Čarls Lidbiter: Inovacija obrazovanja u sirotinjskim naseobinama

Veliko mi je zadovoljstvo da budem ovde. Veliko mi je zadovoljstvo da govorim nakon Brajana Koksa iz CERN-a. Čini mi se da je CERN dom Velikog hadronskog kolajdera. Ali šta se desilo sa Malim hadronskim kolajderom? Gde je Mali hadronski kolajder? Jer Mali hadronski kolajder je nekad bio u trendu. A sada, Mali hadronski kolajder leži na nekoj polici, neprimećen i zanemaren. Sećate se kada je Veliki hadronski kolajder počeo s radom, pa se pokvario i mnogi su se pitali zašto, bio je to tim naučnika Malog hadronskog kolajdera koji ga je sabotirao jer su bili ljubomorni. Celoj porodici hadronskog kolajdera bi dobro došla terapija.

Pouka Brajanove prezentacije, na izvestan način -- sve te fantastične slike -- je u stvari sledeća: da širina perspektive određuje sve što vidite. Brajan je hteo da kaže da je nauka postepeno otvorila različite perspektive sa kojih možemo sebe da posmatramo. I u tome leži njen značaj. Dakle, perspektiva iz koje posmatrate određuje praktično sve što ćete videti. Pitanje koje postavljamo određuje veći deo odgovora koji dobijamo.

I tako, ako postavimo pitanje: Gde gledati da bismo videli budućnost obrazovanja? Odgovor koji nam se tradicionalno daje, ili bar u poslednjih 20 godina, je vrlo jednostavan. Idite u Finsku. Finska ima najbolji obrazovni sistem na svetu. Finci mogu biti pomalo dosadni i depresivni i sa visokom stopom samoubistava, ali, sveca mu, imaju kvalifikacije. I oni zaista imaju apsolutno zadivljujući sistem obrazovanja. I tako svi odmarširamo do Finske, i onda se divimo njihovom socio-demokratskom čudu njihovoj kulturalnoj homogenosti i svemu ostalom, i onda imamo muke da zamislimo kako da te lekcije primenimo kod kuće.

Tako da sam, u poslednjih godinu dana, uz pomoć Cisco kompanije, koja me je, iz nekog šašavog razloga, sponzorisala da to učinim, tražio odgovor na drugim mestima. Radikalna inovacija zaista ponekad može da dođe od najboljih, ali ona često dolazi i iz sredina gde postoji velika potreba, neispunjena, skrivena potreba i nedovoljni resursi da bi se primenila tradicionalna rešenja -- tradicionalna skupa rešenja koja zavise od profesionalnih ustanova, kao što su škole i bolnice.

Tako sam se našao na mestima kao što su ova. Ovo je Manki Hil. Jedno od stotina sirotinjskih naselja, favela u Riju. Najveći deo rasta populacije u sledećih 50 godina odvijaće se u gradovima. Svetska populacija će svake godine rasti za po šest gradova sa 12 miliona stanovnika i tako narednih 30 godina. Skoro sav taj rast će se dešavati u razvijenom svetu. Ali on će se uglavnom dešavati na mestima kao što je Manki Hil. Ovo su mesta gde ćete videti najbrže rastuću populaciju mladih u svetu. Znači, ako želite recept koji funkcioniše -- u bilo kojoj oblasti -- zdravstvo, obrazovanje, državna politika i školstvo -- morate da idete na ovakva mesta. I ako odete na ta mesta, upoznaćete ljude kao ove.

Ovo je momak pod imenom Huanderson. Sa 14 godina, slično kao i mnogi 14-ogodišnjaci u brazilskom sistemu obrazovanja, napustio je školu. Bila je dosadna. I Huanderson je umesto toga, krenuo u ono što obezbeđuje vrstu životne prilike i nade, u mestu u kojem je živeo, a to je - trgovina drogom. I do svoje šesnaeste godine, uz brzo napredovanje, nadgledao je trgovinu drogom u 10 favela. Obrt mu je iznosio 200 hiljada dolara nedeljno. Zapošljavao je 200 ljudi. I bio bi mrtav pre svoje 25. godine. Srećom, upoznao je ovog momka, pod imenom Rodrigo Bađio, vlasnika prvog laptopa ikad u Brazilu. 1994. godine, Rodrigo je započeo nešto što se zvalo CDI, projekat koji je kompjutere, dobijene donacijom od korporacija, postavljao u mesnim zajednicama naselja I stvarao mesta kao što je ovo. Ono što je preobratilo Huandersona bila je tehnologija koja je učenje učinila zabavnim i pristupačnim.

Ili možete otići na mesta kao što je ovo. Ovo je Kibera, koja je najveća sirotinjska naseobina u istočnoj Africi. Ovde žive milioni ljudi, naselje se prostire kilometrima. I tamo sam upoznao ove dve devojke, Azra je s leve strane, Morin sa desne. One su upravo dobile kenijsku potvrdu o završenom srednjem obrazovanju (CSE). Ovo ime vam govori da kenijski sistem obrazovanja pozajmljuje gotovo sve od Britanskog sistema, cca 1950. godine, s tim što je uspeo da ga načini još gorim. Dakle, postoje škole u mestima kao što je ovo. One izgledaju ovako. Tu je Morin išla u školu. To su privatne škole. Državnih škola nema u karton-naseljima. Obrazovanje koje su tu dobile bilo je jadno. Na mestima kao što je ovo. Ovu školu su osnovale neke kaluđerice u drugom divljem naselju pod imenom Nakuru. Polovina dece u ovom razredu nema roditelje jer su umrli od AIDS-a. Druga polovina ima samo jednog roditelja jer je drugi takođe umro od AIDS-a. Dakle, izazovi školstva na ovakvim mestima nisu u tome kako obrazovati kraljeve i kraljice Kenije ili Britanije. Već kako da opstanu, kako da zarade za život, kako da ne postanu HIV pozitivni. Tehnologija dostupna i bogatima i siromašnima na mestima kao što je ovo nema nikakve veze sa industrijskom tehnologijom. Niti ima veze sa strujom ili vodom. To je mobilni telefon. Ukoliko želite da od nule pokrenete bilo koju uslugu u Africi, danas ćete započeti sa mobilnim telefonom. Ili možete otići u mesto kao što je ovo.

Zove se Madandžiri kolonija, koja je veoma razvijeno divlje naselje na 25 minuta od Nju Delhija, gde sam susreo ove devojke, moje vodiče u obilasku tog kraja. Izvanredna stvar o ovim devojkama, i znak svojevrsne društvene revolucije, koja je zahvatila sve zemlja u razvoju, je da ove devojke nisu udate. Pre 10 godina, one bi već sigurno bile udate. Danas one nisu udate i žele da nastave svoje školovanje, da imaju karijeru. Njih su podigle majke koje su nepismene, koje nikada nisu radile domaće zadatke. Širom zemalja u razvoju, postoje milioni roditelja, na desetine, stotine miliona, koji po prvi put imaju decu koja rade domaće zadatke i testove. Razlog zbog kojeg one nastavljaju da uče, nije zato što su išle u školu kao što je ova. Ovo je privatna škola. Ovo je škola koja se plaća. Ovo je dobra škola. Ovo je najbolje što možete dobiti od indijskog obrazovnog sistema u Hajderabadu. Razlog što su one nastavile sa obrazovanjem je sledeći.

Ovo je kompjuter, postavljen na ulasku u njihovo naselje. Postavio ga je revolucionarni društveni preduzetnik pod imenom Sugata Mitra koji je usvojio najradikalniji pristup, dokazujući da deca, u ispravnim uslovima, mogu da uče sama, uz pomoć kompjutera. Ove devojčice nikad nisu prišle Google-u. Ne znaju ništa o Vikipediji. Zamislite kako bi njihovi životi izgledali kad biste mogli da im to pružite.

Tako, ako pogledate, kao što sam ja učinio, na ovoj turneji, i pročitavši oko sto studija različitih društvenih inovatora i preduzetnika koji su radili u ovim vrlo ekstremnim uslovima, i ako pogledate modele obrazovanja do kojih su došli, videćete da ovi ni izbliza ne podsećaju na školu. Kako ti modeli izgledaju? Pa, obrazovanje je svetska religija. A obrazovanje plus tehnologija je veliki izvor nade. Možete otići na mesta kao što je ovo.

Ovo je škola na tri sata udaljenosti od Sao Paola. Većina dece iz ove škole ima nepismene roditelje. Mnogi od njih kod svojih kuća nemaju struju. Ali za njih je potpuno prirodna stvar da koriste kompjutere, Internet sajtove, prave video zapise i tome slično. Kad posetite ovakva mesta shvatite da obrazovanje u ovim okolnostima deluje na principu privlačenja a ne prinude. Veći deo našeg obrazovnog sistema je prinuda. Mene su doslovce gurali da idem u školu. Kad stignete u školu, stvari vam se nameću, znanje, ispiti, sistemi, rasporedi. Ukoliko želite da privučete ljude kao što je Huanderson koji bi mogao, na primer, da kupi oružje, nosi nakit, vozi motocikle i osvaja devojke, sve kroz trgovinu drogom, i vi želite da ga privučete da se školuje, vaš obavezni nastavni plan i program zaista nemaju nikakvog smisla. To ga sigurno neće privući. Morate da ga privučete. Dakle, obrazovanje treba da deluje na principu privlačnosti, ne prinude.

I tako, koncept nastavnog plana i programa je potpuno irelevantan u ovakvim okolnostima. Obrazovanje treba da započne od stvari koje su značajne za njih, u njihovom okruženju. Koje su to stvari? Pa, ključ je u motivaciji i tu postoje dva aspekta. Jedan je da se obezbedi spoljašnja motivacija odnosno, da se obrazovanje isplati. Naši obrazovni sistemi svi funkcionišu na principu da se oni na kraju isplate, ali na to mora prilično da se pričeka. To je predugačak period kada ste siromašni. Čekati 10 godina da bi vam se obrazovanje isplatilo je suviše dug period, kad vam osnovne životne potrebe nisu ispunjene, kad imate braću i sestre o kojima morate da se starate ili posao kojim morate da se bavite. Znači, treba vam obrazovanje koje je primenljivo i pomaže ljudima da odmah zarade za život, tu gde jesu. Takođe, morate da ga načinite suštinski zanimljivim.

Tako sam uvek iznova nailazio na ljude kao što su ovi. Ovo je jedan neverovatan čovek, Sebasteo Roha, iz Belo Horizonta, trećeg po veličini grada u Brazilu. Izmislio je više od 200 igrica da bi podučavao praktično bilo koji predmet pod suncem. U školama i zajednicama u kojima Teo radi, deca dan uvek započinju u krugu i uvek s nekim pitanjem. Zamislite obrazovni sistem koji bi počinjao od pitanja, a ne od znanja koje treba saopštiti, ili od igre, a ne od lekcije, Ili od stava da ljude prvo treba uključiti pre nego što možete nečemu da ih naučite. U našim obrazovnim sistemima, sve te stvari radite naknadno, ukoliko imate sreće, sport, gluma, muzika. To su nastavna sredstva. Dok u mestima kao što su ova, ljudi bivaju privučeni obrazovanju kroz plesni projekat ili cirkuski projekat ili, najbolji primer od svih -- El Sistema u Venecueli -- koji je muzički projekat. Tako da ljude privučete učenju kroz te aktivnosti, a ne dodavanjem istih nakon što je učenje završeno i već ste sažvakali svoje "kognitivno povrće".

Tako El Sistema u Venecueli koristi violinu kao metod učenja. Teo Roha koristi pravljenje sapuna kao metod učenja. I ono što vidite kad pogledate ovakve metode je da one koriste ljude i mesta na neverovatno kreativne načine. Vršnjaci pomažu jedni drugima pri učenju. Kako obezbediti obrazovanje kad nema učitelja, kad učitelji ne žele da dođu ili ne možete da ih priuštite, ili čak, kad ih i dobijete, ono što predaju, nije primenljivo u zajednicama gde se nalaze? Pa, stvorite svoje sopstvene učitelje. Starija deca podučavaju mlađu, ili stvorite para-učitelje, ili dovedete specijalistu. Ali postoje načini da ljudima donesete primenljivo obrazovanje putem tehnologije, ljudi i mesta koja su drugačija.

Ovo je škola u autobusu na gradilištu u Puni, najbrže rastućem gradu u Aziji. U Puni postoji 5000 gradilišta. 30 hiljada dece živi na tim gradilištima. To je ceo jedan grad. Zamislite eksploziju urbanog razvoja koja će dogoditi širom zemalja u razvoju i koliko hiljada dece će provesti svoje školske godine na takvim gradilištima. Dakle, ovo je vrlo jednostavan projekat da im se obrazovanje približi pomoću autobusa. I svi oni učenje doživljavaju, ne kao neku akademsku, analitičku aktivnost, već kao nešto što je produktivno, nešto što pravite, nešto što možete da uradite i od toga čak zaradite za život.

Tako sam upoznao ovog momka, Stivena. Proveo je tri godine u Najrobiju živeći na ulicama jer su njegovi roditelji umrli od AIDS-a. Konačno se vratio u školu, ne zbog srednjoškolske diplome britanskog sistema, već zbog ponude da nauči stolarski zanat, praktičnu zanatsku veštinu. Čak i najprestižnije škole u svetu, kao što su Haj Tek srednja i druge, priznaju filozofiju učenja kao produktivne aktivnosti. Ovde i nema drugog izbora. Obrazovanje mora da bude upotrebljivo da bi imalo smisla.

I konačno, oni imaju drugačiji model rasta. I to je model po kojem se šire kineski restorani. To sam naučio od ovog momka, neverovatne osobe. On je, moguće, najznačajniji društveni preduzetnik na svetu u oblasti obrazovanja. Njegovo ime je Madhav Chavan, i on je stvorio nešto što se zove Pratham. Pratham danas vodi predškolske grupe za igru za 21 milion dece u Indiji. To je najveća NVO u obrazovanju na svetu. Takođe, podržava decu radnika koja idu u indijske škole. On je apsolutni revolucionar. Zapravo, on je sindikalni organizator po zanimanju. I tu je stekao sposobnosti koje su mu pomogle da izgradi ovu organizaciju.

Kada su stigli do određenog stupnja u razvoju, projekat Pratham je postao dovoljno velik da privuče pro-bono podršku od Mekkinsija (velika firma za menadžment konsalting). Došli su iz Mekkinsija, pogledali u njegov model i rekli, "Znate li šta treba da uradite sa ovim projektom g. Madhav? Treba da ga pretvorite u MekDonalds I tako, kad god dođete na neku novu lokaciju vi jednostavno otvorite franšizu. Ona je ista gde god da odete. To ljudima uliva pouzdanje jer znaju tačno gde se nalaze. I tako neće biti greške." A Madhav im je odgovorio, "Zašto moramo da to učinimo na taj način? Zašto taj model ne bi bio više nalik na kineske restorane?"

Kineski restorani su svuda, ali ne postoji lanac kineskih restorana. I pored toga, svako zna šta je kineski restoran. Znaju šta da očekuju, čak i kada se ovi donekle razlikuju. Možda će enterijer biti drugačiji ili će nositi drugačije ime. Ali vi znate šta je kineski restoran kad ga vidite. Ovi ljudi, dakle, rade po modelu kineskog restorana. Isti principi, ali različita primena i različita okruženja. Ne po MekDonaldsovom modelu. Princip MekDonaldsa je da se penje. Princip kineskog restorana je da se širi.

Tako je masovno obrazovanje započelo socijalnim preduzetništvom u 19. veku. I to je ono što nam je sad ponovo očajnički potrebno na globalnom nivou. Šta možemo da naučimo iz svega ovoga? Pa, možemo da naučimo mnogo, jer naši obrazovni sistemi očajno podbacuju u svakom aspektu. Ne uspevaju da dosegnu one kojima najviše treba da služe. Često pogode metu ali promaše smisao. Sve teže je doći do napretka u sistemu. Naše poverenje u te sisteme je izuzetno narušeno. A ovi primeri vrlo jednostavno ukazuju koja nam je vrsta inovacije, drugačijeg koncepta, potrebna.

Postoje dve osnovne vrste inovacije. Postoji održavajuća inovacija, koja održava postojeću instituciju ili organizaciju, i postoji - remetilačka inovacija koja će je razoriti, stvorivši neki novi pristup stvarima. Postoje formalna okruženja, škole, fakulteti, bolnice, u kojima ima prostora za inovaciju, i neformalna okruženja, zajednice, porodice, socijalne mreže. Gotovo svi naši napori su usmereni na ovu kutiju - održavajuću inovaciju u formalnom okruženju, stvaranje bolje verzije jednog, suštinski, Bizmarkovog školskog sistema, koji je razvijen u 19. veku. I kao što sam rekao, problem sa tim je što u zemljama u razvoju jednostavno nema dovoljno nastavnika da bi ovaj model funkcionisao. Za to bi bili neophodni milioni nastavnika u Kini, Indiji, Nigeriji i ostalim zemljama u razvoju, da bi ta potreba bila ispunjena. A i u našem sistemu, mi znamo da njegovo prosto uvećanje neće načeti duboke obrazovne nejednakosti, naročito u siromašnim, urbanim kvartovima i bivšim industrijskim naseljima.

Zato su nam potrebne sledeće tri vrste inovacije. Treba nam više novih izuma. Širom sveta danas vidimo sve više škola koje same sebe iznova osmišljavaju. I dalje su prepoznatljive kao škole, ali sada drugačije izgledaju. To su škole "širokog pogleda" (Big Picture) u SAD i Australiji. To su Kunskap škole u Švedskoj. Od njih 14, samo dve se nalaze u školskim zgradama. Ostatak je smešten u zgradama koje nisu projektovane kao škole. Postoji jedna fenomenalna škola u Severnom Kvinslandu (Australija) pod nazivom Džaringan. Sve one imaju ista obeležja, vrlo saradljivu, veoma personalizovanu, često prodornu tehnologiju. U tim školama, učenje započinje pitanjem, problemima i projektima, ne gotovim znanjem i nastavnim planom. Tako da nam svakako treba više toga.

Ali zato što mnoga od pitanja u obrazovanju nisu samo u vezi sa školom već i porodicom i širom zajednicom, ono što nam još treba, definitivno, je više izuma na desnoj strani ovde. Potrebno je uložiti napor da dopunimo školstvo. Najpoznatiji od ovih je Ređio Emilija pristup u Italiji, obrazovni sistem zasnovan na porodici koji podržava i ohrabruje učenike u školama. A najuzbudljiviji od svih je projekat Dečja zona u Harlemu, koji tokom poslednjih 10 godina vodi Džefri Kanada, i koji je, kroz mešavinu nastave u školi i porodičnih kao i lokalnih projekata, pokušao da preobrazi, ne samo obrazovanje u školama, već kompletnu kulturu i stremljenje oko 10 hiljada porodica iz Harlema (Njujork). Treba nam više takvog, potpuno novog i radikalnog razmišljanja. Možete otići do mesta udaljenih sat vremena, ili čak manje, od ove sobe, do komšiluka kojem je upravo to potrebno, kojima je potreban radikalan pristup kakav nismo zamišljali.

I konačno, potrebna nam je preobražavajuća inovacija koja je u stanju da ljudima približi obrazovanje na potpuno nove i različite načine. Nalazimo se na domak, 2015. godine, neverovatnog postignuća, "školarizacije" sveta. Svako dete do 15-e godine koje želi mesto u školi će moći da ga ima u 2015. godini. To je neverovatna stvar. Ali za razliku od automobilske industrije koja se razvila tako brzo i uredno, školski sistem je nesumnjivo nasleđe iz 19. veka, po Bizmarkovom modelu nemačkog školstva kojeg su preuzeli engleski reformisti, i često verski misionari, a u SAD kao sila socijalne kohezije, i konačno u Japanu i Južnoj Koreji tokom njihovog razvoja.

Koren današnjeg obrazovanja je nesumnjivo u 19. veku. Naravno da je to veliko dostignuće. Naravno da će doneti velike stvari. Doneće stručnost, učenost i pismenost. Ali takođe - opustošiće maštovitost. Opustošiće (intelektualni) apetit. Opustošiće poverenje u društvo. Raslojiće društvo isto koliko ga i oslobađa. Zemljama u razvoju ostavljamo u zaveštanje školski sistem na koji će oni potrošiti ceo vek pokušavajući da ga reformišu. To je razlog zbog kojeg nam je potrebno istinsko radikalno mišljenje, i zbog kojeg je radikalno razmišljanje o načinu na koji učimo danas mnogo i verovatnije i potrebnije nego ikada.

Hvala.