintetička sreća podjednako realna i trajna kao i ona sreća koju iskusite kada dobijete upravo ono što ste želeli. Ali, ja sam naučnik, tako da se neću služiti retorikom, već ću Vam na srebrnom tanjiru ponuditi nešto podataka.

Dopustite mi da Vam za početak pokažem eksperimentalnu paradigmu koja se koristi da bi se demonstrirala sinteza sreće među običnim ljudima. I ovo nije moj izum. Ovo je 50 godina stara paradigma poznata kao paradigma slobodnog izbora. Veoma je jednostavno. Izložite, recimo, 6 predmeta, i zamolite ispitanika da ih poređa od onog koji mu se najviše sviđa do onog koji mu se najmanje sviđa. U ovom slučaju, pošto ih eksperiment o kom ću govoriti koristi, ovo su Moneove reprodukcije. Dakle, svako može da poređa ove Moneove reprodukcije od one koja mu se sviđa najviše, do one koja mu se sviđa najmanje. Sada Vam nudimo izbor: ''Slučajno imamo nekoliko reprodukcija viška u ormaru. Daćemo Vam jednu kao nagradu, da je ponesete kući. Nekim slučajem imamo broj tri i broj četiri,'' kažemo ispitaniku. Ovo je malo teži izbor, jer nijedna od njih Vam se ne sviđa mnogo više od one druge, ali prirodno, ljudi uglavnom biraju broj tri jer im se sviđa malo više od broja četiri.

Nakon određenog vremena -- to može biti 15 minuta, ili pak 15 dana -- isti stimulusi su prezentovani ispitaniku, i ispitanik je zamoljen da ih ponovo oceni. ''Recite nam koliko Vam se sada sviđaju.'' Šta se događa? Posmatrajte kako se sreća sintetiše. Ovo je rezultat koji se ponavljao iznova i iznova. Upravo gledate kako se sreća sintetiše. Želite li da vidite opet? Sreća! ''Ona koju sam dobio je toliko bolja nego što sam mislio! Ona druga je tako bezveze!'' (smeh) To je sinteza sreće.

I šta je pravi odgovor na to? ''Da, baš!'' Evo sada eksperimenta koji smo mi sproveli, i nadam se da će Vas ubediti da ''Da, baš!'' nije bio pravi odgovor.

Sproveli smo ovaj eksperiment na grupi pacijenata koji pate od anterogradne amnezije. To su hospitalizovani pacijenti. Većina njih ima Korsakovljev sindrom, jednu vrstu psihoze koja -- pili su previše, ne mogu da stvaraju nova sećanja. Ok? Sećaju se svog detinjstva, ali ako uđete i predstavite se i potom napustite prostoriju, kada se vratite oni neće znati ko ste Vi.

Poneli smo Moneove reprodukcije u bolnicu. Zamolili smo ove pacijente da ih poređaju od one koja im se sviđa najviše do one koja im se sviđa najmanje. Tada smo im ponudili izbor između broja tri i broja četiri. Poput svih ostalih, rekli su, ''O, hvala doktore! Super! Dobro će mi doći nova reprodukcija. Uzeću broj tri.'' Objasnili smo im da ćemo im poslati broj tri poštom. Pokupili smo svoj materijal i izašli iz prostorije, i sačekali da prođe pola sata. Vrativši se u prostoriju, rekli smo, ''Zdravo, evo nas opet.'' Pacijenti, Bog ih blagoslovio, su rekli ''Ah, doktore, izvinite, imam problema sa pamćenjem, zato sam ovde. Ako smo se već upoznali, ne sećam se.'' ''Stvarno, Džim, ne sećaš se? Sad sam bio ovde sa Moneovim reprodukcijama?'' ''Izvinite, doktore, nemam ni najblažu predstavu.'' ''Nema problema, Džim. Sve što hoću je da mi poređaš ove reprodukcije od one koja ti se sviđa najviše do one koja ti se sviđa najmanje.''

I šta oni urade? Pa, prvo da proverimo da li oni stvarno pate od amnezije. Zatražimo od ovih pacijenata da nam kažu koju reprodukciju oni poseduju, koju su izabrali prošlog puta, koja je njihova. Ono što zapažamo je da osobe sa amnezijom samo nagađaju. Ovo su normalni ispitanici, i kada bih i Vas pitao, svako od Vas bi znao koju je reprodukciju odabrao. Ali kada pokušate to sa osobama koje pate od amnezije, one nemaju predstavu. Ne mogu da odaberu svoj primerak od ponuđenih.

Evo šta normalni ispitanici čine: oni sintetišu sreću. Zar ne? Ovo je promena u dopadanju, razlika između prvog i drugog ocenjivanja. Normalni ispitanici pokazuju -- to je magija koju sam Vam pokazao, sada Vam je prikazujem u grafičkom obliku -- ''Ona koju imam je bolja nego što sam mislio. Ona koju nemam, koju nisam izabrao, nije tako dobra kao što mi se činilo.'' Ljudi sa amnezijom učinili su isto. Razmislite o ovom rezultatu.

Ovim ljudima se više svidja njihova reprodukcija, iako ni ne znaju da je poseduju. ''Da, baš'' nije pravi odgovor! Ono što su ovi ljudi učinili kada su sintetisali sreću je to da su zaista, istinski izmenili svoje afektivne, hedonističke, estetske reakcije na ovu reprodukciju. Ne govore to samo zato što je poseduju, jer oni to ni ne znaju.

Kada Vam psiholozi prikažu grafikone, Vi znate da se tu radi o prosečnim vrednostima za veliku grupu ljudi. A ipak, svako od nas poseduje taj psihološki imuni sistem, tu sposobnost da sintetiše sreću, ali neki od nas to čine bolje od drugih. A postoje i situacije koje svakome dozvoljavaju da ovo čini, više nego neke druge situacije. Ispostavlja se da je sloboda -- sposobnost da donosite odluke i menjate mišljenje -- prijatelj prirodne sreće, jer Vam dozvoljava da birate među svim tim divnim budućnostima i nađete onu koja Vam najviše odgovara. Ali sloboda izbora -- da odlučujete i menjate mišljenje -- je neprijatelj sintetičke sreće. A pokazaću Vam i zašto.

Dilbert već zna, naravno. Čitate strip dok ja govorim. ''Dogbert tehnička podrška. Kako Vam mogu odmoći?'' ''Moj štampač izbacuje praznu stranu nakon svakog dokumenta.'' ''Zašto biste se bunili što dobijate besplatan papir?'' ''Besplatan? Zar to nije moj papir?'' ''Zaboga, čoveče! Pogledajte kvalitet besplatnog papira u poređenju sa Vašim jadnim običnim papirom! Samo bi se budala ili lažov usudio da tvrdi da su isti!'' ''Ah! Sad kad rekoste, čini se da je malo svilenkastiji!'' ''Šta radiš?'' ''Pomažem ljudima da prihvate stvari koje ne mogu da promene.'' Zaista.

Psihološki imuni sistem najbolje funkcioniše kada potpuno zaglavimo, kad smo u klopci. Koja je razlika između zabavljanja i braka? Mislim, odete na sastanak sa likom, on čačka nos; nećete se više viđati sa njim. Udati ste za lika koji čačka nos? Ali, ima zlatno srce, ne diraj kolač. Zar ne? Pronađete način da budete zadovoljni sa onim što imate. Ono što želim da Vam pokažem je da ljudi toga nisu svesni i to može biti velika prepreka.

Evo eksperimenta koji smo izveli na Harvardu. Napravili smo kurs fotografije, u crno-beloj tehnici, i omogućili studentima da dođu i nauče kako se koristi mračna komora. Dali smo im fotoaparate, išli su po kampusu, napravili su 12 fotografija svojih omiljenih profesora, svoje sobe u domu i svog psa, i svih drugih stvari sa Harvarda kojih bi želeli da se sećaju. Donesu nam aparat, uzmemo im kontakt podatke, oni odluče koje su dve najbolje slike, i mi provedemo narednih 6 sati učeći ih o mračnim komorama, oni izrade te dve sličice, i imaju dva predivna 8 puta 10 podsetnika na neke njima značajne stvari, i mi kažemo, ''Koje ćete se odreći?'' Oni kažu, ''Moram da se odreknem jedne?'' ''O, da. Moramo imati jednu kao evidenciju o projektu. Tako da mi morate dati jednu. Morate odabrati. Jedna ide Vama, jedna meni.''

Postoje dva uslova u ovom eksperimentu. U jednom slučaju, kažemo studentima, ''Ali znate, ako se predomislite, ova druga će ostati kod mene, i u naredna 4 dana, pre nego što ih pošaljem štabu, rado ću'' -- (smeh) -- da, ''štabu'' -- ''rado ću ih zameniti. Zapravo, doneću Vam je u sobu u domu, -- samo mi ostavite e-mail. Još bolje, biću ja u kontaktu sa Vama. Ako se ikada predomislite, lako ćemo Vam ih zameniti.'' Drugoj polovini studenata rekli smo potpuno suprotnu stvar: ''Izaberite. Da, samo da znate, šaljemo ih za, uh, samo 2 minuta, u Englesku. Vaša slika preleteće Atlantik. Nikada je više nećete videti.'' Polovina učenika u oba ova uslova zamoljena je da predvidi koliko će im se vremenom sviđati slika koju su zadržali a koliko ona koje su se odrekli. Ostali studenti su samo poslati u svoje sobe i praćeni tokom narednih 3 do 6 dana po pitanju toga koliko im se sviđaju i koliko su zadovoljni slikama. I pogledajte šta smo otkrili.

Prvo, evo onoga što su studenti predviđali. Ocenili su da će im se vremenom slika koju su izabrali sviđati malo više od one koje su se odrekli, ali nema statistički značajnih razlika. Malo je povećanje i ne pravi veliku razliku to da li su bili u povratnim ili nepovratnim uslovima.

Pogrešno. Loši simulatori. Jer evo šta se zapravo događa. Neposredno pre razmene i 5 dana kasnije, ljudi koji ne mogu da zamene sliku, koji nemaju izbora, koji ne mogu da se predomisle, jako su zadovoljni svojom slikom! A ljudi koji se dvoume -- ''Da li da je vratim? Da li sam uzeo pravu? Možda ova nije bolja? Možda sam njima ostavio bolju?'' -- su se ubili. Ne sviđa im se njihova slika, zapravo čak i nakon što je istekla mogućnost zamene, i dalje im se ne sviđa. Zašto? Zato što povratni uslovi ne pomažu sintezu sreće.

Evo poslednjeg dela ovog eksperimenta. Doveli smo potpuno novu grupu naivnih Harvardovaca i rekli ''Održaćemo kurs fotografije, i možemo ga držati na jedan od dva sledeća načina. Možemo raditi tako što kada izaberete jednu od dve fotografije, imate 4 dana da se predomislite, ili možemo raditi tako što kada birate sliku morate odmah da se odlučite i ne možete se više predomisliti. Koju opciju birate? ''Uh! 66 procenata studenata, dve trećine, odabrali su kurs nakon koga će moći da se predomisle. 'Alo? 66 procenata je odabralo kurs nakon koga će na kraju biti duboko nezadovoljni svojom fotografijom. Jer ne znaju pod kojim uslovima se sintetiše sreća.

Bard je, naravno, rekao sve najbolje, i ima pravo, ali izrazio se hiperbolično: ''Ništa nije ni dobro ni zlo / Takvim ga čini naše razmišljanje.'' Lepa je to poezija, ali ne može to biti sasvim tačno. Zar stvarno ništa nije ni dobro ni loše? Zar su operacija žuči i put u Pariz zapravo ista stvar? Ovo se čini kao IQ test od samo jednog pitanja. Ne može biti potpuno isto.

U nešto nezgrapnijoj prozi, ali bliže istini, otac modernog kapitalizma, Adam Smit, rekao je sledeće. Ovo je vredno razmišljanja: ''Veliki izvor nesreće i problema u ljudskim životima čini se da proizilazi iz precenjivanja razlika između trajnih situacija ... Neke od ovih situacija, bez sumnje, zaslužuju da ih biramo radije nego neke druge, ali nijedna ne zaslužuje da za njom jurimo sa takvim strastvenim žarom koji nas navodi da kršimo pravila, bilo obazrivosti ili pravde, ili narušava budući mir našeg uma, bilo sramom pri sećanju na sopstvene gluposti, ili žaljenjem zbog užasa naše sopstvene nepravde.'' Drugim rečima: da, neke stvari su bolje od drugih.

Treba imati prioritete koji nas vode u jednu budućnost, radije nego u neku drugu. Ali kada nas ti prioriteti previše brzo i snažno vode jer smo precenili razliku između ove dve budućnosti, mi smo u opasnosti. Kada su nam ambicije sputane, to nam omogućava da radimo sa zadovoljstvom. Kada su nam ambicije nesputane, to nas vuče da lažemo, varamo, krademo, povređujemo druge, žrtvujemo stvari od pravog značaja. Kada su nam strahovi sputani, obazrivi smo, pažljivi. Kada su nam strahovi nesputani i preterani, neobazrivi smo i bivamo kukavice.

Lekcija koju želim da naučite iz ovoga je da su naše žudnje i brige donekle preterane, jer posedujemo sposobnost da proizvedemo tu ugodnost za kojom jurimo kada biramo iskustva.

Hvala.