Sintija Brizl: Nastanak ličnih robota

Još od kada sam bila devojčica i gledala "Ratove zvezda" prvi put, bila sam fascinirana idejom o ličnim robotima. I kao devojčici mi se jako dopala ideja da robot može da komunicira sa nama više kao koristan i pouzdan prijatelj - nešto što bi nas oduševilo, obogatilo naše živote i pomoglo nam da spasimo jednu ili dve galaksije. Dakle, znala sam da takvi roboti zapravo ne postoje, ali znala sam da želim da ih napravim.

Tako, posle 20 godina, ja sam postdiplomac na MIT - u izučavam veštačku inteligenciju, godina je 1997. i upravo je jedan robot NASA - e sleteo na Mars. Ali roboti još uvek nisu u našim domovima - ironično. I sećam se kako sam razmišljala o svim razlozima zašto je to tako. Ali jedan me je stvarno pogodio. Robotika se odnosila na interakciju sa stvarima, ne sa ljudima - sigurno ne na način koji bi nam bio prirodan i koji bi zaista omogućio ljudima da prihvate robote kao deo njihove svakodnevice. Za mene, to je bio prazan prostor, nešto što roboti još uvek nisu mogli. I tako sam te godine počela da pravim ovog robota, Kismeta, prvog društvenog robota ovoga sveta. Pa, posle tri godine, puno programiranja, rada sa kolegama u laboratoriji, Kismet je bio spreman da počne interakciju sa ljudima.

(Video) Naučnik: "Želim da ti pokažem nešto."

Kismet: (Gluposti).

Naučnik: "Ovo je sat koji sam dobio od svoje devojke."

Kismet: (Gluposti).

Naučnik: "Da, gledaj, ima malo plavo svetlo, takođe. Umalo da ga izgubim ove nedelje."

Sintija Bizl: Kismet je komunicirao sa ljudima nalik detetu koje još ne govori ili tek počinje da govori, što smatram napretkom s obzirom na to da je bio prvi te vrste. Nije govorio, ali to nije bilo bitno. Ovaj mali robot je nekako umeo da podstakne nešto veoma socijalno u nama. A tako i obećanje jednog sasvim novog načina na koji bismo imali interakciju sa robotima.

Tokom poslednjih nekoliko godina. nastavila sam da istražujem ovu interpersonalnu dimenziju robota sada, u laboratoriji za medije, sa svojim timom neverovatno talentovanih studenata. I jedan od mojih omiljenih robota je Leonardo. Napravili smo Leonarda u saradnji sa Sten Vinston Studijom. I želim da vam pokažem svoj omiljeni trenutak u vezi Lea. Ovo je Met Berlin u interakciji sa Leom, dok mu pokazuje novi predmet. I, zato što je nov, Leo ne zna šta zapravo da radi s njim. Ali, na neki način slično nama, on može da nauči o tome gledajući Metovu reakciju.

(Video) Met Berlin: "Zdravo, Leo. Leo, ovo je Kolačožder. Možeš li da pokažeš Kolačoždera? Leo, Kolačožder je veoma loš. On je veoma loš, Leo. Kolačožder je veoma, veoma loš. On je strašno čudovište. On želi da uzme tvoje kolačiće.

(Smeh)

SB: U redu. Pa, Leo i Kolačožder su možda imali klimav početak, ali sada se odlično slažu.

Dakle, ono što sam naučila kroz stvaranje ovih sistema je da su roboti zapravo veoma zagonetna tehnologija. Gde njihova sposobnost da pritisnu naše društvene tastere i da komuniciramo sa njima kao sa partnerima, čini glavni deo njihove funkcionalnosti. I sa tom izmenom u razmišljanju, sada možemo početi sa otvaranjem novih pitanja, novih mogućnosti za robote, na koje ranije nismo ni pomišljali. Ali, na šta mislim kada kažem "pritisnu naše društvene tastere"? Pa, jedna od stvari koju smo naučili je da, ukoliko dizajniramo ove robote da komuniciraju sa nama koristeći isti govor tela, istu vrstu neverbalnih znakova koje ljudi koriste - kao što Neksi (Nexi), naš humanoidni robot, radi ovde - otkrivamo da ljudi reaguju na robote veoma slično kao što reaguju na druge ljude. Ljudi koriste ove znake da utvrde koliko je neko ubedljiv, dopadljiv, privlačan, pouzdan. Ispostavlja se da je isto sa robotima.

Ispostavlja se da roboti postaju novo, veoma zanimljivo, naučno sredstvo za razumevanje ljudskog ponašanja. Da bismo odgovorili na pitanja kao kako je moguće da na osnovu kratkog susreta možemo proceniti koliko je neko pouzdan. Verovalo se da mimika igra ulogu, ali kako? Da li je oponašanje određenih gestova važno? Izgleda da je veoma teško da ovo zaključimo na osnovu posmatranja ljudi zato što prilikom interakcije sve te znake manifestujemo automatski. Ne možemo ih pažljivo kontrolisati jer su za nas podsvesni. Ali sa robotom možete.

I tako u ovom videu ovde - ovo je video uzet iz laboratorije Dejvida DeStenoa sa Northeastern Univerziteta. On je psiholog sa kojim smo sarađivali. Zapravo jedan naučnik pažljivo prati Neksijeve znakove da bi mogao da istraži ovo pitanje. Kad podvučemo crtu - razlog zbog koga ovo funcioniše je taj da se ljudi ponašaju kao ljudi čak i kada komuniciraju sa robotom. Sa tim ključnim zapažanjem, sada možemo početi da smišljamo nove primene za robote. Na primer, ako roboti odgovore na naše neverbalne znake možda će predstavljati neku novu, kul, komunikacionu tehnologiju. Pa zamislite ovo: Šta bi bilo da imate dodatak u vidu robota za Vaš mobilni telefon? Pozovete prijateljicu, ona stavi telefon u robot i bam! Vi ste JaBot - možete da uspostavite kontakt očima, da razgovarate sa svojim prijateljima, da se mrdate, da gestikulirate; možda prva najbolja stvar posle Vašeg stvarnog prisustva?

Da bi istražio ovo pitanje moj student, Sigi Adalgejrson, je uradio studiju u kojoj su učesnici bili ljudi i u laboratoriji su imali kolaborativni zadatak sa mobilnim kolaboratorom. Zadatak je obuhvatao stvari kao posmatranje predmeta na stolu, diskutovanje o njihovom značaju i relevantnosti za izvođenje određenog zadatka. i završio je kao zadatak za preživljavanje - i onda su ga vrednovali na osnovu toga koliko su ga smatrali korisnim i značajnim. Mobilni kolaborator je bio istraživač iz naše grupe gde su koristili jednu od tri različite vrste tehnologija da vrše interakciju sa drugim učesnicima. Tako je prva bila samo ekran. To je kao video konferencija danas. Sledeća je imala funkciju mobilnosti, pa se ekran nalazio na pokretnom postolju. Ovo je kao, ako ste upoznati sa nekim teleprisustvom robota danas - oslikava takvu situaciju. I, najzad, potpuno ekspresivan JaBot.

Dakle, posle interakcija sa mobilnim kolaboratorom pitali smo ljude da na osnovu više kriterijuma ocene njihov kvalitet, u zavisnosti od vrste tehnologije. Istraživali smo psihološki momenat - koliko empatije su osetili prema drugoj osobi. Istraživali smo ukupan doživljaj. Istraživali smo i njihovu želju da sarađuju. I ovo je šta vidimo prilikom upotrebe samo ekrana. Ispostavlja se da se kada se doda pokretljivost - sposobnost da se kreće po stolu - interesovanje i angažovanje ispitanika povećava. Ono postaje još veće kada dodate ceo izraz. Tako da izgleda da ovo otelotvoravanje zapravo pravo razliku.

Sada, hajde da malo povežemo stvari. Znamo da danas članovi porodice žive sve dalje i dalje jedni od drugih i da to definitivno loše utiče na njihove odnose i međusobne veze. Za mene, imam tri mlada dečaka, i želim da oni imaju dobre odnose sa svojim bakom i dekom. Ali, moji roditelji žive hiljadama milja daleko, pa ne mogu baš često da se viđaju. Probamo Skype, probamo telefone, ali moji dečaci su mali - oni baš i ne žele da razgovaraju, već da se igraju. Zato se meni jako dopada ideja da razmišljamo o robotima kao o novoj vrsti igračke na daljinu. I ja zamišljam da će uskoro moja mama, preko svog kompjutera, da otvori pretraživač i uskoči u malog robota. I kao baka-bot, moći će da se onda igra, zaista igra, sa mojim sinovima, svojim unucima, u stvarnom svetu sa njihovim pravim igračkama. Mogu da zamislim bake kako se igraju pretvaranja sa svojim unukama, sa njihovim drugaricama, i kako mogu da dele i druge aktivnosti po kući, kao, čitanje priče za laku noć. I kroz ovu tehnologiju oni će imati aktivno učešće u životima svojih unuka na način koji danas nije moguć.

Hajde da razmislimo i o nekim drugim oblastima, kao, na primer, zdravlje. Tako u Ujedinjenim Državama danas preko 65 procenata ljudi ima prekomernu telesnu težinu ili je gojazno i sada je to veliki problem i sa našom decom. I znamo da kako starimo ako smo gojazni dok smo mlađi to vodi ka hroničnim bolestima koje ne samo da umanjuju kvalitet našeg života već su i ogroman ekonomski teret za naš zdravstveni sistem. Ali, ako uključimo robote, ukoliko nam se dopadne da sarađujemo s njima, ako su roboti ubedljivi, možda vam robot može pomoći da ne prekidate dijetu ili program za vežbanje, možda oni mogu pomoći u regulisanju telesne težine. Tako, na neki način, kao digitalni duh iz lampe, kao u dobro poznatoj bajci, vrsta prijateljskog prisustva u vidu oslonca koji je uvek tu da vam pomogne da donesete prave odluke na pravi način, u pravo vreme. da vam pomogne da ustanovite zdrave navike. Mi smo zapravo istražili ovu ideju u našoj laboratoriji.

Ovo je robot, Autom. Kori Kid je razvio ovog robota za svoj doktorski rad. I dizajniran je da bude trener za dijetu i vežbe. Umeo je da radi dve neverbalne stvari. Mogao je da uspostavi kontakt očima. Mogao je da daje informacije gledajući dole, u ekran, Upotrebili biste interfejs na ekranu da pristupite informaciji, o količini kalorija koje ste uneli tokom dana, koliko ste vežbali. I onda bi vam pomogao u praćenju tih podataka. I, robot je imao sintetički glas da bi vas uključio u dijalog kao sa trenerom kreiran po trenerima i pacijentima, i tako dalje. I stvorio bi radni savez sa vama kroz dijalog. Pomogao bi vam da postavite svoje ciljeve i pratite svoj napredak, kao i što bi vas motivisao.

Pa, zanimljivo pitanje je da li ovakvo fizičko prisustvo stvarno znači? Da li ima veze što je u pitanju robot? Da li je zapravo samo važan kvalitet saveta i informacija? Tako, da bismo rešili ovo pitanje, izvršili smo studiju u okolini Bostona gde smo stavili jednu od tri intervencije u domove ljudi za period od nekoliko nedelja. Jedan slučaj je bio robot koga ste tamo videli, Autom. Drugi je bio kompjuter koji je imao isti interfejs na ekranu koji reaguje na dodir, vodio je i potpuno iste dijaloge. Kvalitet saveta je bio identičan. A treći je bio samo papir i tabela. zato što to je standardna intervencija koju tipično dobijete kada počnete sa dijetom i vežbanjem.

Jedna od stvari koji smo hteli da ispitamo nije bila koliko su ljudi izgubili na težini, nego koliko dugo su zapravo komunicirali sa robotom. Zato što izazov nije bio gubljenje težine, već nedodavanje iste. I što ste duže koristili jednu od ove tri intervencije, pa, to je ukazivalo na, potencijalno, bolji ishod. Prva stvar koju bih da pogledamo je koliko dugo, koliko su dugo ljudi koristili ove sisteme. Ispostavilo se da su ljudi radili sa robotima znatno duže, iako je kvalitet saveta bio identičan onom preko kompjutera. Kada su ljudi upitani da ih rangiraju na osnovu kvaliteta radnog saveza. roboti su bolje rangirani i ljudi su im više verovali. (Smeh) A kada pogledamo na emotivnu povezanost bilo je potpuno drugačije. Ljudi bi davali imena robotima. Oblačili bi robote. (Smeh) I čak kada smo dolazili po robote na kraju studije, oni bi dolazili do kola i pozdravljali robote. Ovo nisu radili sa kompjuterima.

Poslednja stvar o kojoj hoću da vam pričam je budućnost medija za decu. Znamo da danas deca provode mnogo vremena ispred ekrana, bilo da je u pitanju televizija ili kompjuterske igrice ili nešto treće. Moji sinovi, oni obožavaju ekran. Obožavaju ekran. Ali ja želim da se oni igraju; kao mama želim da se igraju igrica kao u stvarnom životu. I imam novi projekat u svojoj grupi koji želim da vam predstavim danas nazvan Kompjuterovanje za igranje koji se bazira na onome šta je toliko privlačno kod digitalnih medija i da ih bukvalno iznese van ekrana u stvaran svet deteta gde može da iskoristi mnoge mogućnosti igre u stvarnom svetu. Tako, ovo je prvo istraživanje ove ideje gde predmeti mogu biti fizički ili virtuelni i gde digitalni sadržaj može da bukvalno siđe s ekrana u svet i nazad. Volim da mislim o ovome kao o Atari Pongu ove pomešane predstave.

Ali možemo ovu ideju da odvedemo dalje. Šta ako (Igra) Nejtan: "Evo ga dolazi! Jeej!" - sam predmet može da dođe na naš svet? Ispostavlja se da deca obožavaju kada likovi postanu stvarni i uđu u njihov svet. I kada su u njihovom svetu, mogu da se povežu s njima i igraju na način koji je potpuno drugačiji od toga kako se igraju s njima na ekranu. Druga važna ideja je ova pojava prisustva predmeta u različitim realnostima. Tako da promene koje deca naprave u stvarnom svetu treba da se prenesu u virtuelni svet. Evo, Nejtan je promenio slovo A u broj 2. Možemo da zamislimo da ovi simboli daju predmetima specijalne moći kada se prenesu u virtuelni svet. Tako oni sada šalju predmet nazad u taj svet. I sada ima moć broja.

I onda na kraju, šta sam htela da uradim ovde je da stvorim stvarno uzbudljivo iskustvo za decu, da stvarno mogu da osete kao da su deo te priče, deo tog iskustva. I zaista želim da ih inspirišem kao što sam ja bila dok sam kao devojčica gledala "Zvezdane ratove". Ali želim da postignem i više od toga. Zapravo, želim da oni stvaraju ta iskustva. Želim da im omogućim da bukvalno grade ta iskustva na osnovu svoje mašte. Istraživali smo mnoge ideje o teleprisustvu i spojenim realnostima da bismo omogućili deci da bukvalno projektuju svoje ideje u prostor gde bi mogli da se igraju sa drugom decom i nadograđuju ih. Zaista želim da pronađem nove vidove medija za decu, koji neguju kreativnost, učenje i inovativnost. Mislim da je to veoma, veoma važno.

Dakle, ovo je novi projekat. Pozvali smo puno dece u ovaj prostor i oni misle da je prilično uzbudljiv. Ali, mogu vam reći, stvar koja im se najviše dopala je robot. Ono do čega im je stalo je robot. Roboti dotiču nešto duboko ljudsko u nama. I, bilo da nam pomažu da postanemo kreativni i inovativni, ili da nam pomažu da se osećamo veoma povezano uprkos daljini, ili bilo da su naš prisan drug koji nam pomaže da istrajemo u ličnim ciljevima da postanemo što bolji možemo, za mene, roboti su veoma važni za ljude.

Hvala vam!

(Aplauz)