Клеј Ширки (Clay Shirky), о институцијама наспрам сарадње

Како групе било шта ураде? Како организовати групу појединаца тако да је њихов производ јасан и од трајне вредности, уместо хаотичан? Економски оквир тог проблема зове се трошкови координације. То су у ствари све финансијске или институционалне тешкоће организације групног рада. Постоји класичан одговор за трошкове координације, а то је да, ако желите да координирате рад групе људи, оснивате институцију. Скупите нека средства. Оснујете нешто, приватно или јавно. Профитно или непрофитно. Велико или мало. Али скупите ресурсе. Оснујете институцију и користите је да бисте координисали активности те групе.

Од недавно, због значајног смањења трошкова комуникације међу групама -- а они представљају једно од већих улагања у координацију - постоји и други одговор, а то је уграђивање сарадње у инфраструктуру, ради дизајнирања система који координирају производ групе као нуспродукт рада система, независно од институционалних модела. О томе желим данас да говорим. Илустроваћу прилично конкретним примерима, али увек са нагласком на шире теме.

Почећу покушајем да одговорим на питање за које знам да ћете некад себи поставити, а интернет је намерно направљен да би на њега одговорио, а то је: где могу наћи слику сирене на ролерима? Прве суботе сваког лета, у Њујорку на Кони Ајленду, наш локални, симпатично пропали забавни парк организује Параду сирена. То је аматерска парада; долазе људи из целог града, сви се маскирају. Неки се мање обуку. Млади и стари, играју на улицама. Ликови су живописни и сви се лепо забављају. Не желим да вам скренем пажњу на саму Параду сирена, колико год да је симпатична, него на ове фотографије. Нисам их ја фотографисао. Како сам дошао до њих? Одговор је: са Фликера.

То је сервис за дељење фотографија који омогућава људима да поставе фотке и деле их преко Мреже и даље. Недавно је Фликер увео нову функцију која се зове таговање (означавање). Таговање су смислили Delicious и Џошуа Шахтер. Delicious је сервис за креирање личних профила омиљених сајтова. Означавање је одговор кооперативне инфраструктуре на класификацију. Да сам ово говорио прошле године не бих могао ово да урадим, јер не бих могао да пронађем оне фотке. Али уместо да кажемо да су нам потребни професионални библиотекари да организују те фотке кад буду постављене, Фликер је једноставно корисницима омогућио да карактеришу фотке. Могао сам да одем на сајт и скинем фотке означене као "Парада сирена". Постоји 3 100 фотки од 118 фотографа, све су скупљене и стављене под ово згодно име, поређане обрнутим хронолошким редоследом. Могао сам да их пронађем како бих вам показао ову кратку презентацију.

Какав тежак проблем се овде решава? У најшематскијем могућем приказу, то је проблем координације, зар не? На интернету постоји велики број људи, а веома мали број њих има фотке са Параде сирена. Како да окупимо те људе да поставе свој рад? Класичан одговор је да формирамо институцију, зар не? Да их доведемо у претходно одређену структуру која има јасне циљеве. Желим да вам скренем пажњу на неке споредне ефекте институционалног пута.

Прво, кад оснујете институцију, суочени сте са проблемом управљања. Не можете само запослити раднике, морате да запослите друге који управљају првима и спроводе циљеве институције итд. Друго, морате да уведете структуру. Је л' тако? Економску структуру, правну структуру, физичку структуру. То ствара додатне трошкове. Треће, оснивање институције је искључиво. Видите да немамо свакога ко има фотографију. Не можете запослити свакога у компанију. Не можете све ангажовати у владиној организацији. Неке људе морате искључити. И четврто, као резултат тог искључења, добијате професионалце. Погледајте промену овде. Од људи са фотографијама дошли смо до фотографа. Створили смо професионалну класу фотографа чији је циљ да фотографишу Параду сирена или шта год су послати да фотографишу.

Када у инфраструктуру уградите сарадњу, што је одговор Фликера, можете људе оставити тамо где су и дати проблем појединцима, уместо обрнуто. Уредите координацију у групи и тиме добијате исти резултат, без институционалних тешкоћа. Губите институционални императив. Губите право да обликујете рад људи кад је он волонтерски, али такође сте се отарасили трошкова институције, што вам даје много већу флексибилност. Фликер је планирање заменио координацијом. Ово је општа особина ових кооперативних система.

Искусили сте ово и сами кад сте купили први мобилни телефон и престали да правите планове. Само кажете: "Назваћу те кад стигнем тамо." "Јави се кад изађеш са посла". Је л' тако? То је буквална замена планирања координацијом. Сада то можемо да урадимо са групама. Уместо да кажемо како морамо да направимо детаљан план, морамо да направимо петогодишњу пројекцију будућности Википедије или слично, можете само рећи: "Хајде да координишемо групни рад и позабавимо се тиме успут, јер смо довољно добро координисани да не морамо да се бавимо проблемима као што је планирање унапред."

Ево још једног примера. Мало је мрачнији. Ово су фотке на Фликеру означене са "Ирак". Све што је тешко у вези са трошковима координације за Параду сирена, овде је још теже. Има више фотографија. Више фотографа. Направљене су на широј географској области. Покривају дужи временски период. И најгоре од свега, тај број у дну, просечно 10 фотографија по фотографу, је лаж. Математички је тачно, али заправо не говори ни о чему важном -- јер у овим системима просек није оно што је важно.

Важно је ово. Ово је график фотографија означених "Ирак" које је направило 529 фотографа који су направили 5 445 фотографија. Оне су рангиране према броју фотографија по фотографу. Овде на крају можете видети да је најактивнији фотограф направио око 350 фотки, а видите да има неколико људи који имају стотине фотки. Потом, десетине људи направило је десетине фотки. И док стигнемо довде, имамо 10 и мање фотки и овај дугачки, равни реп. До средине имате стотине људи који су поставили свако по једну фотку.

Ово се зове закон дистрибуције моћи. Често се јавља у слободним друштвеним системима где људи могу да допринесу колико год желе -- често добијате ово. ОK? Математика у основи овога је, да ко год се налази на n-том месту, он ради око један n-ти део нечега што се мери, у односу на особу на првом месту. Дакле, очекивали бисмо да десети најактивнији фотограф допринесе са десетином фотографија, а стоти најактивнији са само стотим делом фотографија у односу на најактивнијег фотографа. Врх криве може бити оштрији или равнији. Али проста математика укључује и стрму линију и дугачак, раван "реп".

Занимљиво је да се ови системи, како постају већи, не приближавају, више се одвајају. У већим системима врх је већи, а реп је дужи, па се неравнотежа повећава. Видите да је кривуља озбиљно нагнута у леву страну. Ево колико озбиљно: ако узмете првих 10% фотографа који доприносе овом систему, они доносе три четвртине свих фотографија - само 10 посто најактивнијих фотографа. Ако узмете 5 посто, још увек је обухваћено 60 посто фотографија. Ако узмете 1 посто, искључите 99% групног рада, још увек обухватате скоро четвртину фотографија. Због овог накривљења у лево, просек је овде, далеко на левој страни. То нам звучи чудно, али дешава се да је 80% људи допринело са исподпросечном количином. То звучи чудно јер очекујемо да су просек и средина отприлике исти, али уопште није тако.

Ово је математика у корену правила 80/20. Кад год чујете да неко говори о правилу 80/20, ради се о овоме. ОК? 20% робе доноси 80% прихода, 20% корисника користи 80% ресурса -- о овом облику људи говоре кад се то дешава. Институције имају само два алата: шаргарепе и штапове. Зона од 80% је зона без шаргарепе и штапа. Трошкови управљања институцијом значе да не можете рад тих људи једноставно укључити у институционални систем. Институционални модел увек вуче на лево, третирајући те људе као запослене. Одговор институције је: могу добити 75% вредности за 10% запослења - одлично, то ћу и урадити. Модел кооперативне инфраструктуре каже: зашто бисте се одрекли четвртине вредности? Ако ти је систем дизајниран тако да мораш да се одрекнеш четвртине вредности, редизајнирај систем. Не преузимај трошак који те спречва да дођеш до доприноса ових људи. Направи систем у ком било ко може нешто да допринесе.

Дакле координисани одговор не пита: "какви су радници ови људи", него: "на који начин они доприносе"? Овде имамо "Психо Милта", корисника Фликера, који је поставио само једну фотку са називом "Ирак". Ево те фотке. Обележена са "лош дан на послу". Дакле, питање је да ли желите ту фотку? Да или не. Питање није да ли је Психо Милт добар радник.

Напетост настаје између институције која оспособљава и институције која је препрека. Када имате посла са левим крајем једне од ових расподела, кад имате посла с људима који проводе много времена производећи много материјала који желите, то је ситуација где вас институција оспособљава. Можете запослити те људе као раднике, можете координисати њихов рад и можете добити неки резултат. Али кад сте овде, где Психо Милтови овог света додају једну по једну фотку, то је институција као препрека.

Институције мрзе кад им се каже да су препреке. Једна од ствари која се догађа кад институционализујете неки проблем, је да први циљ те институције одмах прелази са првобитног циља на само-очување. И прави циљ институције одлази на 2 до n. Дакле, кад им се каже да су препреке и да постоје другачији начини координисања вредности, оне пролазе кроз нешто као што су Кублер-Рос нивои -- (Смех) -- реакције коју имате кад сазнате да сте смртно болесни: порицање, љутња, ценкање, прихватање. Већина кооперативних система које смо видели нису присутни довољно дуго да би стигли до фазе прихватања.

Много институција је и даље у фази порицања, али од недавно виђамо много љутње и ценкања. Управо сада постоји један диван, мали пример. Једна аутобуска компанија у Француској тужи људе због организоване вожње јер, због тога што су се координисали како би добили кооперативну вредност, компанија губи приход. Можете ово пратити у Гардијану. Прилично је забавно.

Важније питање је шта радите са вредношћу овде? Је л' тако? Како да то ухватите? Као што рекох, институције су спречене да то ухвате. Стив Балмер, садашњи директор Мајкрософта, пре пар година је критиковао Линукс и рекао је: "О, та ствар, где хиљаду програмера доприноси Линуксу, је мит. Гледали смо ко је учествовао у томе и већину "закрпа" направили су програмери који су урадили само једну ствар." У тој жалби можете чути ову расподелу. И можете видети зашто је то, из Балмеровог угла, лоша идеја, је л' тако? Запослили смо тог програмера, дошао је, попио наше кока-коле и три године играо стони фудбал, а имао само једну идеју. (Смех) Зар не? Лоша одлука. (Смех)

Психо Милт питање је, да ли је то била добра идеја. Шта да је то била сигурносна закрпа? Шта да је то била сигурносна закрпа против прекорачења бафера, којих Windows има неколико? Да ли желите ту закрпу? Чињеница да један програмер може, без обавезе да улази у професионални однос са неком институцијом, да побољша Линукс једном и да после тога нестане, престрављује Балмера. Јер оваква вредност није доступна у класичним институционалним оквирима, него је део кооперативних система софтвера отвореног кода, дељења података,

Википедије. Користим много примера са Фликера али о овоме постоје приче са свих страна. Meetup, сервис основан како би корисници у својој околини пронашли људе који деле исте интересе и афинитете и стварно се срели у реалном животу, у кафићу или пабу или где год. Када је Скот Хајферман основао Meetup, мислио је да ће га користити људи који гледају возове или воле мачке - класичне интересне групе. Оснивачи не знају шта су направили. Која је тренутно је најпопуларнија Meetup група, која има највише огранака у највише градова са највише чланова и најактивнија је? Маме-домаћице. У Америци предграђа и две плате, маме-домаћице пропуштају инфраструктуру коју има шира породица и локалне, мале комшијске заједнице. И оне је поново осмишљавају, користећи ове алате. Meetup је платформа, али је њена вредност у друштвеној инфраструктури. Ако желите да знате која технологија ће променити свет, не обраћајте пажњу на тринаестогодишње дечаке -- обратите пажњу на младе маме, јер оне нимало не подржавају технологију која материјално не побољшава њихове животе. Ово је много важније од Xbox-а, али је много мање бљештаво.

Мислим да је ово револуција. Мислим да је ово заиста дубока промена начина на који су организовани наши односи. Намерно користим ту реч. То је револуција зато што мења стање равнотеже. Потпуно нов начин рађења ствари, што укључује нове мане. Тренутно у Сједињеним Државама, жена по имену Џудит Милер је у затвору јер није открила своје изворе федералној великој пороти -- она је новинарка за Њујорк Тајмс -- своје изворе, у веома апстрактном случају, тешком за праћење. Новинари протестују на улицама, за побољшање закона о заштити. Закони о заштити су комбинација државних закона -- који омогућавају новинару да не открије свој извор. Међутим, ово се дешава упоредо са успоном блоговања. Блоговање је класични пример масовне аматеризације. Оно је де-професионализовало издаваштво. Желите да данас свима објавите било шта што вам је у мислима? Притиском на једно дугме, то можете урадити бесплатно. Ово је професионалну класу издаваштва спустило на ниво масове аматеризације. И закон о заштити, колико год га желели -- желимо професионалну класу оних који говоре истину -- постаје све мање јасан, јер институција постаје све мање јасна. Неки људи у Сједињеним Државама се тренутно убијају у појам, покушавајући да схвате да ли су блогери новинари. А одговор на то питање је, нема везе, јер то није право питање. Новинарство је било одговор на важније питање, а то је "како ће друштво бити информисано"? Како ће делити идеје и мишљења? Ако на то постоји одговор изван професионалног оквира новинарства, нема смисла професионалну метафору применити на ову дистрибуирану класу. Дакле, колико год ми желели законе о заштити, позадина -- институције за које су они били везани -- постаје мање јасна.

Ево још једног примера. "Про-ана" групе. То су групе тинејџерки које користе блогове, форуме и осталу кооперативну инфраструктуру, како би основале групе подршке за намерно одржавање анорексије. Постављају слике мршавих манекенки, које називају "инспирација за мршавост." Имају слогане попут "Гладовањем до спаса". Чак имају и наруквице у стилу Ленса Армстронга, ове црвене, које у овој малој групи означавају "Желим да одржим свој поремећај исхране". Размењују савете: ако ти се нешто једе, очисти WC или канту за смеће. Глад ће проћи.

Навикли смо да су групе подршке корисне. Гајимо став да су оне у основи корисне. Али испоставља се да је логика група подршке вредносно неутрална. Група подршке је само мала група која жели да одржи начин живота у контексту неке веће групе. Kад је већа група гомила пијаница, а мала група жели да остане трезна, ми мислимо да је то супер група подршке. Али кад малу групу чине тинејџерке које намерно желе да остану анорексичне, онда смо ужаснути. Десило се то да су нормативни циљеви група подршке на које смо навикли дошли од институција које су их обликовале, а не од инфраструктуре. Када инфраструктура постане широко доступна, открива се да је логика групе подршке доступна свима, укључујући људе са оваквим циљевима.

Дакле, код ових промена постоје значајне мане као и вредности. Наравно, тренутно можемо само да наговестимо рад незваничних чинилаца који покушавају да утичу на светске токове и ово искоришћавају. Ово је друштвена мапа отмичара и њихових сарадника који су извели напад 11. септембра. Направљена је анализом њихових образаца комуникације, коришћењем многих од ових алата. Нема сумње да интелигентне заједнице света данас исто то раде за нападе од прошле недеље.

Ово је део говора где вам кажем шта ће бити резултат свега овога, али понестаје ми времена, што је добро, јер не знам одговор. (Смех) Као и са штампарском пресом, ако је ово револуција, не води нас од тачке А до тачке Б. Води нас од тачке А до хаоса. Штампарска преса је створила 200 година хаоса, померивши свет са тачке где је католичка црква била организациона политичка сила, до вестфалског мира, кад смо коначно знали шта је нова јединица: нација-држава.

Ја не предвиђам 200 година хаоса као последицу овога. Педесет. 50 година током којих ће слабо координисане групе добити све већу предност и што више оне буду претходиле традиционалним институционалним императивима -- као што је планирање унапред или мотив за профитом -- то ће више предности имати. Институције ће доспети под све већи притисак и што се ригидније њима управља, више се ослањају на монополе у информацијама, притисак ће бити већи. То ће се десити у једној по једној институцији. Силе су опште, али резултати ће бити конкретни.

Овде није суштина у томе: "Ово је дивно" или "Видећемо прелаз од искључивости институција, на искључивост оквира сарадње". Биће много компликованије од тога. Али то ће бити огромна промена. А пошто можемо да унапред видимо да то долази, ја кажем: могли бисмо да постанемо добри у томе. Много вам хвала. (Аплауз)