Čarls Limb: Vaš mozak o improvizaciji

Ja sam hirurg koji proučava kreativnost, a nikada nisam imao pacijenta koji bi mi rekao: "Želim da budete kreativni tokom moje operacije." Tako da mislim da tu postoji mala doza ironije. Reći ću uprkos tome, nakon toliko obavljenih operacija, da je operisanje jako slično sviranju muzičkog instrumenta. I za mene, ova vrsta duboke i dugotrajne fascinacije zvukom je činilac koji me naveo da budem i hirurg ali takođe i da se bavim naukom o zvuku, posebno muzikom. I tako ću vam narednih minuta pričati o svojoj karijeri o tome kako sam bio u stanju da studiram muziku i kako sam pokušao da se izborim sa ovim pitanjima kako je mozak u stanju da bude kreativan. Većinu ovog rada sam završio na Džons Hopkins Univerzitetu, ali i na Nacionalnom Institutu Zdravlja gde sam prethodno radio. Proći ću kroz neke naučne eksperimente i pokušati da objasnim tri muzička eksperimenta.

Počeću tako što ću vam prikazati jedan snimak. I to je snimak Kita Džereta, poznatog džez improvizatora i verovatno najpoznatiji primer ikada osobe koja stvara improvizacije na izuzetno visokom nivou. I on će improvizovati čitave koncerte iz svoje glave, i nikada ih neće svirati na potpuno isti način. I tako, kao oblik intenzivne kreativnosti, mislim da je ovo sjajan primer. I zašto da onda ne pustimo snimak.

(Muzika)

Zaista je neverovatno, fenomenalno to što se dešava ovde. Uvek sam zapanjen -- samo kao slušalac, kao obožavatelj -- kad god slušam ovo. I mislim: kako je to uopšte moguće? Kako mozak uopšte može da stvara toliko informacija, toliko muzičke spontanosti? Tako sam postavio ovaj koncept, naučno, kao umetničku kreativnost, ona je magična, ali nije magija. Što znači da je proizvod mozga. Nema mnogo ljudi bez moždane aktivnosti koji stvaraju umetnost. I sa tom pretpostavkom da je umetnička kreativnost zapravo neuronski proizvod, uzeo sam tu tezu koju bi mogli proučavati kao što bi mogli proučavati bilo koji drugi složeni neurološki proces. I mislim da postoje i neka podpitanja koja sam postavio tamo. Da li je zaista moguće naučno proučavati kreativnost? Mislim da je to jako dobro pitanje. I reći ću vam da su najnaučnije studije muzike veoma neprovidne. I kada prođete kroz njih, veoma je teško prepoznati muziku u njima. Zapravo, deluju vrlo nemuzikalno u celini gledano i kao da propuštaju čitavu poentu muzike.

I tako nas to dovodi do narednog pitanja: Zašto bi naučnici proučavali kreativnost? Možda mi nismo prave osobe za to. Pa, možda, ali ja bih rekao da, iz naučne perspektive -- mi pričamo puno o inovacijama danas -- o nauci o inovacijama, koliko razumemo način na koji je mozak sposoban da stvara inovacije u najranijem uzrastu. Istina je da znamo veoma malo o tome kako smo u stanju da budemo kreativni. I zato mislim da ćemo tek videti u narednih 10, 20, 30 godina pravu nauku o kreativnosti koja je u razvoju i koja će tek procvetati. I jer sada imamo nove metode koje će nam omogućiti da procese kao što je jedan ovakav, složena džez improvizacija, detaljno proučimo. Tako se sve svodi na mozak. Svi mi imamo ovaj izuzetan mozak, koji je u najmanju ruku, slabo shvaćen. Mislim da neuronaučnici imaju mnogo više pitanja nego odgovora. I ja, ja vam neću dati previše odgovora danas, samo ću postaviti puno pitanja.

I u osnovi to je ono šta ja radim u laboratoriji. Postavljam pitanja o tome šta je to što mozak radi a što nam omogućava da budemo kreativni. Ovo je glavni metod koji ja koristim. Zove se funkcionalna magnetna rezonanca. Ako ste nekada bili na magnetnoj rezonanci, to vam je jako slično, samo je ova opremljena na specijalan način ne samo da pravi slike vašeg mozga, već da pravi slike aktivnih zona mozga. Način na koji to radi je sledeći. Postoji nešto što se zove BOLD slikanje, i odnosi se na prikaz nivoa kiseonika u krvi. Kada ste na funkcionalnoj magnetnoj rezonanci, vi ste u velikom magnetu koji poravnava vaše molekule u određenim regijama. Kada je određena zona mozga aktivna, što znači da je neuronska zona aktivna, dobija dotok krvi koji je povezan sa tim područjem. Taj dotok krvi izaziva povećanje lokalne krvi u tom području kao i promenu u koncentraciji deoksihemoglobina. Deoksihemoglobin se može detektovati magnetnom rezonancom, dok oksihemoglobin ne može. Putem ovog metoda zaključivanja -- a merimo takođe i dotok krvi, ne neuralnu aktivnost -- možemo reći da je deo mozga koji dobija više krvi aktivan tokom određenog zadatka. I to je suština načina rada funkcionalne magnetne rezonance. I on se koristi još od devedesetih kako bi se analizirali neki složeni procesi.

Sada ću opisati studiju koju sam ja radio, a to je džez u funcionalnoj magnetnoj rezonanci. Radio sam sa svojim kolegom, Alan Braun, na NIH-u. Ovo je kratak video prikaz kako smo radili taj projekat.

(Video) Čarls Limb: Ovo je plastična MIDI klavijatura koju koristimo za Džez eksperimente. A to je klavijatura sa 35 dirki dizajnirana tako da stane u skener, da bude magnetski sigurna, da ima minimalne smetnje koje bi uticale na neke nalaze i ima ovaj jastuk koji može da se položi na sviračeve noge dok sviraju u ležećem položaju, dok su u skeneru. I to radi ovako -- ovo ne proizvodi nikakav zvuk. Ono šalje zvuk koji se zove MIDI signal -- ili digitalni muzički interfejs -- kroz ove žice u kutiju i potom u kompjuter, koji potom aktiviraju uzorke klavira visokog kvaliteta poput ovog.

(Muzika)

(Muzika)

ČL: Ok, dakle radi. Tako kroz ovu klavijaturu, imamo način da proučavamo muzičke procese. Pa šta onda radite sada kada imate ovakvu kul klavijaturu? Ne možete samo reći -- "E pa sjajno je što imamo ovakvu klavijaturu." Moramo uraditi i nekakav naučni eksperiment. A eksperiment zaista počiva na sledećem. Šta se dešava u mozgu tokom učenja i memorisanja, a šta se dešava tokom nečega što je spontano izvedeno, ili improvizovano, na način koji se poklapa motorički u terminima nižeg nivoa senzornih motoričkih funkcija?

I tako, imam ovde nešto što zovemo paradigme. Imamo ovde paradigmu skale, što je zapravo sviranje skale gore dole, zapamćeno. I tu je i improvizacija na skali -- četvrtine nota, metronom, desna ruka -- naučno veoma sigurno, ali muzički jako dosadno. I onda je tu i poslednja, koju zovemo džez paradigma. Ono što smo mi uradili jeste da smo doveli profesionalne džez muzičare u NIH, oni su morali da zapamte ovaj deo muzike levo, niže levo -- što je ono što ste mene čuli da sviram -- i onda su morali to da improvizuju sa istim promenama u akordima. A ako možete kliknuti tu zvučnu ikonu sa donje leve strane, to je primer onoga što je zapisano skenerom.

(Muzika)

I na kraju, ovo nije najprirodnije okruženje, ali su oni u stanju da sviraju pravu muziku. Slušao sam taj solo 200 puta, i još uvek mi se sviđa. I muzičarima je bilo izuzetno ugodno na kraju. Prvo smo izračunali broj nota. Da li oni zapravo samo sviraju mnogo više nota dok improvizuju? Nije to bilo u pitanju. Pogledali smo aktivnost mozga. Pokušaću ovo da sažmem za vas. Ovo su kontrastne mape koje pokazuju razlike između onoga što se dešava dok improvizujete i onoga što radite a što je memorisano. Crveno je deo koji je aktivan u prefrontalnom korteksu, frontalnom režnju mozga. Plavo je deo koji nije bio aktivan. Tako smo imali taj žarišni deo koji se zove središnji prefrontalni korteks, koji je bio aktivan. Imali smo taj široki pojas koji se zove lateralni prefrontalni korteks kome je aktivnost opadala, i to ću sada sumirati za vas.

Ovo su multifunkcionalne zone mozga. Kako ja to volim da kažem, ovo nisu džez zone mozga. One radi mnogo drugih stvari kao što su samorefleksija, introspekcija, radna memorija i tako dalje. Svest je smeštena u frontalnom delu. Ali imamo ovu kombinaciju područja koja su naučena da se angažuju tokom samoposmatranja, koja se gase, i područja koja su naučena da budu autobiografska, ili samoekspresivna, koja se pale. I mi mislimo, bar sad na početku -- to je jedna studija. Verovatno je pogrešna. Ali to je jedna studija. Mislimo da je razumna hipoteza to da, kako bi bili kreativni, morate da imate ovu čudnu disocijaciju frontalnog režnja. Jedna zona se pali, a druga velika zona se gasi, kako ne biste bili inhibirani, kako biste dozvolili sebi da pravite greške, kako ne biste stalno gasili sve te generišuće impulse. E sada, mnogo ljudi zna da muzika nije uvek samostalna aktivnost -- nekada se radi u komunikaciji sa drugima.

I tako je sledeće pitanje: Šta se dešava kada muzičari improvizuju naizmenično, nešto što se zove improvizujuća četvorka, što je nešto što se normalno radi u džez eksperimentu? Ovo je bluz sa skalom od 12. I razbio sam to na grupe skala od po četiri, kako bi znali kako biste improvizovali. Ono što smo uradili jeste da smo doveli muzičare u skener -- sve isto -- dali smo im da memorišu ovu melodiju imali smo muzičara i u kontrolnoj sobi koji je improvizovao interaktivno.

Ovo je muzičar, Majk Poup, jedan od najboljih svetskih basista i fenomenalni pijanista. On svira komad koji smo upravo videli nešto bolje nego što sam ja zapisao.

(Video) ČL: Majk, hajde uđi. (Čovek: Neka sila bude sa tobom.) Sestra: Nemaš ništa u džepovima Majk? Majk Poup: Ne. Ništa nemam u džepovima. (Sestra: OK)

ČL: Morate da imati ispravan stav kako biste pristali na to. (Smeh) Zapravo je na neki način i zabavno. I tako sada sviramo naizmenično. On je unutra. Možete videti njegove noge. Ja sam u kontrolnoj sobi tamo, sviram naizmenično.

(Muzika)

(Video) Majk Poup: Ovo je prilično dobra prezentacija kako to zapravo jeste. I dobro je što nije prebrzo. Činjenica da mi to radimo iznova i iznova čini da se prilagodite okruženju. Najteža stvar mi je bila ta kinestetička stvar, da gledam svoje ruke kroz dva ogledala, ležeći na leđima i što nisam u mogućnosti da pomeram išta izuzev ruku. To je bio izazov. Ali ipak, bili su trenuci, zaista, pravog, istinskog zajedničkog sviranja.

ČL: U ovom trenutku, uzeću par trenutaka. Ono što vidite ovde -- I činim najgori greh u nauci, a to je da vam pokažem preliminarne podatke. Ovo je jedan podatak. To je zapravo, Majk Poup podatak. Šta vam zapravo pokazujem ovde? Kada je svirao sa mnom, improvizovao a ne svirao naučeno, njegove lingvističke zone su se upalile, njegova Brokina zona, što je inferiorni frontalni girus sa leve strane. Imao je gotovo iste i sa desne strane. To je zona koja je aktivna tokom ekspresivne komunikacije. Čitava postavka da je muzika jezik, postoji čitava neurološka osnova za to na kraju krajeva, možemo da vidimo kako dva muzičara zapravo razgovaraju kroz muziku. Ovo smo uradili sa osam subjekata, i sada sakupljamo sve podatke. I nadamo se da ćemo pronaći nešto značajno.

Sada kada razmišljam o improvizaciji i jeziku, zapitam se šta je sledeće? Rep, naravno, rep -- slobodni stil. Oduvek sam bio fasciniran slobodnim stilom. I hajde da pogledamo i ovaj video.

(Video) Mos Def: ♫ ... tamne kože ja sam, 1.80 ja sam ♫ ♫ sviram gde god sam, u tvojoj blizini sam ♫ ♫ sinergija celog stila, prepoznajem simetriju ♫ ♫ hajde probaj da me povrediš, slomi ih hemijski ♫ ♫ nije broj 10 M.C., pričaj o tome kako si ♫ ♫stilizovan kao Kenedi, kasnim kao 10 prema 3 ♫ ♫ kada kažem tu sam, cure kažu sakrij ožiljak ♫

ČL: I tako postoji puno analogije između slobodnog stila i džeza. Postoji zapravo jaka korelacija između ova dva oblika muzike u različitim vremenskim periodima. Na mnogo načina, rep je imao sociološku funkciju istu koju je imao i džez. I kako proučavate rep naučno? Moje kolege misle da sam malo lud, ali ja mislim da je to vrlo moguće. I ovo je to što ja radim: imate umetnika slobodnog stila uđe i memoriše muziku koju ste mu napisali, koju nikada ranije nije čuo, i zatim on uradi slobodan stil. I tako sam rekao članovima svog tima da ću repovati za TED, a oni su rekli, "Nema šanse." I tada sam pomislio --

(Aplauz)

Evo o čemu se radi. Sa ovim velikim ekranom, možete svi repovati sa mnom. Ok? Ono šta smo mi od njih tražili jeste da memorišu ovu ikonu dole levo. Ovo je kontrolni uslov. Ovo je to što su memorisali.

Kompjuter: ♫ Memorija, udar ♫ ČL: ♫ Udari ritma u poznatoj sredini ♫ ♫ Ritam i rima, čine me kompletnim ♫ ♫ Klima je uzvišena kada sam za mikrofonom ♫ ♫ Izbacujem rime koje udaraju kao gromovi ♫ ♫ Tražim istinu u ovom večitom lutanju ♫ ♫ Moja strast nije moda, vidite kako sam obučen ♫ ♫ Psihopatske reči, pojavljuju se u glavi ♫ ♫ Pevam ove reči koje samo ja čujem ♫ ♫ Umetnost otkrivanja u kojoj se lebdi ♫ ♫ Unutar misli slobodnih po volji ♫ ♫ Sve ove reči teku kao kiša ♫ ♫ Treba mi ludi naučnik da proveri moj mozak ♫

(Aplauz)

Obećavam vam da se ovo više nikada neće desiti.

(Smeh)

I sada, ono što je sjajno kod muzičara slobodnog stila, oni dobiju stimulus u vidu različitih reči. Oni ne znaju šta sledi, ali će čuti nešto na neformalan način. Samo napred i kliknu na tu zvučnu ikonu desno. Oni treba da budu stimulisani sa nekom od ove tri reči: "svidjati", "ne" i "glava". On ne zna šta dolazi.

Muzičar slobodnog stila: ♫ Ja sam nalik (nedefinisano) ♫ ♫ (nedefinisano) neljudska, nebeska slika ♫ ♫ Nazad u dane, kada sam sedeo na piramidama i meditirao ♫ ♫ Sa slušalicama na glavi ♫ ♫ Da vidim da li još uvek mogu da slušam, izbacuje zvuk ♫ ♫ Vidi kako se keziš ♫ ♫ Učim decu u pozadini učionice ♫ ♫ O poruci apokalipse ♫ ♫ Ne mnogo ipak, mora biti jednostavno ♫ ♫ (nedefinisano) instrumental ♫ ♫ Štetno je igrati Super Maria ♫ ♫ (nedefinisano) kutije (nedefinisano) hip hop ♫

ČL: I ponovo, neverovatna je stvar koja se tu dešava. Dešava se nešto što je, neurološki, fascinantno. Nebitno je da li volite ili ne tu muziku. Sa kreativnog stanovišta, to je samo fenomenološka stvar. Ovo je video kako smo to radili u skeneru. (Smeh)

(Video) ČL: Ovde smo sa Emanuelom.

ČL: To je bilo snimljeno u skeneru, inače.

(Video) ČL: To je Emanuel u skeneru. Upravo je memorisao rime za nas.

Emanuel: ♫ Udari ritma u poznatoj sredini ♫ ♫ Ritam i rima, čine me kompletnim ♫ ♫ Klima je uzvišena kada sam za mikrofonom ♫ ♫ Izbacujem rime koje udaraju kao gromovi ♫ ♫ Tražim istinu u ovom večitom lutanju ♫ ♫ Moja strast je moda, vidite kako sam obučen ♫

ČL: Ok. Prekinuću ovde. Šta vidimo u njegovom mozgu? Ovo je zapravo mozak četvorice repera. I ono što vidimo, jesu govorna područja koja se pale, ali onda -- zatvorenih očiju -- kada ste u slobodnom stilu - nasuprot memorisanju, imate upaljenu široku zonu vizuelnog područja. Imate glavnu cerebralnu aktivnost, koja je uključena pri motoričkoj koordinaciji. Imate povišenu moždanu aktivnost kada radite komparativan zadatak, kada je jedan zadatak kreativan a drugi baziran na memorisanju. Ovo je sve preliminarno, ali mislim da je nekako kul.

I tako samo da zaključim, imamo mnogo pitanja. I kao što sam rekao, ovde smo da postavljamo pitanja, ne da odgovaramo. Želimo da dođemo do korena kreativnih genija, neurološki. I mislim da smo se ovim metodama jako približili tome. I nadam se da ćete u narednih 10, 20 godina zaista moći da vidite prave, značajne studije koje će pokazati da nauka mora da sustigne umetnost, i mislim da sada počinjemo sa tim.

Želim sada da vam zahvalim na vašem vremenu. Cenim to.

(Aplauz)